Dolce vita

 

Dolce vita

 

U početku bi strah i drhtanje…

Posle se pojavi uzbuđenje,

Pa uzbuđenje i drhtanje…

Kroz zrelost dođe

Zadovoljstvo i radost.

Svo vreme dok je drhtanje postojalo,

Postojao sam i ja koji sam bio,

A kada prestade,

Pretvorih se u ovo sada.

Čoveka okovanog strahom.

Nesposobnog,

Da pred ništavilom

I strahom zadrhti…

 

Par reči o Ivanu, koji je dletom, porađao formu

 

Jedna ruka oštro zamahuje spremna da kamen lomi. Drvo oblikuje bušilicom, sekirom. Dletom kamenu srce utiskuje.

Ta ruka što figuru iz kamena oslobađa, vođena intuicijom, što nagon prati, strast večnu, u krvi i umu zapisanu, na kamen prenosi. Oslobađa, ideju, što grudi više ne mogu da nose.

Figura postaje misao – do tad i njemu nepoznata. Pokret, ruke tvorca, ispoljiće sebe u tragu, što, za sobom, ostavi dleto skulptora.

Pokret zaleđen u vremenu, nevidljiv, a prisutan, tamo gde ga nema, ostaje izvan figure koju je stvorio. Ostaje da tamo, daleko, od dela, prazninu pretvara u slobodu, da opipa i ocrta granicu, da povede misao publike, iza apstrakcije koju je otelotvorio.

Skulptor nije čovek, jer za razliku od ljudi koji se samo jednom rode i umru, on to radi svaki put kad odabere trupac i zamahne, ili kad poslednjim udarcem označi kraj stvaranja forme.

Skulptor nije čovek – previše je nalik Bogu. On zna da u poretku stvaranja sveta rođenje Mikelanđela prethodi otelotvorenju Boga.

Plaši se onoga što je u njemu. I više od svega plaši se da to ne pokaže svetu.

Vođen nepredvidljivim, on stvara svet, koji će posle, stvarati neke bolje, osvešćene, ljude.

 

Ubeđenje

 

Ubeđenje živi negde na ivici zdravog razuma. Poput tumora izjeda razum kojim se hrani kako bi oslobodilo prostor za sebe. Ubeđenja ne trpe preispitivanje i tipove koji bi da ih stave na probu. Možda zato što ne veruju u sebe, ili one, koji ih nose. Odgovor na to nije lako doznati, a i kome je potreban, u vremenu bez ideala…

Pamtim… a ima i drugih…

Ima još onih što pamte i vreme koje je prethodilo rađanju ubeđenja. Možda me pamćenje obmanjuje… ali priča dalje kaže, ovako je bilo…

Negde na ivici verovatnog i neporecivog tek rođena svest kao požar širi se glavama mnogim. Poput udarca maljem, prodire u njih, naseljava se, izbacuje poslednje atome nevere.

Potom, ovim glavama vlada kao činjenica. Neporecivo.

A niko se i ne zapita kako je tu dospela i da li je uistinu onakva kakvom se prestavlja.

… i ne kaže ništa, šta će dalje biti…