Ukrajinka – noć kada sam sanjao Viku, Černobil i pse, a oko nje je besnio rat od kojeg je bežala a on ju je u stopu pratio kud god da krene
Jesmo li mi ljudi
I kad smo prestali biti ljudi
Postali ljušture, bedne isprazne,
Klimoglavci, automati,
Džuboks osetljivi na novac, što u nas ubace,
Ljudi, a neljudi,
Bez volje da iz nas nešto izađe
Do prihvatanja, saglasnosti, klimanja glavom.
Odobravamo sve što nam se kaže
Jer ima ko da nam kaže…
Bezgranično je naše poverenje u crne ekrane
I svinjarije koje sa njih dolaze
Lenji da mislimo
Lenji da se protivimo
Protestvujemo, galamimo, tučemo se sa policijom
Na ulicama, u demonstracijama, bilo gde
Ćutimo i prihvatamo, klimamo glavom
Krezave volje, opskurne misli
Automati, što izvršavaju volju drugih
A da nisu svesni sramote pokoravanja.
Šenimo ko psi
A izgleda da nismo ni bolji od njih – pasa
Bacaju nam kosti
Oko kojih se gložimo
Puštaju nas da jedni na druge režimo
Nevidljivi ljudi i interesi, skriveni iza zavese.
Ujedamo i cvilimo,
Ližemo rane
Napadamo u čoporu
Pokoravamo se volji papet mastera koga ne vidimo
Al osećamo da ima autoritet jednog Boga
Koji je umro zarad naših greha
Pa sad ima moralno pravo da sudi nad nama
I nad našim postupcima
Kao da njihova volja nije isprovocirala naše akcije
Kao da nije komandovala našim umom i dušama našim
Kao da smo mi za sve krivi
Jer započeli smo nešto što prevazilazi našu moć i maštu
I ne možemo okončati započeto
Kao da smo mi hteli, ovo u šta se svet pretvorio…
Šenimo kao psi
Neke od nas šinteri uspavaju
A mi ćutimo i prihvatamo kaznu
Ili zavijamo do neba i krivimo druge
A ne to što smo se sveli na automate
Bez volje i cilja
Koji nam se večno obećava
Al zauvek ostaje nedostižan
Jer to nije mesto za nas
Jer mi smo džukele sa istoka
I ne možemo glodati kosti sa drugim psima
Jer mi smo avlijaneri
Smrdljivi i krvavi
A tamo negde je zemlja uglađenih pudlica
I tamo je mesto plemenitim pasminama
Dogama, hrtovima, ovčarima, ptičarima
Ne stepskim vukovima i ponekom mošusnom govečetu
Naše je da služimo
Da budemo ovce za šišanje
Vuna pretvorena u kašmirske rukotvorine
Za neke druge pse koji pune džepove vlasnika džuboksa
Sa kojeg se puštaju ove ratne pesme…
Pevajući odlazimo u rat
Protiv sopstvenog čopora
Uvereni da činimo ispravnu stvar
Pripremamo napad na one što nam više ne valjaju
Koje smo izopštili
One što nam kažu – isprazna vam je priča,
Lavež prostački, nagon najniži
Prodali ste se za kost
Pa ni za to, obećanje kosti,
A sanjate kobasice i džigericu
Koju nećete dobiti
Jer niko je nije dobio
Ni psi sa one strane
Kojoj želite prebeći
Ni njihovi psi je nisu dobili
Niti će je dobiti
Jer to nije sudbina psa,
Već čoveka u odelu skrivenog iza zavese
Nasmešenog sa crnog ekrana
Koji sve opčinjava
I nas i vas, puke pse,
Što se grizu zarad jednog obećanja
Koje neće doći
Zarad jedne laži, što lebdi među nama
Rat na vidiku, rat na ekranima
Laž guta istinu
Samoubistvo razuma, jedina je opcija za beg…
Vika…
Nemirni snovi proganjaju me ovih dana
Sanjam Viku, šestogodišnju devojčicu sa kojom sam se igrao
Nekada davno
I razbio majčin ćup dok smo trčali po stanu
Igrali se, crvenom loptom sa plavom trakom po sredini
Koju mi je poklonila kada smo se upoznali
Davno nekada, pre četrdeset godina
Kada smo bili deca
A svet još obećavao obilje i socijalnu pravdu
Nisam je video već trideset šest godina
Ni čuo išta o njoj
Jer mene su progonili ratovi i psi
I padali su zidovi, i rušile se zgrade i bio je rat
Zato ga razumem i razumem um i misao koja ga vodi
I koliko god ga mrzim, taj besmisao rata,
Znam da ima tako mnogo načina za eskalaciju
A tako malo nade u spas…
Snovi me proganjaju, i ti me proganjaš u njima
Sada posle toliko godina,
Iako ništa ne znam o tebi,
Moj um traži odgovore i rekonstruiše svaki moguću ideju
Tek puki scenario gde si, šta radiš i kako se osećaš sada…
Još se sećam one noći kad su nam se napili očevi
Jer su znali da se više neće videti, nikada, jer takav je život
I kada je nakon što je tvoj otac gradio moju zemlju,
Otišao da gradi svoju, u grad za koji nikada pre nismo čuli
A čućemo samo par godina kasnije
Kad nesreća udari i budućnost počne da se raspada…
Ponekad noću sanjam srce reaktora što još potmulo kuca.
Mogu da zamislim strah koji je vladao tih dana
Kada je centrala imala havariju
A ti nisi razumela šta znače svi ti ljudi, sav taj strah…
Znam da si morala da bežiš pred nevidljivom pošasti
I da se nikada nisi vratila na mesto sa kojeg si iz korena iščupana
Iz svog detinjstva i mladosti
I da je raspad sigurno bio bolan i nepravedan
Kao i kod nas, jer raspad je uvek takav
I bol je nezamisliva onima koji nisu imali iskustvo
Koje smo mi imali
Iskustvo da se jednog dana probude u tuđoj zemlji
Koja ih neće
Koja ih ne smatra ljudima i briše njihove duše i osećanja
I piše novi narativ koji se mora prihvatiti
Jer, inače si neprijatelj i zlo i kučkin sin i mnogo gore od toga…
Sanjao sam noćas pse u teranju,
Kao onog dana kada sam bio na svadbi
Svom bratu koji je otišao na istok, u Rusiju
Koji mi je pričao o hladnoći i zimi i nepravdi i osećanju izgubljenosti
Koje se ljudima uvlači u kosti
Istim onim ljudima koji su do juče bili braća
A sad postadoše tuđinci, neka niža vrsta osuđena samo na rad
Bez radosti i prava na sreću…
I znam da su ti snovi povezani…
Znam da te proganjaju
I snovi i psi i poreklo
Jer kako čovek da se opredeli samo za jednu stranu
Kad krvlju je vezan za obe.
Usud je naš da živimo u svetu osuđenom na cepanje i trpimo ratove.
Nemam nikakvu ideju na kojoj si strani ali znam da patiš
Razumem taj bol, godinama sam ga i sam nosio
I čemu sve to? Čemu ovaj bol? Pitaš li se
Ili si već toliko utrnula od bola da ne možeš da misliš
O tome kome pripadaš,
Jer i jedni i drugi čine zlo,
Sebi i drugima
I opet samo papet master profitira
Skriven iza zavese
Vuče svoje poteze i nevidljive strune interesa se pokreću
Komanduju olovnim vojnicima i zaslepljenim demonstantima
I zlo eskalira
A jutro je daleko i treba ga dočekati dok se nemoć i jad uvlači u grudi
A suza igra na ivici oka, skrivena od drugih
Jer naši životi su se razišli, nekada davno
I niko ne treba da zna
Da te se ponekad kad nastupi nesreća setim
I zagrlim svojim mislima
Onako dečije kao kada smo trčali za loptom
Tamno crvenom sa plavom trakom po sredini
I oborili glineni ćup moje majke
Koji još čuvam
Tako razbijen
Kao podsetnik na neka srećna vremena.
