Zamak od mokrog peska

Zamak od mokrog peska

Odrastao među posvećenicima poslu i idealima, nisam mogao postati bitno drugačiji od onih na koje sam se ugledao. To je imalo svoju cenu.

Radost rada i stvaranja pobedila je ljubav u mom životu. Rad se rano zgusnuo gutajući svo vreme i život. Ljubav je, zato, meni bila retka i nepoznata pojava. Kada bi i poželio da je upoznam izmicala bi mi se, a ja sam ostajao opčinjen tim neuhvatljivim ženama koje su me nastavile proganjati trčkarajući po skrivenim hodnicima mog uma i u snovima koji me nisu napuštali. Sve, dok se ne bi otelovile kroz lik neke heroine.

Provod, uzbuđenje, strast, želju, zamenio sam pričama koje sam pričao likovima, tek ponekad i fragmentarno zasnovanim, na izmaštanim personama, onih, koje sam pamtio, više kroz ideju onoga što jesu, a što su postale zahvaljujući mašti, nego onome, što su stvarno bile. Tako su ideje, a ne lica i tela, davno izgubljene želje, postajale deo mene. Priče koje sam pričao.

Možda upravo tako priroda vraća ono, što bogovi zarad veličanstvenosti drame ljudskog života oduzimaju. Možda se tako, želje jednog dana, na izgled ni od kuda, vraćaju onima koji su ih dovoljno želeli. Postavši deo rada i dela, ispunjavaju se u srcu onih koji su imali snage i istrajnosti da žele uprkos životu i volji bogova. 

Ako je bogovima i dato da gledaju predstave na pozornici života, samo je ljudima dato da zaire u dušu i tamo otkriju priče skrivene od očiju gospodara sveta. A to su uvek priče o ljubavi koja se izmiče, vragolasto osmehuje i beži pred željom koja bi da je bar na trenutak poseduje. 

Taj beg, zapravo je korak napred u mojoj ljudskoj duši – ono što me pogoni na putu potrage za boljim Ja, koje nikada ne bi ni upoznao, da, čim se ljubav izmakne, i počne da beži, ne potrčim za njom, u nadi da ću je stići. 

Nikad je ne stižem, iako mi ona daje materijal od ću sazidati bolji svet. U njega ugradiću sebe, svoja sećanja, i ono što sam izrodio sa maštom u ovom večitom trouglu želje, sećanja i mašte koja bi da stvori neki novi srećniji kraj priče… iako svi znamo da ova priča, zapravo, nema kraja… to je tek samo igra… koju savladavamo… poput deteta, koje se igra u pesku i koficom podiže zamak, svoju neosvojivu kulu, koje more neprestano ruši prvim sledećim talasom…

O ljubavi prema drugima i sebi

Kažu da čovek ima dva lica. Ne može da voli, a da ne voli sebe. 

Kome onda izjavljujemo ljubav? I koga više lažemo tom izjavom, sebe ili osobu kojoj ljubav izjavljujemo? Je li to razlog, što čim steknemo više životnog iskustva, prestajemo da verujemo u zakletve ljubavi? 

Je li ljubav samo laž u koju želim da verujem? Ili je ovo previše ciničn pogled na svet.

Ne zapitate li se ponekad, ako ne postoji deda mraz i ljubav, za šta su nas još lagali (roditelji i društvo)?

Opet, želim da verujem… ma koliko naivno bilo… potrebno mi je… Možda izvesna doza naivnosti i nije tako loša, barem, po naše socijalno i duhovno zdravlje. Ljubav, taj lagan, slatko gorki otrov, poput vina i nikotina, kojem se predajemo zarad obećanja, želje… gušta što pruža…

Volim da volim… sebe i druge… posebno one druge, od čije lepote zastaje dah, sposobnih da omađijaju moj um i probude želju… pa šta ako je to negde i sebično…