Moja egoistična ljubav

Moja egoistična ljubav (univerzalni ego)

Prilazim ti ispunjen zanosom. Spreman na susret sa sudbinom – jer jedino te je sudbina mogla postaviti na moj put, a ako i nije, uveren sam da si, baš ti, sudbina i da me čekaš i ja evo dolazim da ti se predam. Intimno, siguran sam u svaku reč ove sudbinske predodređenosti, ili bar želim da verujem u to.

Želim da ti kažem evo me, tu sam, postojim, i konačno sam te našao.

Želim da čujem „evo mene i ja sam tu.“

Moje su misli željne i moje je telo željno, a želja je takva da samo čeka znak tvoje želje da se u nju prelije. Sudbina, kažm vam, i mislim to, i ni na trenutak se ne pitam misliš li i ti tako.

U mojim mislima za takvu sumlju nema mesta. U tvojim izgleda ima.

Ti me odbijaš – sa osmehom, baš onim koji je predmet moje želje. Nesputanim, izazovnim, osvajački odlučnim...  Smeješ se zarazno, strasno, bez zadrške, kao da si u tom osmehu ti,  a ne puka reakcija na izliv nežnosti još jednog ubogog stvaora koji naseljava svet, kojem i ti pripadaš.

Na trenutak mislim da ti i ne pripadaš ovom svetu i da je tvoja lepota iznad prirodne – ti me brzo i jasno iz usnulog sanjarenja i stavljanja na pijadestal, budiš i vraćaš u realnost, a da pri tom ne povrediš ni jedno tanano osećanje jedne duše koja drhti za tobom. Kažeš – nisi boginja, ni kad te ja držim za istu.

Kažeš mi: „Ljubav je slepa. Žudnja nije“, a ja se pitam jesam li slep kad moje oči ne vide drugu. I je li to uopšte važno. Slepilo ne smeta slepcu, ono je deo njega kao što je i vragolast pogled deo tebe. Možda me život još nije naučio da razlikujem ljubav od žudnje, a možda i jeste. Ja verujem da te volim i da je moja ljubav čista. Ja ne moram da imam tvoje telo da bi te voleo – kako onda to što osećam može biti žudnja. Previše je dokaza, koje sebi, i svakom neznancu, mogu predočiti, koji nedvosmisleno navode na zaključak da je ono što osećam ljubav, a ne čežnja, ili žudnja, ili neka druga nasušna potreba tela ili nedorečenosti duha.

Volim te – razumem to – ne i zašto.

Ponekad se pitam zašto te volim – zato što u tebi prepoznajem sebe, ili onaj deo sebe koji mi nedostaje pa da budem kompletan, ili možda zato što si svesna sebe i ne treba ti neko drugi da bude deo tvoje slagalice – cela si i bez njega – tog nekog drugog Ja – nije li to ono što me privlači? Ti na sred univerzuma, svesna sebe i sveta kojem pripadaš – svesna da to činiš svojom voljom, a ne nekom slučajnošću koja ti je odredila ulogu u svetu i životima onih koji takođe naseljavaju ovaj svet.

Želim da verujem da sam ono što ti treba, i da ću zauvek biti deo tvoje žudnje, i da ću u tebi buditi želju kad god tvoje oči polete u stranu tražeći me skrivenog međ svetom.

Polažem pravo na tebe i tvoju ljubav – sa kojim pravom? Gde je to zapisano, na kojem pergamentu, na kojem kamenu, da je moja potreba da te volim, i njena slika u ogladalu – da me ti voliš, garantovana samim činom mog rođenja. Ako je Bog i imao takve zamisli, kada je Adamu stvarao njegove četri žene, omanuo je, i on to dobro zna – sve ih je prognao iz raja.

Ako nije od Boga, odakle odnda potiče ta potreba da volimo i budemo voljeni. Odakle ideja da neko ima pravo na nečiju ljubav samo zato što ga voli. A ima li išta prirodnije jednom ljudskom biću od ideje da mi onaj kojeg volim mora uzvratiti ljubav... i to na način kojim smatram prirodnim...

Šta je to u mom biću što me čini ovakvim? Odakle dolazi? Isti obrazac vidim i kod ptica, pa čak i jata riba... Ko god da je stvorio svet, svima nam je dao notu ove kapricioznosti – bez koje ne bi mogli živeti... ili bar ne bi verovali da život ima smisla...

Ima onih koji kažu – ljubav je puka nadmenost. Stojim da su u pravu. Ali odakle dolazi ta nadmenost, kako to da se prožima kroz sve pore ovog sveta – potiče li ona od sklopa nekih posebnih okolonosti koji su se zadesili tokom velikog praska... odjekuje li takva kroz vreme i živote svih ljudskih bića... svakolike prirosde...

Ili je u pitanju nešto drugo – neka potreba, ili kapricioznost prostorno vremenskog kontinuma, ili univerzuma, koji nas je izrodio – nadnaravnog bića kojem svi pripadamo, čiji smo deo...

Postoji li ljubav, na ovom svetu, samo zbog ega, kojeg se univerzum nije mogao otresti?

Ako smo mi samo oči kojima se univerzum ogleda, zašto nam je nametnuo ovako sebična ograničenja ljubavi, zašto me je stvorio takvim da imam potrebu da me vole oni koje volim, zašto nije dopustio da mogu da volim i one koji me ne vole, bez da osećam potrebu da ih svojim ljubavlju preobratim i pokorim. Pokorim u ljubavi, učinim srećnim... po mojim navinim zamislima i načelima ljubavi i sreće.

Zašto ne mogu da volim čisto,  poput sunca – distanciran od potrebe da me vole, da mi se dive, čine onim što nisam – jer nije mučenik onaj koji voli svet i spreman je na krstu biti razapet zbog onih koji njegovu ljubav ne razumeju... nisam mučenik ako volim iz daljine – nije li to način na koji se ljubav dešava među cevećem...

Ko zna možda je ovo moguće – možda i ja ovo mogu...

Možda takvi ljudi postoje na ovom svetu. Nisu li to urpavo oni koji su celoviti, kojima ne treba neki delić nakog drugog bića da bi bili to što jesu. Oni koji vam mogu na prvi pogled odbiti ljubav, iako vas neprimetno, zauvek, njome obasipaju... Upravo oni, koji vašu ljubav odbijaju sa osmehom...