Isčekivanje

Isčekivanje

Odjednom razgovor je zanemeo i zamenila ga je prijatna tišina i obostrano isčekivanje. Očajnički su čekali da ono drugo progovori. Uživali su u razgovoru, ali ne i bili spremni da ga svesno nastave kad god bi smer daljnjeg razgovora mogao da se nasluti – posebno ne ako je slutnja zalazila u intimu sopstvenog ili bića pored sebe. Spolja,  činilo se kao da nemaju više ništa da kažu, a opet, imali su da kažu jedno drugom toliko toga – da priznaju, obelodane, ili bar javno kažu i više nego mogu da podnesu u tom trenutku.

Propustili su trenutak, a opet, oboje su se nadali i verovali da će sledeći trenutak uskoro da dođe... i da će biti njihov...

Želja

Kada se nešto želi previše i suviše brzo, mislio je, najbolje je ići polako. Bila je ovo opasna strategija, posebno kada se uzme u obzir da ostali momci nisu imali ni najmanju nameru da čekaju da se približe i preuzmu mu želju.

Na sreću ona je razumela i prihvatila njegovu igru – tako mu je bar kasnije rekla, i on joj je poverovao.

O lovcu kojeg je ulovila lovina

Uzbuđivala ga je samo jedna vrsta žena – ona koja daje jednako dobro kao što prima. Nesreća je bila u tome što je ta vrsta bila retka i lovna sezona na nju bila je otvorena preko čitave godine. Verovatnoća ulova bila je mala, i to ga je mučilo godinama, a onda je, da toga nije bio ni svestan i sam ulovljen od strane one za koju nikada ne bi ni posmislo da bi mogla da bude lovina, a kamo li lovac...

Sudbina borca za bolji svet

Svet u kojem je rođen i u kojem je živeo bio je opterećen potrebom da se bude zadovoljan i ostane zadovoljan... po svaku cenu... To mu se nije dopadalo. Činilo se ispraznim provoditi dane na zemlji samo da bi se bilo zadovljno sobom. Opet, to je bilo uobičajeno i poželjno ponašanje gomile. Više nije pripadao gomili, ni svetu u kojem je odrastao. Jednoga dana pokupio je svoje stvari i otišao u Afriku... Zemlje trećeg sveta još su pružale mogućnost da čovek pronađe i oseti svrhu postojanja. Njegova je bila da unaperdi živote ljudi oko sebe. Nije ni sanjao da će ih pretvoriti u onu istu gomilu od koje je bežao.

Profesor etike

Profesor etike koji im je predavao prilično se razlikovao od svojih kolega. Bio je useserđen čas na jednu čas na drugu stranu odnosa lekara i pacjenta. Mnogi njegovi stavovi bili su nesvatljivi za studente, posebno kada bi ih direktno pitao pitanje poput ovog: „Šta ćeš dobiti ako iz mozga pokušaš da isčupaš brige na njemu upisane?“

„Čoveka zadovoljnog sobom?“ odgovorila je jedna od studentica psihijatrije.

„Isprazno biće“,  bio je odgovor koji je očekivao. Studenti ga naravno nisu odmah shvatili, ali su godine prakse pokazale da je profesor ipak bio u pravu.