Putovanje na jug

Praznina

Prazna strana. 

Linija.

Tačka.

Belina.

Nova strana koju treba popuniti, koju će život popuniti.

Nemoralan u srži

Nismo se jebali u gradskom parku naočigled preneraženih golubova, a mogli smo. 

Imala si hrabrosti i nestašluka za to. Ja ga nisam imao.

Učili su me moralu, koji su svi na svakom mestu gazili, a ja poštovao – ne iz ubeđenja, ili čestitosti, ne, iz puke lenjosti i poriva pristojnosti kojeg se nikad nisam oslobodio. Mogao sam te voleti slobodno, a ne iz daleka. Mogao sam biti poput onih koje si ti volela. Znam da sam mogao... ali nisam... i šta mi sad vredi to saznanje... i šta njima vrede sećanja, kad smo svi ostarili i zatvorili se u kuće u koje bi da pozatvaramo decu i naučimo ih moralu. Cinično i oportunistički, kako su i nas učili.

Iskreno putovanje na jug

Moj mozak više nije moj. Ja više ne stanujem na toj adresi. Spustio sam se južnije. Privremeno odseo u srcu, a onda se zaputio ka testisima.

Svo vreme mog putovanja na jug držala me je misao o tebi. I želja da te sretnem. Jer, negde, slutio sam, da si se i ti zaputila na jug.

Moje slutnje pokazale su se ispravnim. Osetio sam to onog trenutka kad smo se dodirnuli. Dodir toliko otkriva, o onome šta smo, kad smo spremni da se ogolimo pred drugim bićem.

Želeo sam samo da te zagrlim, a onda je došao poljubac i želeo sam sve.

Sve si mi dala. Tu na jugu.

Razlozi

Moj otpor je više puta pao – zarad ljubavi, zarad želje, zarad smova o boljoj budućnosti, zarad pristojnosti, zarad obzirnosti i prema onima prema kojima više niko nema obzira, zarad urođene potrebe za kosmopolitizmom, zarad saosećajnosti, zarad hiršćanskog oprosta, zarad zaketa, zarad zavodljivosti lepe žene, zarad sreće dece koja se igraju u pesku, zarad mnogo toga, ali nikada zarad toga što ste me pobedili, ili ubedili, ili pokazali smisao vaših namera.

To se nikada nije desilo.

Šta nam to govori, o meni i vama?

Ljubav

Ljubav je čista projekcija, shvatite to tek kada promenite kanal. Neki filmovi naprosto su loši – zbog loše glume, ili loše radnje, ili nam, naprosto, odgovara da gledamo neki drugi film.

Moj mozak je režiser, a srce puki glomac. Kad režiram, uvek biram glumice dostojnog talenta, jer njihova kapricioznost daje dinamiku radnje. Ljubav ima snagu da prevaziđe život i nadvisi sve projekcije. Ali samo uz glumice sposobne da nadigraju očekivanja scenariste.

Rachel

Nosim te u mislima, ceo život, neznajući kad ćeš se roditi. Poznajem tvoje lice i osmeh, al još ne znam dan kada ćeš izaći iz nutrine žene u nutrinu sveta. Verujem da ćeš doći.

Slutim da čitaš moje priče i čuješ poziv, skriven među gomilama reči, upućen tebi. Slutim da je to dovoljno, da te navedem, da mi kreneš u susret. Slutim i nadam se.

Dar

I reče mi jedan čovek – dar si dobio rođenjem. Nije na tebi da ga se odrekneš. Smrt će ti ga oduzeti. I sve drugo će ti isto oduzeti. Tvoje je, da pre toga, upotrebiš dar. 

Najbolje što budeš znao.

Poslušah ga.

13. April

13. April

Udisajem svakim ti se svetim. Živ sam. Tu sam. Otići neću.

Ni, odustati. Znaj to.

Dugujem to zvezdanom nebu. Sećanjima. Budućnosti.

Ti, koji si ukrao godine i snove, sad kradeš budućnost. Ne možeš mi biti ništa, do neprijatelja. Mrskog. To znamo, i ti, i ja.

I oni što stoje po strani.

Kažem im – Vreme je da krenemo u rat. Neprijatelj odustati neće. On priželjkuje naše uništenje.

Istina je – ne smemo sati dok ne bude uništen. On – Neprijatelj. Dugujemo to ovom zvezdanom nebu za koje su umirali ono što nam podariše pogled na zvezde. Dugujemo to našim milima. Našim grobovima. Sebi.

Slobodu bi on da ukrade lažima. Izgledi su na njegovoj strani – ako nastavimo da ćutimo.

Ja neću da ćutim. Ako me ne puste da govorim razumom, vikaću, vrištaću, zviždaću. A ako me ništa od toga ne puste, disaću. Biti tu. Biti prisutan. Neću otići. Neću se povući. Neću prećutati makar morao da vrištim u sebi. Biću tu i govoriću, i nadati se, da će bar jedan čovek da me čuje. Bar jedan. Onaj, pored mene. I da će njega čuti bar jedan. Onaj, pored njega. i da će reč biti kao lanac sastavljen od ruku koje se drže – poput onih, dečijih, kada deca iz obdaništa krenu u park.

Neću da ćutim.

Kad laž postane jedini glas koji se čuje, nestaće i nada.

Dok bar jedan glas prkosi, gomili slepaca, koje vodi slepac, postoji nada da će razum pobediti glupost slepila. Kad i on utihne, tama će progutati i poslednjeg od nas. I ništa više neće biti bitno – tumaraćemo kao guske u magli.

I gakati.

I niko više iz našeg jata neće poleteti.

Ne želim to... znam da imamo krila... rođeni smo sa krilima... rođeni da letimo...

Snovi

Kaledeiskop svojih iluzija željom nazivam.

Duša moja sve bi da ih sažme.

Sreća da proguta.

Još samo da mi život dozvoli ove ludorije. Pa da poletim i krilima dodirnem nebo.

Zavođenje tišinom

Zavođenje tišinom

Predložih joj: „Hajde da se igramo tišine.“

„Pristaću ako tišinu popunimo zaranjanjem jedno u drugo“, odgovorila je.

„A zar može drugačije?“

„Sa nekim drugim ženama, verovatno može, samnom ne.“

Svideo mi se ovaj stav i to što tišina više nikada neće biti dosadna.

Reči će utihnuti, a misli početi da vrište – od uzbuđenja i želje.

Želja, skrivena u tišini, postala je naša želja.

Tako me zvala, ili ja nju...  Tišinom ispunjenom intimom...

Vernost

Bio sam veran uspomeni, a ona, sebi i sadašnjosti.

Ljudi su žalili moju vernost i osuđivali njene nestašluke, a ona je bila ta koja nije izdala sebe zbog neke nejasne ideje.

Trebali su prezirati mene. Tad bi ih mrzio. To bi mi dalo snage da nastavim.

Ali, oni su me voleli. I, žalili. Nije bilo nade.

Beznađe je najveći dželat u ovom životu. Došlo je sa dobrim namerama i prijateljima. Neprimetno. I poput zaverenika iznutra proždiralo nadu i želju, ne ostavljajući ništa...

Tako je bilo...

Nije više...