Pristojan Srbin

# Ko sam ja?!#

Rodiš se i zbunjen si i traje to... nekad dvadeset, nekad četrdeset i više godina... ne razumeš sebe... ne razumeš svet... još manje ljude oko sebe, koji takođe nastanjuju svet, sa kojima deliš i više no što si svestan, a misliš da sa njima nemaš ništa... ne shvataš to...

Povezanost...

I sve je to zbunjujuće... i pitaš se odkud ja ovde... i ko sam ja... i nemaš odgovora... a onda jednog dana na svoje zaprepaštenje shvatiš – Ja to je neko drugi – ne znaš ko, ali osećaš da to nisi ti...

To nisam ja, kažeš sebi...

Osećaš to od rođenja... i ne znaš šta sve ovo znači, ali shvataš da imaš ceo život da to saznaš.

I pitaš se, hoću li uspeti, a jedan skriveni glas šapće ti u uho, nema ti druge, a ti osećaš da je tvoj... i taj glas... i pitanje...

Pristojan Srbin

Verovao sam... imao ubeđenja... sad imam samo sećanja... i ništa od onog u šta sam verovao...

Sve su pojeli skakavci...

Kad dođe vreme, poješće i travu što iznikne na mom gorobu... a ja ćutim... zarad ljubavi... prema starijoj ženi koja me je još u najranijem detinjstvu naučila pristojnosti... i tome da pristojni ljudi nikada ne dižu buku, ne prete i nisu skloni nasilju...

Ponoćni razgovori

Ponoćni razgovori (prenatalni divan sa Rakel)

U tebe investiram svu moju nadu, napisah, a ona mi se obrati iz neprozirne tame. Navikao sam na samoću... i njeno prisustvo... Nisam znao da li su samoća i njeno prisustvo bili povezani ili sam samo lakše mogao da ga osetim kada sam sam... A nisam bio sam... Ona je bila tu... Oduvek... od prvog udaha... od trenutka kada sam otvorio oči i ugledao svet...

U tebe investiram svu moju nadu...

„Ne radi to, nikad me nećeš moći napustiti.“

Misao – može li čovek napustiti želju... ili sudbinu... može li...

„Napustiti – pa mi se još nismo ni sreli“, odgovorih joj uz osmeh.

„Ali ti znaš ko sam ja i povlađuješ mi i pre nego dođem na svet“.

„Znam. I ti znaš. I mene znaš bolje od svih. I možda si me zato i izabrala.“

Sudbina – reč koju ne spominjemo. Reč koja nas spaja.

„Može li ćerka izabrati oca?“

„Mislim da može“

„Kako?“

„Tako što pošalje majku da ga podseti“

„Misliš da sam to uradila?“

„Ti si sudbina, zar ne?“

„A majka? Šta je ona?“

„I ona je sudbina.“

„A ti?“

„Ja sam onaj koji vas čeka...i nosi... oduvek...“

„Pa kad ćeš to priznati majci?“

Ćutim. Tišina i tama me okružuje. Skriva. Ali može li me sakriti dovoljno od sudbine... stidim se devojčice koja sada vidi moj skriveni, intimni nenametljivi osmeh. Skriven je u tami... skriven od sveta... Ne i od nje... Moj duh ogoljen je pred njenim... Spolja gledano ništa se ne dešava... Samo tišina... ali to je naša tišina... ona koja nas ispunjava... koja nam je dovoljna...

Trenutak se produžava i lagano klizi u duboku noć...

Par dana kasnije, setiću se ovog razgovora i na poleđini Borhesove knjige koju sam u tom trenutku čitao zapisaću ovu pripovest o tajnom razgovoru koji smo vodili... o Ma... i sudbini... Ona i ja. Sudbina.

Ogledi iz nadrealizma

Ogledi iz nadrealizma – o prirodi sveta i spoznaji istine

Ako je verovati kvantnoj prirodi univerzuma, koja se prožima kroz sve infinitezimalne deliće stvarnosti, nema više istine. Posebno ne naučnih (istina). Ipak, među naučnicima se još nije rodio novi Niče da objavi smrt idola (ideala). Zahvaljujući toj sretnoj okolnosti svet još uvek funkcioniše. Do kad će, ne zna se...

Upustvo za rad odgajivača percepcije – kriterijumi za formulaciju uspeha na primeru Balkanca – dinarski tip

Sve svoje uspehe mogu da zahvalim sreći ili nedostatku dokaza.

Iz percepcije okoline doznajem da to nije nikakav problem i ostali su takvi – bar ovde. Ponekad poželim da poverujem da sam bar doprineo takvoj percepciji, a onda se vratim u stvarnost i shvatim da je ona pre posledica nezainteresovanosti drugih za mene, što se može smatrati povoljnom okolnošću i preduslovom uspeha kod nas. Smatram da sam izabrao plodno tlo za svoj sveukupni razvoj. Posebno naglašavam činjenicu da sam ovu odluku doneo vrlo rano i primenio je već prilikom rođenja. Takvo požrtvovanje moralo je uroditi plodom – uspehom koji mi se pripisuje. Kao što vidite stvari i nisu tako slučajne...

Konverzija

Pitala me je kojoj religiji pripadam, iz nekog razloga to joj se činilo važnim. Odgovorio sam da verujem u slobodnu ljubav, na šta me je nagradila šamarom i prekornim pogledom.

Sa tim istim prekornim pogledom sretao sam se povremeno. Uglavnom, kad bih joj podigao suknju. Ređe kad bi je spustio.

Može se reći da smo u to vreme uglavnom razmenjivali poglede i da ja nisam imao naročitu želju da je konvertujem, ali se to uprkos svom prekoru desilo.

Sada mi taj prekorni pogled nedostaje. Srećom, svega drugog ima u izobilju, baš kao što njena nova uverenja nalažu.

Grešnik

U religiji slobodne ljubavi ljubomora je najveći greh. Sledeći u kategorizaciji grehova je brak, pa posesivnost i vezanost. Uzdržavanje je dvostruki greh, koji ne činite smao sebi, već i drugima. Ima tu još grehova...

Srećom preobraćenje je moguće, a uživanje je siguran znak da ste na pravom putu i da još možete zaslužiti spasenje.

Potrebno je samo da radite na tome... ali to već nije teško... Znam par njih koji su se spasili i već u ovom životu sa obe noge zakoračili u raj...