Upoznavanje

Ko od Vas zna ko sam ja? Postoji li neko na ovome svetu ko me zna – ko me poznaje, razume, ili bar želi da razume ono što skrivam od nutrine sveta? 

Kad sam bio mlad, verovao sam da to može biti neka od mojih ljubavnica. Vreovao sam, u svojoj naivnosti, da je ljubav dovoljan razlog i da postoji želja da se upozna ono drugo biće.

Ali ljubav je kao kiseonik, pomaže da dišemo, ali istovremeno, korodira snove i htenja bića, kojeg još nismo ni stigli upoznati, a već se trudimo nametnuti mu svoje stavove i granice.

Verovao sam u svojoj naivnosti i da samoća pomaže da čovek upozna sebe – a opet, ni pored svih godina samoće, ja sad uviđam, sebe nikada nisam upoznao... i ne bi to stigao, ni za milion godina... jer, Ja nisam konačan. Star sam kao i svemir, pa zašto onda ne bi i bio velik poput njega... a tajne mog bića i od mene su skrivene, u mraku beskraja i nasumično razbacane po unutrašnjem univerzumu, koji moja misao usled svojih bioloških ograničenja neće stići istražiti. Ja znam da ne poznajem sebe. Možda samo malo bolje od drugih nagađam ko sam to ja, šta sam... i zašto imam potrebu da upoznam sebe.

Muči me, izgleda, potreba da me bar još jedno biće upozna.

Neko iz spoljnjeg sveta. Neko dovoljno nameran, staložen i rešen. Neko, kadar da zaroni u mene i upozna me onakvim kakav sam. Ne želim da budem upamćen po spoljnim manifestacijama svog unutrašnjeg sveta... po rečima, pisanju, poljubcima, smehu, pogledu, dodiru, šaci u šaci, šaci na dojci, žili drhtulji zavučenoj u tajnu koju njeno telo skriva. Ne želim da budem sveden, na kategoriju, ili senzaciju koju izazivam kod drugog bića. Posebno, ako mi je ono drago i ako se u njemu ogledam, ili bar verujem da se ogledam. A nisu li ta druga bića za kojima tragamo ogledala naša, ogledala naše želje.

Ponekad se upitam, tragam li ja za sobom, ili možda za onim što mi je rođenjem uzeto, pa sad ne mogu biti celovit. Tragam li za tim da se uklopim, ili da se neko drugi u mene uklopi? Boli li me to što nisam celovit? Da li zato žudim sa nekim biti jedno? Ili ja možda nikada nisam želeo biti jedno sa svojom ljubavnicom, već nešto više – leži li tu izvor naše potrebe za reprodukcijom.

Pitam se misle li o ovom vukovi, konji, psi, ili je njima život uveliko pojednostavljan oduzimanjem svake sposobnosti da misle.

Jedno  mi je prijatelj rekao da nevolja čovaka leži u tome da može da misli, ali nema dovoljno vremena da za života promisli sebe i svoju egzistenciju. Nisam imao poseban stav o ovome. Opet, sve češće mi se čini da je bio u pravu.

Želim da upoznam sebe, a kad shvatim da to ne mogu, želim da dopustim da me upozna i neko drugo biće, neki drugi univerzum, koji će zaroniti u mene i u neistraženim dubinama pronaći to neko novo Ja, koje sam nisam bio kadar spoznati, i želim da me upozna sa tim što je pronašao. Jer, možda se baš tu krije moje najbolje Ja.

Želiš li mi pomoći?

Želiš li me upoznati?