Benito Mali

Slučajno

Ako religija nužno mora da opstane, jer potiče i oslikava prirodu čoveka, ja kao moderan čovek, biram jedinu razumnu religiju, dakle slučajnost. Pravila ove religije nalažu sumnjičavost i preispitivanje, a put do božanstva omeđen je zakonima statistike, koji pružaju uvid i omogućuju spoznaju božanskog nauma, tek oličenog u nekoj slučajnosti što nas je upravo zadesila.

Koliko slučajnost zaista upravlja našim životom, najbolje govori i to da će granice našeg socijalnog dosega uglavnom biti određene slučajnošću, dakle, porodicom u kojoj ćemo se obresti (u trenutku silaska sa nivoa principa na nivo života).

Ako me pitate kako se ova religija praktikuje, poručujem vam da se prepustite slučaju. A on će vas već negde odvesti. Posle to nazovite sudbinom. I videćete da je ispunjena. Odjednom će vam se činiti da je sve neminovno, još od prvog trenutka.

Možda je i ovo što pišem slučajnost, a možda je i to što čitate slučajnost, ili možda sudbina. Ostaje da vidimo…

Benito Mali

Postojao jednom jedan diktator toliko posvećen propagandi koja ga je dovela na vlast, da je neprestano ubeđujući svoje glasače ubedio sebe da je on najveća blagodet koja je zadesila narod od kako postoji pamćenje.

Kada su mu, jednom, glasači, usled velikog pljuska na dan izbora izašli na glasanje u manjem broju, te je posledično osvojio manje glasova nego što je umislio da ga sleduje, u izlivu besa zapretio je bratiji da će se ubiti, pa neka oni vide šta će onda. Iako su im privilegije uveliko zavisile od vođe, preplašeni podanici nisu ni reč zucnuli plašeći se vođine reakcije, što je opet on, vožd, shvatio kao besramnu izdaju i mogućnost sopstvenog hapšenja pa se kako bi izbegao zatvor ubio na najlepši mogući način kojeg se mogao setiti.

Otišao je uz podsmeh – predozirajući se opijatima državne proizvodnje. Bio je siguran da sad, kad se ubio, da će se bar oni verniji podanici osetiti kažnjenim. Ni do toga nije došlo. Pojedini su svakako bili iznenađeni njegovim činom, ali niko se nije osetio kažnjenim time što je diktator napustio svet. Naprotiv, činilo se da je svima laknulo.

Možda ga je upravo stoga istorija, zaboravila i zaobilazila. Niko nije želeo da ga se seti, jer to bi značilo da, onaj koji ga se seti mora da se seti i sramote sa kojom je živeo u vreme umišljenog, velikog vođe.

Tračara

Ljudi ne vole da čitaju, ali vole priče. Zato ogovaraju. Iako mi se ova društvena pojava nije previše dopadala u prošlosti, vremenom, dakle sa životnim iskustvom, počeo sam da je posmatram drugim očima.

Neočekivano, počeo sam da cenim domišljatost pojedinih tračara, a moram priznati, da me je posebno fascinirala činjenica da su priče koje su prenošene sa usana na uho, u najvećem poverenju i između nas, uz obavezno zaklinjanje na diskretnost i to, da priča neće (od vas) procureti dalje, što se redovno dešavalo, uvek uspevale da evoluiraju na najrazličitije, često fantastične načine. Nivo fantastičnog u priči bio bi tako dobro povezan sa očekivanim, da ni najtvrđi zagovornici činjenica, nisu uvek mogli ostati ravnodušni prema uzbuđenjima koje je dobra masna priča mogla da izazove. Ako bi pri tom imalo i malo nedoslednosti, to se svakako, iz obzirnosti prema pripovedaču, nije primećivalo. Kolika je uloga podsvesti u ovome nije mi poznato, ali može se naslutiti da nije beznačajna.

Vremenom, naučio da cenim jednu vrstu tračara. Takozvanih, kafe tračara, koje su uz obaveznu šoljicu kafe, znale ne samo da prepričaju čaršijske priče, nego da opet, zahvaljujući kafi, u prevrnutoj šolji, jasno vide implikacije koje na mene i moje mesto u priči i uopšte životu, imaju trenutna dešavanja, te kako se u toj stvari, pozicionira onaj nedokučivi sudbinski element, koji se upravo ocrtao u talogu ispijene šoljice kafe. Da, voleo sam one što su čitale sudbinu i predviđale budućnost ne propuštajući da je stave u kontekst najnovijih ogovaranja. Bilo da su bile ciganke gatare, moja majka, njene sestre ili poneka devojka za koju sam se nadao da će upravo sebe videti u talogu kafe.

Na nagovor jedne od njih, davno, počeo sam da pišem. Moje priče nikada nisu dostigle taj nivo uverljivosti i kolorita, niti imale toliko obrta, koliko su pojedine alapače, kako su ih pogrdno nazivali, uglavnom oni koji su ih bezrazložno mrzili, mogle da priču uvrću i kroje prema zahtevima publike. Treba li napomenuti da su to činile u trenutku, podražavajući očekivanja iste. Svaki pisac samo bi im pozavideo na toj umešnosti.

Razmislite ponekad o svom okruženju. Možda otkrijete da su najveće tračare podjednako talentovane, kada je u pitanju rečitost ili osmišljavanje najneverovatnije radnje sa velikim piscima čiji glasovi i danas odzvanjaju u vašoj glavi. Razmislite, možda pronađete razloge da prihvatite njihove usluge i besplatno učite o pripovedačkom talentu od najboljih – vama pouzdanih tračara.

Zamak od mokrog peska

Zamak od mokrog peska

Odrastao među posvećenicima poslu i idealima, nisam mogao postati bitno drugačiji od onih na koje sam se ugledao. To je imalo svoju cenu.

Radost rada i stvaranja pobedila je ljubav u mom životu. Rad se rano zgusnuo gutajući svo vreme i život. Ljubav je, zato, meni bila retka i nepoznata pojava. Kada bi i poželio da je upoznam izmicala bi mi se, a ja sam ostajao opčinjen tim neuhvatljivim ženama koje su me nastavile proganjati trčkarajući po skrivenim hodnicima mog uma i u snovima koji me nisu napuštali. Sve, dok se ne bi otelovile kroz lik neke heroine.

Provod, uzbuđenje, strast, želju, zamenio sam pričama koje sam pričao likovima, tek ponekad i fragmentarno zasnovanim, na izmaštanim personama, onih, koje sam pamtio, više kroz ideju onoga što jesu, a što su postale zahvaljujući mašti, nego onome, što su stvarno bile. Tako su ideje, a ne lica i tela, davno izgubljene želje, postajale deo mene. Priče koje sam pričao.

Možda upravo tako priroda vraća ono, što bogovi zarad veličanstvenosti drame ljudskog života oduzimaju. Možda se tako, želje jednog dana, na izgled ni od kuda, vraćaju onima koji su ih dovoljno želeli. Postavši deo rada i dela, ispunjavaju se u srcu onih koji su imali snage i istrajnosti da žele uprkos životu i volji bogova. 

Ako je bogovima i dato da gledaju predstave na pozornici života, samo je ljudima dato da zaire u dušu i tamo otkriju priče skrivene od očiju gospodara sveta. A to su uvek priče o ljubavi koja se izmiče, vragolasto osmehuje i beži pred željom koja bi da je bar na trenutak poseduje. 

Taj beg, zapravo je korak napred u mojoj ljudskoj duši – ono što me pogoni na putu potrage za boljim Ja, koje nikada ne bi ni upoznao, da, čim se ljubav izmakne, i počne da beži, ne potrčim za njom, u nadi da ću je stići. 

Nikad je ne stižem, iako mi ona daje materijal od ću sazidati bolji svet. U njega ugradiću sebe, svoja sećanja, i ono što sam izrodio sa maštom u ovom večitom trouglu želje, sećanja i mašte koja bi da stvori neki novi srećniji kraj priče… iako svi znamo da ova priča, zapravo, nema kraja… to je tek samo igra… koju savladavamo… poput deteta, koje se igra u pesku i koficom podiže zamak, svoju neosvojivu kulu, koje more neprestano ruši prvim sledećim talasom…

O ljubavi prema drugima i sebi

Kažu da čovek ima dva lica. Ne može da voli, a da ne voli sebe. 

Kome onda izjavljujemo ljubav? I koga više lažemo tom izjavom, sebe ili osobu kojoj ljubav izjavljujemo? Je li to razlog, što čim steknemo više životnog iskustva, prestajemo da verujemo u zakletve ljubavi? 

Je li ljubav samo laž u koju želim da verujem? Ili je ovo previše ciničn pogled na svet.

Ne zapitate li se ponekad, ako ne postoji deda mraz i ljubav, za šta su nas još lagali (roditelji i društvo)?

Opet, želim da verujem… ma koliko naivno bilo… potrebno mi je… Možda izvesna doza naivnosti i nije tako loša, barem, po naše socijalno i duhovno zdravlje. Ljubav, taj lagan, slatko gorki otrov, poput vina i nikotina, kojem se predajemo zarad obećanja, želje… gušta što pruža…

Volim da volim… sebe i druge… posebno one druge, od čije lepote zastaje dah, sposobnih da omađijaju moj um i probude želju… pa šta ako je to negde i sebično…

Glas

Glas (za sumnjive liste)

Jednom čovek, sad olupina bez svoje volje, molim za samilost, one, koji mi svoju nameću. 

Oprosti mi partijski verniče, što ne verujem, što se ne svrstavam, što sumnjam i podozrivo posmatram tebe, što laž serviraš neukom, nevoljnom, potrebitom, obespravljenom svetu. 

Oprosti mi što sumnjam u tvoju nameru časnu, da me odvedeš, u svet, koji si ti zamislio. Ili onaj drugi, što tebe naziva lažovom i izdajnikom, a tebi je sličan. Oprosti mi, što sumnjam, jer to si mi jedino ostavio, a sad bi i to da mi otmeš i u poslušnika svog pretvoriš. Moram li biti tvoj verni pas, da bi me se setio, ili primetio da postojim. 

Imam li pravo na sudbinu drugu od one koju si mi namenio? 

Imam li… ili i to već pripada tebi? Jesam li čovek, ili automat, čiji je daljinski u tvojim rukama?