13. April

13. April

Udisajem svakim ti se svetim. Živ sam. Tu sam. Otići neću.

Ni, odustati. Znaj to.

Dugujem to zvezdanom nebu. Sećanjima. Budućnosti.

Ti, koji si ukrao godine i snove, sad kradeš budućnost. Ne možeš mi biti ništa, do neprijatelja. Mrskog. To znamo, i ti, i ja.

I oni što stoje po strani.

Kažem im – Vreme je da krenemo u rat. Neprijatelj odustati neće. On priželjkuje naše uništenje.

Istina je – ne smemo sati dok ne bude uništen. On – Neprijatelj. Dugujemo to ovom zvezdanom nebu za koje su umirali ono što nam podariše pogled na zvezde. Dugujemo to našim milima. Našim grobovima. Sebi.

Slobodu bi on da ukrade lažima. Izgledi su na njegovoj strani – ako nastavimo da ćutimo.

Ja neću da ćutim. Ako me ne puste da govorim razumom, vikaću, vrištaću, zviždaću. A ako me ništa od toga ne puste, disaću. Biti tu. Biti prisutan. Neću otići. Neću se povući. Neću prećutati makar morao da vrištim u sebi. Biću tu i govoriću, i nadati se, da će bar jedan čovek da me čuje. Bar jedan. Onaj, pored mene. I da će njega čuti bar jedan. Onaj, pored njega. i da će reč biti kao lanac sastavljen od ruku koje se drže – poput onih, dečijih, kada deca iz obdaništa krenu u park.

Neću da ćutim.

Kad laž postane jedini glas koji se čuje, nestaće i nada.

Dok bar jedan glas prkosi, gomili slepaca, koje vodi slepac, postoji nada da će razum pobediti glupost slepila. Kad i on utihne, tama će progutati i poslednjeg od nas. I ništa više neće biti bitno – tumaraćemo kao guske u magli.

I gakati.

I niko više iz našeg jata neće poleteti.

Ne želim to... znam da imamo krila... rođeni smo sa krilima... rođeni da letimo...

Snovi

Kaledeiskop svojih iluzija željom nazivam.

Duša moja sve bi da ih sažme.

Sreća da proguta.

Još samo da mi život dozvoli ove ludorije. Pa da poletim i krilima dodirnem nebo.