Vaginalna priroda hrišćanske umetnosti

Zatekao sam ih u kancelariji, bile su zaokupljene gledanjem fotografija. Po oduševljenju mogao sam odmah shvatiti da je za njih ovo nešto posebno.

„Kakve to slike gledate?“

„Larine slike.“

„Mogu da ih vidim?“

„Naravno.“ Eva mi pruža fotografije. Na njima nije Lara, već njen rad. Slike pokazuju oslikane zidove neke crkve. Ikonostas. Zidove ukrašene biblijskim motivima. Sve je smerno, prikladno i mora se priznati dobro izvedeno. Umetniku se nema šta prigovoriti. Bar kad su u pitanju kanonski prikazi. Meni se ipak ne sviđa. Davno mi je neko rekao da strip predstavlja vulgarni oblik slikarstva, a ovo što gledam je strip. Grafit. I možda je osveštan, primeren  i inspirativan duhovnicima hrama, meni je ipak nedoličan. Ne zbog izvedbe, naravno. Zbog ideje.

Ne mogu da verujem da su današnji umetnici toliko podložni i predusetljivi pred banalnim ukusom naručioca. Opet, shvatam potrebu da se povlađuje ukusu kupca. To što je on obično prosečan i jadan, što je idejno i emotivno nedoličan umetnosti, to nije bitno. Bitno je rad prodati. Od nečeg uostalom mora da se živi.

Dovoljno je ovlaš baciti pogled na fotografije pa prepoznati sve one biblijske motive prepozatljive i  kanonima verno prikazane. Slike iz starog zaveta nabacane su jedna pored druge, nije to neka ozbiljna kompozicija, jer da se razumemo, takvu običan posmatrač ne bi ni shvatio. Ovo je pre linearni prikaz događaja, odabranih i svrstanih prema značaju onako kako to vide crkvene vlasti i kako bi na kraju krajeva trebali da je vide vernici. Vulgaran način da se kroz sliku vernicima ispriča biblijska priča. Nekada je crkva ovome pribegavala jer su ljudi bili mahom nepismeni, sad jer su nezainteresovani ili kako kažu nemaju vremena da čitaju. Zato postoje poštapalice kao ova. Lak način da se stvori uverenje da neko zna nešto o nečemu samo zato što je video neku interpretaciju ili pojavu. Nismo se dakle mnogo odmakli od srednjeg veka. Ni po načinu saopštavanja, ni po idejnosti. Još pripadamo starim vrednostima koje prezentujemo na prastari način. Sve u svemu porazno.

Trebalo bi da pazim šta govorim. Ako želim da ostanem u dobrim odnosima i zadržim bar teoretske šanse da Laru odvedem u krevet neophodno je da joj povlađujem. To naravno, s obzirom na moju prirodu, nije lako.  Zato je bolje da ćutim.

Vraćam slike ne govoreći ništa. Iskreno se nadam da nikom neće pasti na pamet da me pita kako su mi se dopale. Moje nade ne traju dugo.

„Kako ti se dopada?“

„Fotografije su dobre. Sviđa mi se što su dovoljno svetle da mogu da se razaznaju detalji“

„Unutra nema dovoljno svetla. Morala sam da koristim reflektor.“ Lari očigledno prija pohvala čak i kad se ne odnosi direktno na njen rad. Izgleda da još nije stekla odgovarajuću sigurnost u sebe i prešla prag tolerancije na komentare. Osetljiva je na svoje delo. Identifikuje se sa njim do te mere da joj je potrebno svako odobravanje i podsterkivanje. Neka, mlada je, vremenom će se steći sigurnost i osloboditi se potrebe da je neko odobrava. Za sada ovako nesigurna oko sebe zrači onom aurom sazrevanja devojčice koja tako olako u svoju klopku privlači muškarce željne njenog društva. Divili bi joj se bez obzira šta je na fotografijama. Divili bi im se jer ustvari dive se njoj. Kao i ja uostalom. Zato i pazim šta ću reći.

„Nisam te pitala za fotografije već sadržaj.“ Bivše ponekad baš znaju kada da ubodu svoju žaoku. Znaju kako razmišljam i to im se ne sviđa. Možda ovo liči na omeđavanje teritorije, ne znam, nisam popuno siguran kako funkcioniše ženski um, ali očigledno one znaju kako funkcioniše moj, i znaju da prepoznaju opasnost. Ona zna da ću direktno odgovoriti na direktno pitanje. Zato ne okoliša. Uostaom ona ima svoj ćilj. Da omeđi svoju teritoriju i okuje moj penis. Čita moje skrivene misli i pritajene fantazije, i pošto one nisu više okrenute prema njoj, vreme je da mi uništi svaku šansu prema novom objetu moje pažnje. Sračunato i borbeno postavlja prava pitanja da me kompromituje. Mora se priznati da ima talenta da zaprži čorbu nekome kada to hoće. Danas očigledno meni.

„Sadržaj nisam komentarisao, smatrao sam da je to neumesno.“

„Zašto?“

„Ja ipak pripadam drugoj religiji, drugoj kulturi“

„Tvoji roditelji su bili hrišćani“

„I šamani. Ja sam odabrao da ne verujem.“

„Čudna izjava za jednog „vrhovnog“ sveštenika“

„Oni koji veruju rekli su mi da to što ja ne verujem u Njega, ne znači ništa. Bitno je da On koji me je odabrao, veruje  u mene. Uvek me je ta mističnost zbunjivala, ali vremenom svikao sam se na tu ideju.“

„Izvrdavaš odgovor.“

„Trudim se da nikoga ne povredim.“ I to je tačno. Ne želim da govorim o tome šta vidim na fotografijama. Ne želim da ocenim Larin rad, a posebno ne njenu hrišćansku umetnost.

„Izgleda da je tvoja religija veoma otvorena, a ti uviđajan.“

„Nema to veze sa tim. On izbegava odgovor iz drugog razloga.“

„Kojeg?“ Nastaje trenutak neugodne tišine u kojem mi preostaje samo nada da neće prozreti moje razloge. Ni ona ne traje dugo.

„On misli da ovo nema nikakvu vrednost. Možda čak i da je ogavno. Trudi se da sakrije gađenje, ali odaju ga sitni gafovi. Govor njegovog tela je tako izdajnički. On izbegava odgovor ne zato što želi da bude politički korektan, već zato što se boji da će ga on koštati. Da je u pitanu neko drugi verovatno se ne bi suzdržavao da mu presudi.

Ne smetaju mu slike. Nešto drugo je razočaravajuće i to želi da sakrije, jer se boji da ne bi mogla da podneseš kritiku. Jesam li u pravu?“

„Mislim da čitaš previše knjiga iz lake psihologije. Načiniti nečiji profili ili pročitati ga, nije ni približno tako lako kako što misliš. Naučila si nešto i ponela te je oholost. Misliš da si u pravu?“

„Jesam li?“

„Da jesi zar bi ti odgovorio?“

„Odgovori meni. Mene interesuje.“ Progovara Lara. Nevešto pokušavam da se izvučem iz zamke u koju me je Eva gurnula. Moj kratki monolog o laičkoj psihologiji prekida Lara. Pitanje ponovo visi u vazduhu.

„Odgovori meni. Želim da znam.“ Kako bi samo želeo da prećutim, skrenem temu ili prosto nestanem, ali sve te mogućnosti ostaju mi nedostupne. Naseo sam, zagazio sam u živo blato i svakom svojom reči zaglibljujem se sve dublje i dublje.

„Ja nisam pravi sagovornik. Nisam dovoljno obrazovan da bi bio likovni kritičar.“

„Ja to i ne tražim. Želim tvoje mišljenje.“

„Ne, ne želiš ga. Kao i svi umetnici želiš odobravanje, tapšanje po ramenu, želiš da ti se dive.“

„Ti to misliš o meni? Da ja patim da mi se dive? Za šta me ti uopšte smatraš?“

„Za ženu. Za čoveka... U prirodi je ljudske ličnosti potreba da se drugima dopadnemo.“

„Misliš da ovo radim da bi se nekome dopala.“

„Mislim da želiš svetu da kažeš da postojiš.“ Pitam se koliko je ovo uopštavanje umetničkog poriva shvatljivo za nekoga na početku karijere. Mladi često slabije shvataju sebe nego svet koji ih okružuje. Ona verovatno i ne shvata da negde u njenoj glavi postoje jaki mentalni filteri koji svaku informaciju filtriraju i prikazuju onako kako je naučila da ih prima. Ona još ne shvata da su joj ti filteri nametnuti i da oni nisu ona, već alat kojim neko oblikuje njenju svest.

„Hoćeš da kažeš da ovo ne valja.“

„Nisam to rekao.“

„A šta si rekao?“ Eva se smeje. Zna da je pobedila. Namamila me je u zamku i sad nemam kud. Nema svrhe da pokušavam da izvrdam.

„Ispričaću ti jednu priču. Ti razmisli o čemu ona govori. Možda onda shvatiš šta je to što mi se na tvojim fotografijama ne sviđa.“

„Zašto bi mene interesovalo šta se tebi sviđa, a šta ne?“ Bes i razočarenje već su jasno vidljivi na Larinom licu, ipak ja imam još jednog keca.

„Zato što želiš da budeš bolja.“ Pogled joj je oštar, zagledan u daljinu, nelagodo joj je ali još može da kontroliše tu nelagodnost. Nije to čak ni prava nelagodnost, pre neki nagoveštaj, teško isčekivanje... Ja ovo jasno vidim. Nije da je i meni prijatno, ali sateran sam u ćošak, znam da ne mogu više da sedim na dve stolice... ili bar pokušavam da sedim... nije da mi to uspeva, ali prija mi i sama pomisao na tu mogućnost. Zato neću olako da se povučem. Kad propadam, propadam sa stilom, ili pobeđujem sa stilom. Takav sam. Bar verujem da sam takav.  Pokušaću da se opravdam. Ili ću bar uz dramsku pompu uništiti svaku šansu da joj se uvučem u krevet. Niko mi neće zameriti što sam pokušao. I drugi bi na mom mestu.

„Moja bivša žena bila je arhitekta. Ona me je i naučila da cenim umetnost. Pre nje sebe bi mogao opisati kao bezosećajnog, tupavog, zatucanog, trapavog i prilično glupog kada je u pitanju umetnost. Opet, u to vreme ja sam se trudio da budem muškarac. Istini za volju nisam to postao. Opet,... Muškarci svašta rade ne bi li očarali žene. Tako sam i ja kada sam je sreo, seo i pročitao sve ono što sam preskakao, ili smatrao nebitnim, i sporednim, ne bi li je privoleo. Posledica je da sam posle samo par meseci, mora se priznati, intezivnog rada na sebi, savladao temu i popunio sve one rupe koje je moje obrazovanje skoncentrisano samo na tehniku ostavilo zjapeći otvorene.

Naravno kao svaki muškarac imao sam i lošu naviku da se hvališem svojim dostignućima, tad je se još nisam bio otarasio. Tako se i desilo da jednom, kada sam se našao sa njenim kolegama u amfiteatru na odbrani nekog projekta počinim za moju ljubljenu neoprostiv greh, koji mi je od tad, pa do kraja naše veze prebacivala i nabijala na nos. Govorila mi je: „Ja sam je osramotio.“ „Ja sam ponizio sve njene kolege. Nju posebno...“ i slično.. više se čak i ne sećam svega što mi je kasnije nabijala na nos.

Elem,... nalazimo se u amfiteatru i neki ispeglani tip u braon odelu, sivoj rolci i sakou sa fensi zakrpama drži neko predavanje o restauraciji fresaka te o tome kako treba zadovoljiti kanonska pravila kod modernog ikonopisanja i oslikavanja manastira. Meni se od ovoga naravno diže kosa na glavi, ali on je njen drug i ja saučesnički i sa punim uvažavanjem klimam glavom na svaku izgovorenu reč. Radim to nagonski, po automatizmu. Ne želim da razmišljam o onome što govori. Svestan sam da kad bi samo na trenutak zastao i razmisilio o onome što se govori, da bi morao nešto da prokomentarišem, a to je poslednje što želim.

Tip pokazuje neku maketu srednjovekovnog manastira. Ništa posebno reklo bi se, osim što je prilično verna orginalu i što joj se skida krov tako da publika može da zaviri unutra. U svakom slučaju ne ostavlja poseban utisak. Bar dok se ne pogleda iz ptičije perspektive.

Ne znam da li se to samo meni čini, ali ja stvari vidim bitno drugačije kad perspektivu pomerim za devedeset stepeni. Bezlična zgrada sada više nije tako bezlična i monotona. A ja po prvi put mogu da vidim obrazac  koji se ponavlja kroz vekove. Za razliku od ostatka publike, ja sam nekada davno učio i arheologiju. Mogu da povežem stvari i jasno ih smestim na vremenskoj osi. Ovo što vidim video sam i ranije. Mnogo ranije.... Jutros... dok sam glavom zaranjanjao u njeno međunožje...

Da li mi se ovo samo priviđa ili ja zaista vidim ono što vidim? Ne liči li to meni ova zgrada na polni organ. Ili to samo umišljam? Par minuta prebiram po glavi pokušavajući da se setim svega što ima nekakve veze sa onim što vidim...

Zaključak je uvek isti. Ispred mene nije tlocrt već polni organ. Muški ud rekao bi neko. Ali ja znam da je to samo privid i zamka ostavljena za neupućene. Zgrada uopšte ne liči na penis. Privid stvaraju zvonici simetrično postavljeni oko ulaznih vrata. Kad bi zvonik bio pomaknut, zgrada ne bi ličila na muški organ. Ali na vaginu sasvim sigurno bi.

Na pauzi prilazimo modelu. Okupljeni sada lakše mogu da vide ono o čemu je predavač pričao. Naravno i ja sam tu, odmah pored moje bolje polovine. Ona uživa kad je pratim u stopu. Ponekad pomislim da joj je to izvaredan način da pokaže kako me je dresirala. Veselo skakućem pored njene suknje, zadovoljan, miran i odan... i uvek pravilno postavljen tik uz skut. Poput psa. Podjednako odan, veran i zaštitnički nastrojen.

Jedini je problem što poput dobro dresiranog psa ja nisam navikao da zadovoljno i umiljato lajem. Ja lajem zverski. Kao da nemam gospodara i domaćeg vaspitanja. Upravo onako kako ne bi trebalo. Ali šta ću kad je to jače od  mene.

 „Ovo je potpuno besmisleno.“

„Šta je besmisleno.“

„Oslikavati zidove hrama.“

„Zašto?“

„Kakav je smisao u oslikavanju onoga što se nikada ne može videti? Kome služi takvo slikarstvo, takvo umeće?“

„Možda su srednjovekovni hramovi bili tamni iznutra, ali već sa pojavom gotike insistira se sa provalom svetlosti unutar hrama. Tada sve postaje vidljivo.“

„Šta postaje vidljivo?“ Pitam iako znam odgovor.

„Pa freske, to je znate zidno slikarstvo kolega.“ Čujem podsmehe, ali se ne osvrćem preterano na njih. Navikao sam da mi se smeju. Uostalom, na kraju se obično smejem ja. Pa nek uživaju dok mogu.

„A čemu zidno slikarstvo na ovim zidovima? Zar vam se ne čini da je to morbidno? Ili vi kolega možda ne shvatate o čemu ja pričam.“

„A o čemu pričate?“ ponovo podrugljiv komentar.

„O zapanjujućoj gluposti naručioca.“

„Ne razumem, slike moraju biti tamo gde su kanonski određene. Svaka ima svoje mesto i značenje spram tog mesta. Mi ne možemo da narušavamo kanone. Šta uopšte pokušavate da kažete?“

„Sačekajte sekund demonstriraću vam.“ Okrećem se i odlazim prema izlazu. Pre nego zamaknem iza vrata zamoliću prisutne da mi pomognu i pre nego se vratim iz makete povade sve unutrašnje delove. Znam trebaće mi da ih posložim. Oni to ne znaju, ali voljni su da se igraju sa nekim ko je autsajder.

Silazim niz mermerno stepenište i prolazim pored belih mermernih lavova koji zatvaraju ulazni hol. Davno nekada kad sam se tek prijavljivao za studije prošao sam prvi put između njih. Tada su mi se činili grandioznim i neuhvatljivim a svet iza njih pomerenim u neku daleku budućnost. To je bilo pre samo petnest godina. Kako vreme brzo prolazi. Kako se brzo srozaju nedostižne vrednosti i istope iluzije. Prolazim pored Teslinog spomenika i konačno stižem do kioska ispred fakulteta. Red nije dugačak. Završiću brzo. Nadam se ne prebrzo. Onima gore trebaće par minuta da rasklope maketu i povade sve klupe, oltare i prozore. Treba im pružiti dovoljno vremena.

Na kiosku uzimam plavi Dureks, sa mirisom vanile. Njen omiljeni. I moj u poslednje vreme.

Još i pre nego pođem natrag mrzim sebe zbog onoga što sledi. Voleo bi da mogu da zadržim sebe, ali ne mogu. Moji inpulsi oduvek su bili snažniji od moje volje. Naročito kad mi neko stane na žulj. A ispeglani je baš to uradio.

Kako se penjem zastajem par puta, ne da bi razmislio, povlačenje ne dolazi u obzir, pre da bi smislio neki dobar izgovor  mojoj voljenoj kada je izblamiram. Jasno mi je, jasno kao dan, izblamiraću je, postideti, naterati da kaje što me je povela sa sobom. Iskreno, ne želim to. Ne želim da učinim išta što bi moglo da je povredi ili stane između nas, ali ja nisam u stanju da kontrolišem svoje nagone. Posebno one intelektualne prirode. Čudno je to. Ljudi obično ne kontrolišu animalne nagone. Ja opet ne kontrolišem one intelektulne. Moje ego prečesto dostiže grandiozne veličine, često bez razloga, još češće sa njim, a opet ja nisam u stanju da ga kontrolišem... Jednosatavno izmiče mi kontroli. Valjda zbog svega u mojoj prošlosti, ja moram osetiti da dominiram okolinom, inače sam izgubljen, bespomoćan. Možda je to i razlog zašto sam pobegao od jedine žene jače od mene. Možda je to i razlog što uvek biram one oštećenje. One kojima trebam. One koje su bar na kratko spremne pre izabrati muža nego muškarca. Gadim se muškaraca. I njihovih igrica. I njihovih niskih poriva, a posebno njihove ideje vlasništva nad drugim bićima. Možda zato idem u susret sopstvenoj poropasti... da izgužvam popeglanog, makar za to platio katastrofalnu cenu...

Kroz vrata ulazim žurno ne obazirući se na poglede onih koji su iščekivali moj povratak. Za njih ovo je samo laka zabava. Jedan uljez smestio se na trenutak među njih i pomislio da nešto zna samo zato što deli krevet sa jednom od devojaka koje su završile arhitekturu. Kakva drskost? Pa po toj logici oni su verovatno već pozavršavali masu fakulteta. Od medicine, do ekonomije, preko prava, turizma, i političkih nauka, sve do menadžmenta, za svaku od njih po jedan...  I ko sam uostalom ja? Odakle sva ta drskost? Siguran sam da su spremni da me dočekaju na nož. Osmesi su samo dimna zavesa.

Ali ja nepadam na njihovu samouverenost. To je fasada. Svi ovde sada očekuju da vide šta ću to da izvedem. Kladim se da se pitaju zašto sam im tražio da povade kulise.

Prilazim stolu sa maketom i vadim kutiju sa kondoma na sto. Ostavljam je tako da svi mogu da je vide dok skidam jaknu. I ja sam naučio ponešto od teatralnosti. Ono što se čuje je smeh, ali on će uskoro zanemeti. Znam.

Vadim kondom i naduvavam ga, zatim polagano uzimam pincetu i slažem delove povađenih kulisa. Prvo stavljam stubove, zatim provlačim ikonostas, pa klupe, i tek na kraju postavljam prozore na mestima gde bi trebali da stoje. Kako zidovi kondoma nisu tvrdi oni povremeno spadnu, ali ja ih uredno vratim na njihovo mesto. Smeh koji je u početku bio navijački i provokativan, sad je skoro nestao. Kako slažem unutrašnjost katedrale tako se sve manje njih smeje. Izgleda da shvataju poruku. Sada im više nije smešno. Povremeno podignem glavu da pogledam oko sebe, tamo me dočekuje more besnih pogleda, prezir, ali ja ne hajem. Krenuo sam i ne odustajem. Imam nešto da kažem i nemam nameru da odustanem na polovini.

„Šta je ovo?“

„Odgovor na pitanje šta je ono.“ Rukom pokazujem na ispražnjenu maketu hrama.

„Šta hoćeš da kažeš? Ne razumem. Reci to glasno!“ Oseća se bes u njegovom glasu. Ali i neverica. Iznenada osetio je kako gubi tlo pod nogama. Nestala je ona usiljena ubeđenost.

„Ono što svaki psihijatar zna. Vaš hram je unutrašnjost ženske vagine. I nema nikakvog smisla oslikavati ga iznutra. Te slike niko ne može videti.“ Većina njih je zatečeno. Oni naravno ne znaju ništa van istorije umetnosti koju su učili. Njih niko nije učio psihijatriji... ili psihologiji... oni čak ne mogu ni jasno da povežu katakombe sa prvim katedralama. Ono što su oni učili, ustvari je istorija razvoja estetike, a ne ideje koja stoji iza nekog prikaza.

„Ti nisi normalan.“ Nervozan i besan, izveden iz takta ispeglani nije sposoban ništa drugo da kaže. Sa druge strane ja sam namirisao krv i imam još dosta toga da kažem, samo ako mi se pruži šansa.

„Problem je u tome što sam ja previše normalan. Imam razum i koristim ga i onda kada vi koristite zamaglenjene slike koje nazivate osećanjima. Vi verujete u predstave, a ne trudite se da ih razumete. Da ste ikada pogledali i jednu knjigu iz psiholigije znali bi ste da su katakombe bile pogodne za stvaranje osećanja božanskog prisustva upravo zato što podsećaju na unutrašnjost ženske materice. Uostalom, šta jednom smrtniku ima bliže Bogu od trenutka sopstvenog nastanka. Seti se svog rođenja, zaviri u svet primordijalnih sećanja...  Seti se, prvo tama, a onda svetlost i plač. Muka. Tuga. Onda smeh. Ali šta je pre svega toga? Vlažna tama, potmuli duboki zvukovi, mišić iza kojeg stoji svetlo i svet koji poznaješ.

Pogledaj ovo. Ovo je model katedrale. Ali šta je on do vagina. Prostor podeljen na dva dela. Spoljni u kojeg može da se uđe i unutrašnji gde iza ikonostasa prebiva sam Bog ili fetus.“

„Ti nisi normalan. To je monstruozno...“ Sad znam da sam ih pomeo. Stalno ponavljaju isto. Kao papagaji. Tako i izgledaju. Kao šarene ptice koje znaju samo jednu pesmu. Naravno ja i dalje ne odustajem. Ne sad.

„Hrišćanske katedrale nastale su iz grčkih podzemnih hramova i Mitrasovih katakombi u kojima se prolivala krv na oltaru. Možda su zidovi sada viši, velelpniji, sa velikim otvorima ali simbolički, psihološki, oni i danas predstavljaju isto što su predstavljali i pre dve hiljade godina. Zidove vagine.“

„Ti si bolestan.“

„Izgleda da vas je previše uzbudilo ovo saznanje. Ne želim da se prepirem. Možda o ovome nastavimo nekom drugom prilikom.“ Hvatam voljenu za ruku i izlazim napolje pre nego dođe do veće gužve. Nije da bi mi smetalo da izmlatim ispeglanog ali onda bi prenoćio naplju, a ne u toplom krevetu, a to mi već nije u interesu.  Voljena je još uvek zatečena. Nije se još privikla na ono što se upravo desilo. Dok izlazimo prate nas povici i zviždanje. Ali i jedno osećanje koje niko od njih ne može sakriti. Stid.

Stid što je neko ko nije učio ni deo onoga što su oni učili iz istorije umetnosti znao više od njih. Svih njih. Neću da krijem. Istina je koliko je njihov stid i očaj veći toliko je u međuvremenu narastao moj ego. Znam da ovo nije dobro i da će mi se osvetiti. Ali ja ne mogu protiv sebe. I to će mi se na kraju osvetiti, ali to je već neka druga priča.

Eto tako je bilo.“

„Zašto si mi ovo ispričao? Da mi možda kažeš da sam i ja glupa? Nepismena, po tvojim kriterijumima.“

„Ne.“

„Zašto onda, odgovri!“

„Zato što ne mogu da shavtim taj poriv. Stalno se vraćati  na iste „proverene vrednosti“ Zato što verujem da umetnički izraz u dvadesetprvom veku mora biti značajno pomeren od izraza čoveka iz preistorije, jer, inače smo džabe živeli, stvarali civilizacije i gradove. Čemu umetnost ako ona ne ide u korak sa vremenom i saznanjem?

Nemoj pogrešno da me razumeš. Nemam ništa protiv religiozne umetnosti, ali zar se ona nije ni malo pomerila za celu istoriju? Zar čovek sada ne doživljava boga drugačije nego pre dvadeset vekova? Zar vernici i sveštenici nisu u stanju smisliti neku moderniju i ispravniju predstavu boga? Zar je moguće da i danas moramo kopirati prerenesansne majstore jer je to tobože stvar tradicije?“

Ćutala je i razočarano me gledala. Znao sam da više nemam nikakve šanse. Opet, jedno pitanje ostajalo je bez odgovora.

Zar ljudi zaista ne mogu smisliti, ništa bolje za opis božanskog prisustva ili je možda vagina ipak najbliža bogu... meni sigurno jeste

Možda on zaista stanuje između njenih toplih zidova, ako je tako onda moram da priznam da mu zavidim, ako ni na čemu drugom ono bar na toj ljudskoj toploti kojom je stalno okružen.

Drhtaj leptira

Smrt je radost. To je teško objasniti živima. Još teže preneti mrtvima. Njih se to više ne tiče. Ionako za njih je to preživljeno iskustvo... kao i sve drugo.

Ko bi rekao da je kraj ovako lep. Nisam se tome nadao. Većina ljudi čijoj sam smrti prisustvovao umiralo je u mukama. Bol je bio jedino što sam video na njihovim licima. Dobro pamtim taj izraz lica. Možda ga i ja sad imam. Ne znam. Nije ni bitno.

Uvek sam verovao da je taj bol izazvan saznanjem ne samo sopstvene konačnosti već i da je kraj sasvim blizu i da nesretnika od beskrajnog ništavila odvaja još koji dah.

Još u vreme rata znao sam da ljudi svoje poslednje ovozemaljske trenutke više ne mere sekundama, već nečim intimnijim. Možda poslednjim otkucajem srca, dubokim niskim tonovima koji zagušuju buku spoljašnjeg sveta, ili nečim još intimnijim. Nisam znao čim, ali osećao sam da nešto tako jednostavno mora da postoji. Inače se ne bi pojavljivao onaj prepoznatljivi blaženi osmeh koji svi leševi dobijaju kada osoba postaje truplo ili leš kako obično nazivaju onu ljušturu koja ostane nakon naše smrti. 

Kako sada zaludno izgleda svaki trenutak proveden u održavanju i ulepšavanju tog trupla unapred osuđenog da postane lešina koju će neko iza vas predati zemlji ili lešinarima. Onima koji umiru vaše odluke šta ćete uraditi sa lešinom ni najmanje nezanimaju. Verujte mi, sasvim mi je svejedno da li će me kremirati, baciti lešinarima ili u neki jarak. To što rade rade zbog sebe, sa mnom to više nema naikakve veze. Možda je i imalo dok sam još kao i oni bio živ i imao neke besmislene predstave o zagrobnom životu i običajima, ali sada sve je to potpuno nebitno i isprazno verovanje bez sadržaja. Baš kao što je i truplo koje za sobom ostavljam bez ikakvog sadržaja.

Dobro možda se sa mnom neće složiti crvi i lešinari, ali ja nisam nikada bio od onih ljudi koji za njihovo dobro suviše marim. Ipak, ono što za sobom ostavljam, i što me je za života uokvirivalo i određivalo na previše načina, dakle moje telo, ostavljam i zaveštavam njima. Verujem da mojih 90 kilograma prilično oronule muskulature i krhkih kostiju za njih i dalje predstavlja neku vrstu ako ne izobilja, onda bar pristojne gozbe koja će uslediti. Život je uostalom jedna velika gozba u kojoj svako jede nekog drugog, pa ne vidim zašto bi za mene to bilo problem. Drago mi je što ću bar nekom, jedno vreme, predstavljati povoljan izvor životinjskih proteina i masnoća. Ovako prigojen izgladnelim crvima sigurno ličim na pravu gozbu.

Pa neka gozba počne.

„Bujrum“

Ovi nesretnici što sad stoje iznad mog kreveta sigurno me žale. Kakve budale. Ja se nikada nisam osećao bolje nego sada. Ovaj osećaj vredi ceo život. Bukvalno.

Čovek to ne može da shvati dok ne doživi. A onda je već kasno... kasno da prenese nekom drugom, kasno da učini bilo šta drugo osim da se prepusti pomenutom osećaju i uživa.

Uživati to je ono što mi je jedino preostalo.

Sigurno se sad pitaju zašto se smejem. Koju to zlokobnu tajnu nosim sa sobom u grob? Neka ih nek se pitaju. Jednoga dana i sami će saznati.

Bar se nadam.

To je mnogo bolje za njih.

Smrt je mnogo bolja od usiljenog biološkog inžinjeringa koji propagandni moguli nazivaju večni život. Večni život to je budalaština koja se odvija u nizu svinjskih telesa kroz koje prolazi i koje povezuju samo jedna misao.

Nedostojna i neodrživa misao koja se boji svoje nesposobnosti da opstane van fizičkog tela pa joj je kao i svakom drugom parazitu neophodno telo u kojem će postojati i razvijati se. Ako mene pitate večni život je farsa kreirana i dostupna samo nedonoščadi među svestima, dakle onima koji nisu samosvesni. Niti su svesni ičeg drugog osim sopstvene prolaznosti. Samo je onoj ideji egzistencije koja je nedorečena potrebna produžena egzistencija da bi evoluirala iznad tela.

Možda se te jadne ideje nadaju da će jednoga dana i one moći da se isčupaju iz svoje začaurenosti i izađu na slobodu... ali nešto mi govori da one uglavnom nisu poput leptira spremne da žrtvuju svoje telo bez nekih jakih garancija u uspeh pomenute misije.

Donekle tu ih žalim, a opet i ne baš previše. Zbog njihove sebičnosti i drugi plaćaju ogromnu cenu. Neki su ljudi baš sebični. Pa onda ne treba da čudi kad to ostanu i nakon truljenja svega ljudskog u njima.  Ali šta oni znaju? Oni nikada neće shvatiti kakvo je čudo umreti.  

Pitate se šta oseća osoba koja umire? Reći ću vam. Blaženstvo, pravo, istinsko, nikda pre neiskušeno blaženstvo. Rekao bi zadovoljstvo, ali to ne bi bio adekvatan opis onoga što nastaje kada vam amigdala po poslenji put oslobodi hormone zadovoljstva nakupljane u njoj za ovaj trenutak tokom čitavog života.

Ljudi su kao leptiri. Celog života trpe razna sranja, pripremaju se za nešto što najčešće nikada ni ne dođe i ako ih nekom čudesnom srećom to nešto čak i zadesi, to traje tako kratko da se čovek zapita da li je sva ta muka imala ikakvog smisla. Čemu život ako se on svodi samo na par uzvišenih trenutaka.

Kao mali voleo sam da gledam leptirove. Uvek me je oduševljavalo kad oni iz crnila noći dolete do obične sijalice i leteći oko nje provedu ostatak noći. Kasnije kad sam odrastao saznao sam da leptiri žive samo četri dana. I da najčešće uginu leteći oko tog lažnog sunca u našem dvorištu.

Bio sam tužan. Toliko godina gamizanja po tlu. Toliko straha i realne opasnosti da vas ne pojede neka ptica, onda totalna transformacija u kojoj se odričete svega, pa i svog tela, da bi samo četri dana živeli na slobodi nošeni šarenim krilima.  

Taj poriv da se ispuni život... mora da je moćan... taj poriv.... uvek sam verovao u to. Sada tek znam koliko je moćan i kakva je to nevidljiva nagrada koja usledi onima koji mu se prepuste.

Celog života tragao sam za čudima prirode. Video sam, čuo, doživeo mnogo toga, ali nikada ništa ni nalik ovom.   

Smrt je pravo, istinsko, čudo prirode. Nezaboravan osećaj,.., uistinu jedinstveno iskustvo koje bi poželeo svakom, a posebno svojim najbližima. Ako ovo ne osete, nikada neće shvatiti i osetiti svu lepotu života. Ali ovo iskustvo kao i svako drugo ima svoju cenu. I ona nije mala.

Cena ovog iskustva je život.

Kako je to priroda lepo uredila. Nikada nećete saznati vrednost života, niti njegovog najvažnijeg iskustva ako ga se ne odreknete. Oni koji su osuđeni na večni život uskraćeni su za ovo jedinstveno iskustvo.

Zaista ga priželjkujem svojoj ženi i deci. Mnogi će sutra reći da nisam normalan, ali šta drugo da im poželim? Ja jednostavno ne znam za nešto bolje od ovoga što trenutno osećam.

Mislite li da su oni što su se odlučili za besmrtnost srećniji? Sa sigurnošću tvrdim da nisu. Njihova dugovečnost možda im otvara vrata mnogih iskustava, ali ne i nečeg ovakvog. Priroda jednostavno ne dopušta da je varamo kako poželimo. Za sve ima cenu i neumoljiva je u tome da cena mora da se plati.

Otkako su lekari optkrili kako da prevare smrt,  život je postao nekako manje vredan. Kada trajanje nije ograničeno nema ni poriva proizašlog iz unutrašnjeg grča da se svaki trenutak datog nam vremena najbolje iskoristi.

Dugo sam posmatrao ovu današnju mladež, pa i ove novopečene besmrtnike, sve je to gomila lenština da vam pravo kažem. Dobro može im se... ali kakav je to život...

Ima li ičeg vrednog u toj njihovoj egzistenciji bez smisla? Na šta li liči njihov unutrašnji svet, koje su im potrebe kada se život svede na proticanje vremena? Valjda i oni imaju neke želje?

Đavo bi ga znao. Đavo verovatno i zna. Jer, onaj ko pređe preko granice života sigurno se nagodio sa samim đavolom. Verovatno imaju neke svoje razloge... meni iskreno nisu jasni...

Meni je to sebično. Taj večni život. Dok god postoji večni život nema umiranja i mesta za nove naraštaje. Sebično.

Ja im i sada prebacujem tu sebičnost. Verujem da sam izabrao bolje. Ustvari siguran sam u to. Toliko siguran da svojim najbližim poželim smrt. Nije to samo moje političko ubeđenje. Ima tu i neskrivene sebičnbosti zbog onog što osećam a što nikako nisam u stanju rečima da opišem.

Mogu samo da kažem da mi je lepo.

I da uživam...

I da vam ovo od srca želim....

...

Ostalo mi je još malo vremena. Sad ću da prestanem da blebećem, i da se prepustim,... i da uživam...

Ljuštura

            Ja sam ljuštura. Jedino što osećam je praznina. Pustoš. Nisam oduvek bio ovakav, nisam ovakav stvoren, ovakav sam postao... ni sam ne znam zašto?

Lako bi mi bilo da za ovo okrivim usud, ali krivica je samo moja. Nikada joj se nisam suprotstavio. Sudbini. A mogao sam.... Mnogo toga sam mogao.

            Trebalo je samo da joj se suprotstavim, da joj pljunem u lice... ali ja to nisam mogao... a i kako bih, kad me je očarala svojim prvim osmehom... Obećala mi je život... a ja sam pogrešno pomislio da mi obećava sreću... i taj nesporazum odrediće moje potonje postupke...

            Znala je to kurva moja nebeska,..., videla je, pročitala na mom licu. Mogla je da zaviri u moje srce i misli i nikada se nije libila da to i učini. Razumela je ono što ja nisam mogao i slala mi poruke... ali ja ih nisam razumeo...

            Sada izgleda kao proviđenje, a bila je poruka.

......

Jednom mi je majka ljuta na oca ispričala priču o Milevi. Do tada nisam ni znao da čita knjige iz očeve biblioteke. Ispričala mi je priču o ostavljenoj ženi, povučenoj, skromnoj, čak uplašenoj ženi koja nije bila samo eho nečije misli, koja je umnogome prevazilazila ulogu svedoka jednog neverovatnog života i stvaranja, ali ženi koja je ostala napuštena i zaboravljena. Možda je moja majka imala previše ličnog romantičnog očekivanja, možda je mogla da razume Milenu onako kako ja nisam mogao. Rekla mi je tada da je Milena ostala zapamćena samo po jednoj izjavi koju bi valjalo da zapamtim. Nisam želeo da je pamtim, mislio sam da je gorozna, previše optužujuća, nepravedna prema Anštajnu... Tada nisam shvatao suštinu onoga što je Mileva rekla.

Život od nekoga stvori biser od nekoga ljušturu...ona je bila ljuštura u kojoj se jedno neugledno, romantično, istinito i bez uvijanja rečeno, prljavo, neugledno zrno peska začaurilo pronalazeći u njoj, ljušturi, idealne uslove za svoj razvoj i rast... sazrevalo je u njoj... raslo... osetilo ushićenje dolaska na svet... rodilo se... a onda je prevazišlo, pokidalo i otišlo daleko da bude perla u nekoj tuđoj ogrlici....

Ona je ostala prazna... kao ljuštura iz koje neko odnese biser...

Jednoga dana, jedan oštar nož zasekao je po granici mekog tkiva, jedinog mišića koji je zatvarao ljuštuturu i branio je od haosa i drskosti spoljnjeg sveta, osetila je oštar bol, a onda je neka nevidljiva ruka, možda sam prst sudbine, uzeo biser i odneo ga sa sobom, a ona je ostala prazna, otvorena, izložena...

i neće proći puno dok joj se ne prikradu nezasita usta raspadanja koja će proždrati i to malo unutrašnjeg sadržaja što je preostalo...  

ali upravo tada, dok bude čekala da joj se prikrade priroda i proguta je svojim ustima raspadanja ona će spoznati to mučno osećanje otvorenosti i raspada, i taj besramni bol napuštenosti...

i ono što će je najviše boleti biće saznanje da je prokleti nož došao iznutra, da ga je držala i vodila ruka njenog bisera

......

Proviđenje, sudbina, ili samo ljudska priča koja se ponavlja.... desilo se i meni....

Jednoga dana biser je izašao iz mog zagrlaja... i otišao nekom drugom... da mu ukrasi i ulepša život... a ja sam mu zavideo... veoma dugo sam mu zavideo... to je bilo sve što sam mogao...

......

A onda je došla patnja, pa bes, pa osećaj bespomoćnosti i na kraju poraz bezvredosti.... ne sećam se ničeg drugog... kao da ništa drugo nisam osećao... kao da ništa drugo nije postojalo... Ili sam samo ja bahato i bezobzirno verovao u to.

Možda sam želo da kaznim sebe. Možda? Kao da mi tvoj odlazak nije dovoljna kazna... kao da mi je potrebno još nešto pre nego konačno crknem...

Vidiš,..., bes i sada zna da progovri iz mene,.., još nije crko, i još je okrenut ka unutra.

Neka sad znam kako da ga utišam, uskoro će potpuno utihnuti, a onda će ostati samo ljubav, čista i neoptrerećena biološkim potrebama,..., a kad se se to desi nestaće i sebičnosti kojom nas je vezivala, i kojom sam ja bespotrebno vezivao tebe...

Naučio sam da volim,..., nesebično,... i odlučio,..., da i dalje volim tebe. Odlučio sam to slobodnom voljom, bez pritisaka koje naša biološka egzistencija zahteva od nas,...

Uprkos svemu i uprkos svima,..., ja te volim,..., i uvek ću te voleti,... to se neće promeniti... nepostoji taj nož koji te sad može ukrasti iz mojih misli... i sećanja

......

 Sećanja su neprijatelj. Ona gone nadu, a nada neće odustati,.., zato se i zove Nada. Kako pobeći od sećanja? Kako zameniti lažni život pravim? Kako zaboraviti i ne voditi tuđe živote? Gde je mera? Koliko dugo moram ostati zarobljen u prošlosti pre nego što krenem u susret budućnosti?

Ne mogu da zaboravim. Ne želim da zaboravim. Ne želim da budem bez tebe. Ako me ne želiš to je uredu, ali to ni na koji način ne menja moja osećanja prema tebi, ona će uvek ostati moja, i ja ću te uvek voleti.

Jednoga dana prestaću da se nadam, prestaću da te čekam, ali ću te i dalje voleti. Nikada neću prestati... i niko, ni bog, ni sudbina, ni žena sa krilima mi to neće oduzeti....

Volim te i kada si daleko i kada si sa drugim i kada me se odričeš i zaboravljaš... volim te... jer ako prestanem da te volim prestaću da volim sebe...

Bez tebe, bez te ljubavi ja ne postojim...

Pa šta i ako sam ljuštura.

......

Ne mogu da zaspim, a da ne mislim na tebe. Gde si? Osećaš li kako te moje ruke grle iz daljne,..., ne odgovaraj mi, ne budi nadu,..., dopusti mi samo da zaspim pored tebe...

jer,...

 ja sam svoja misao, a ona je sada uz tebe,..., i tu će ostati dok mi se sa jutarnjim petolvima u cik zore ne vrati...

Nestašna je ta moja misao...

Ona ne zna za moral i briga je za prepreke, ona ima svoj duh i prati svoje želje...

Nije kao ja.

Ona zna da virišti, i smeje se.... ona zna da uživa i bude hedonista...

Ona je život van mog tela,.., unutar mog tela. Ona je sve i doživljaj i iskustvo i svest i svet...

I baš zato što je tu i što je takva ona može sve 

Ona zna da živi van nametnutih joj granica

Nije tiha i pokorna

Ona je buntovna i odlučna

I pripada tebi

......

Najveći deo svog života govorio sam sam sa sobom. Zatim sam ćutao. Zatim sam govorio sa Njom. Zatim sam govorio sa tobom. U mojim mislima i snovima dovodio sam te ponovo sebi... i bio srećan.

Odnela si moj život sa sobom kada si otišla. Ja sam ga samo na kratko ponovo krao od tebe,..., za sebe, u trenutcima najdublje samoće,..., posle sam ti ga vraćao, jer njemu, tom mom srećnom životu bilo je bolje sa tobom, ma gde bila, ma sa kim morao da te deli...