Oda praznini
Tog dana bio sam zarobljen među nogama uprtim u nebo,
željnim da osunčaju tabane i prime ukočenu glavu zmije.
Bile su oznojene, bile su balave, a i ja sam balavio nad
njima. Sitnim pokretima jezika razmicao usmine željne tvrdoće veće od one što
im je jezik mogao pružiti. A pružao sam im... i primale su... i bilo je dobro
to vreme, uzimanja i davanja... i želje... i ispunjenja...
A onda sam sanjao to vreme, i te sate. I želja se vraćala po
noći. Po mesečini, prateći tragove skrivenih koraka i govorila mi: „Nežni su
zidovi moji. Možeš li ih zaštititi?“ A ja bi odgovarao: „Mogu, a mogu im i
slobodu dati. Ti nisi žena sa zidovima, niti za zidove stvorena. Mogu li ih za
tebe noćas rušiti?“
I ti bi mi pustila da udaram zidove tvoje... a ja sam ih
svojim zvao... i u njih se kleo... i u želju... koju sam prema njima osećao.
O, kako je to čudno. Kako je to moćno uređeno, da svu tu
želju izaziva parče praznine i zidovi koje to parče, zapravo ničije, uokviruju.
To parče praznine ne pripada ni jednom muškarcu. Ono ne pripada ni tebi željo.
Ono ne pripada nikom, a svi ga svojatamo.
O, koliko je samo ratova vođeno zbog te praznine, za pravo,
koje polažemo na nju. Ne verujem više u ideale, Boga, društvo, ne verujem u
ništa i ništa me ne bi nagnalo da ponovo u rat krenem. A opet, tvoju bi
prazninu branio, kao svoje najosnovnije, najdublje pravo. Smatrao bih ga svetim
mestom izlaska moje dece u svet. I obožavao bih ga poput hrama, u koji na
žrtvenik darivam sebe – tebi... i primam tvoju žrtvu uzvišeniju od hleba i
soli, ukusniju od vina...
Bože, zašto volim tu prazninu. I zašto je volim toliko da
sam se zbog nje tebe odrekao. I šta ja toj praznini da ponudim, osim sebe,
kamenog demona prijatnog jezika... željnog... nje i njene praznine...
Uljudno pitam
Sanjao sam te noćas, željan, da opet zađem u tvoju prazninu.
Probudio sam se, željan, da tamo, ostavim deo sebe.
Noćas ću sobom ispuniti to parče prostora koje mi daješ i
zvaću ga našim ako mi to dozvoliš.
Pitam te
Praznina i ja u njoj. Ne mogu zamisliti ništa lepše. Možeš
li ti?
Filozofija ljubavi
Praznina u meni čezne za prazninom u tebi.
Opseda me misao o praznini, i ja često kažem kako sam
prazan, negde iznutra, kada nemam prazninu koju bi popunio. Imam i ime za to
odsustvo praznine. Zovem ga ljubav.
Stidljivi
Stid – izgubio sam ga kad mislim o tebi.
Stid, tako je suvišan među nama. Moja želja će ga izgurati,
kako bi mogla da te ima samo za sebe. I biće slobodna da te poželi.
Nemoj se opirati.
Osnovno političko pitanje
Ako je naša budućnost biohemijski određena, onda, osnovno
političko pitanje je pitanje izbora između Trodona i Bensedina, Prozaka i
Vijagre. Za mene tu nema razgovora. Po ubeđenju
i opredeljenju pripadam Vijagri.
Нема коментара:
Постави коментар