M.
Posle dugog lutanja pojavila se jedna jasna
misao... Nije to bila uzvišena misao, ni otkrovenje, ali jasno je pokazivala u
kom smeru bi trebao ići.
Ostalo mi je samo da je pratim... do njenih
vrata... i konačno zakucam na njih...
A.
„Voleo si tu slikarku?“ pitao je Gula dok smo
obilazili platna.
„Bio sam zaljubljen u ideju o njoj.“
„I kako ti sad izgleda ta ideja?“
Već smo bili pogledali veći deo izložbe, ostalo
je da obiđemo još par slika, ali nisam očekivao nikakvo iznenađenje. Izbor
slika bio je ujednačen, tematski zaokružen i prozaičan. Video sam dovoljno da
napišem kritiku.
„Sve to uzgleda strašno... kao naiva..“ odgovorio
sam prećutavši da li mislim na svoju ideju o njoj ili izložbu koju samo upravo
pogledali.
D.
Ponekad upadnem u monolog. To zna da potraje.
Davno, čak me je i žena ostavila zbog toga – znaš
kako to ide, začaurio sam se, ne pričam sa njom, samo ćutim... tako to izgleda
spolja, a unutra... beskonačni tok misli, ja i ja razgovaramo potpuno nesvesni
spoljenjeg sveta. Tu smo samo ja i ja i konačno mogu sa sobom da raspravim sve
što sam gurao pod tepih... potraje to... ljudi izgube interesovanje... krenu
dalje...
Toga postaneš svestan tek kad se iz toga
izvučeš...
Potom nastupi samoća... i to traje...
Onda se neko ponovo zainetresuje za tebe... i ti
se paziš da ti se ne ponovi...
Ne uspeš naravno...
Za to treba vežbe i godina... da se nauči i
svalada poriv...
Izdvojiš se i učiš... i nadaš se da si naučio
svoje lekcije... i da si dovoljno srastao da pričaš sa drugim ljudima... a ne
samo sa sobom...
Nadaš se da ćeš dobiti novu šansu...
A.
„Kada si shvatio da je sve gotovo?“
Nisam morao da razmišljam, slike su same
navirale... sedim za stolom i pišem nešto po papiru koji sam tek odštampao...
nesećam se više, valjda ispravljam greške... a ona stoji na vratima moje radne
sobe i posmatra me kao definitivnu potvrdu da je život sranje... posle ponovo
taj isti pogled, razočaranost, gađenje, kada je izašla i čeka taksi... gledam
kako ulazi u auto i negde shvatam da je to možda poslednji put da je vidim...
odlazi sa njim... a ja... ja se vraćam u svoju sobu...
Nekako ispričam sve ovo, verujem terapeutu,
verujem da mi ovo nekako pomaže...
Pita me: „Nisi je posle zvao?“ Ćutim. Tišina. Vreme polako prolazi. Tišina.
Tišina postaje nepodnošljiva...
„Nikada se više nije javila.“
., ...
„U ovom postu o svakoj od onih koje su ti značile
napisao si po nešto samo nju ne spominješ – zašto?“ pitao me je Gula.
„Ona želi tako. Ne ja. Ona ne želi da se
pronalazi u pesmama i pričama mojim.“
„I ti to poštueš?“
„Samo javno.“
„Znači ipak pišeš.“ Tišina. Lagana ne usiljena
tišna... ona u kojoj se rađa zavereničko poverenje... klimam glavom...
„Te priče... kada ću ih čitati?“
„Jednog dana...“
