Drhtaj leptira

Smrt je radost. To je teško objasniti živima. Još teže preneti mrtvima. Njih se to više ne tiče. Ionako za njih je to preživljeno iskustvo... kao i sve drugo.

Ko bi rekao da je kraj ovako lep. Nisam se tome nadao. Većina ljudi čijoj sam smrti prisustvovao umiralo je u mukama. Bol je bio jedino što sam video na njihovim licima. Dobro pamtim taj izraz lica. Možda ga i ja sad imam. Ne znam. Nije ni bitno.

Uvek sam verovao da je taj bol izazvan saznanjem ne samo sopstvene konačnosti već i da je kraj sasvim blizu i da nesretnika od beskrajnog ništavila odvaja još koji dah.

Još u vreme rata znao sam da ljudi svoje poslednje ovozemaljske trenutke više ne mere sekundama, već nečim intimnijim. Možda poslednjim otkucajem srca, dubokim niskim tonovima koji zagušuju buku spoljašnjeg sveta, ili nečim još intimnijim. Nisam znao čim, ali osećao sam da nešto tako jednostavno mora da postoji. Inače se ne bi pojavljivao onaj prepoznatljivi blaženi osmeh koji svi leševi dobijaju kada osoba postaje truplo ili leš kako obično nazivaju onu ljušturu koja ostane nakon naše smrti. 

Kako sada zaludno izgleda svaki trenutak proveden u održavanju i ulepšavanju tog trupla unapred osuđenog da postane lešina koju će neko iza vas predati zemlji ili lešinarima. Onima koji umiru vaše odluke šta ćete uraditi sa lešinom ni najmanje nezanimaju. Verujte mi, sasvim mi je svejedno da li će me kremirati, baciti lešinarima ili u neki jarak. To što rade rade zbog sebe, sa mnom to više nema naikakve veze. Možda je i imalo dok sam još kao i oni bio živ i imao neke besmislene predstave o zagrobnom životu i običajima, ali sada sve je to potpuno nebitno i isprazno verovanje bez sadržaja. Baš kao što je i truplo koje za sobom ostavljam bez ikakvog sadržaja.

Dobro možda se sa mnom neće složiti crvi i lešinari, ali ja nisam nikada bio od onih ljudi koji za njihovo dobro suviše marim. Ipak, ono što za sobom ostavljam, i što me je za života uokvirivalo i određivalo na previše načina, dakle moje telo, ostavljam i zaveštavam njima. Verujem da mojih 90 kilograma prilično oronule muskulature i krhkih kostiju za njih i dalje predstavlja neku vrstu ako ne izobilja, onda bar pristojne gozbe koja će uslediti. Život je uostalom jedna velika gozba u kojoj svako jede nekog drugog, pa ne vidim zašto bi za mene to bilo problem. Drago mi je što ću bar nekom, jedno vreme, predstavljati povoljan izvor životinjskih proteina i masnoća. Ovako prigojen izgladnelim crvima sigurno ličim na pravu gozbu.

Pa neka gozba počne.

„Bujrum“

Ovi nesretnici što sad stoje iznad mog kreveta sigurno me žale. Kakve budale. Ja se nikada nisam osećao bolje nego sada. Ovaj osećaj vredi ceo život. Bukvalno.

Čovek to ne može da shvati dok ne doživi. A onda je već kasno... kasno da prenese nekom drugom, kasno da učini bilo šta drugo osim da se prepusti pomenutom osećaju i uživa.

Uživati to je ono što mi je jedino preostalo.

Sigurno se sad pitaju zašto se smejem. Koju to zlokobnu tajnu nosim sa sobom u grob? Neka ih nek se pitaju. Jednoga dana i sami će saznati.

Bar se nadam.

To je mnogo bolje za njih.

Smrt je mnogo bolja od usiljenog biološkog inžinjeringa koji propagandni moguli nazivaju večni život. Večni život to je budalaština koja se odvija u nizu svinjskih telesa kroz koje prolazi i koje povezuju samo jedna misao.

Nedostojna i neodrživa misao koja se boji svoje nesposobnosti da opstane van fizičkog tela pa joj je kao i svakom drugom parazitu neophodno telo u kojem će postojati i razvijati se. Ako mene pitate večni život je farsa kreirana i dostupna samo nedonoščadi među svestima, dakle onima koji nisu samosvesni. Niti su svesni ičeg drugog osim sopstvene prolaznosti. Samo je onoj ideji egzistencije koja je nedorečena potrebna produžena egzistencija da bi evoluirala iznad tela.

Možda se te jadne ideje nadaju da će jednoga dana i one moći da se isčupaju iz svoje začaurenosti i izađu na slobodu... ali nešto mi govori da one uglavnom nisu poput leptira spremne da žrtvuju svoje telo bez nekih jakih garancija u uspeh pomenute misije.

Donekle tu ih žalim, a opet i ne baš previše. Zbog njihove sebičnosti i drugi plaćaju ogromnu cenu. Neki su ljudi baš sebični. Pa onda ne treba da čudi kad to ostanu i nakon truljenja svega ljudskog u njima.  Ali šta oni znaju? Oni nikada neće shvatiti kakvo je čudo umreti.  

Pitate se šta oseća osoba koja umire? Reći ću vam. Blaženstvo, pravo, istinsko, nikda pre neiskušeno blaženstvo. Rekao bi zadovoljstvo, ali to ne bi bio adekvatan opis onoga što nastaje kada vam amigdala po poslenji put oslobodi hormone zadovoljstva nakupljane u njoj za ovaj trenutak tokom čitavog života.

Ljudi su kao leptiri. Celog života trpe razna sranja, pripremaju se za nešto što najčešće nikada ni ne dođe i ako ih nekom čudesnom srećom to nešto čak i zadesi, to traje tako kratko da se čovek zapita da li je sva ta muka imala ikakvog smisla. Čemu život ako se on svodi samo na par uzvišenih trenutaka.

Kao mali voleo sam da gledam leptirove. Uvek me je oduševljavalo kad oni iz crnila noći dolete do obične sijalice i leteći oko nje provedu ostatak noći. Kasnije kad sam odrastao saznao sam da leptiri žive samo četri dana. I da najčešće uginu leteći oko tog lažnog sunca u našem dvorištu.

Bio sam tužan. Toliko godina gamizanja po tlu. Toliko straha i realne opasnosti da vas ne pojede neka ptica, onda totalna transformacija u kojoj se odričete svega, pa i svog tela, da bi samo četri dana živeli na slobodi nošeni šarenim krilima.  

Taj poriv da se ispuni život... mora da je moćan... taj poriv.... uvek sam verovao u to. Sada tek znam koliko je moćan i kakva je to nevidljiva nagrada koja usledi onima koji mu se prepuste.

Celog života tragao sam za čudima prirode. Video sam, čuo, doživeo mnogo toga, ali nikada ništa ni nalik ovom.   

Smrt je pravo, istinsko, čudo prirode. Nezaboravan osećaj,.., uistinu jedinstveno iskustvo koje bi poželeo svakom, a posebno svojim najbližima. Ako ovo ne osete, nikada neće shvatiti i osetiti svu lepotu života. Ali ovo iskustvo kao i svako drugo ima svoju cenu. I ona nije mala.

Cena ovog iskustva je život.

Kako je to priroda lepo uredila. Nikada nećete saznati vrednost života, niti njegovog najvažnijeg iskustva ako ga se ne odreknete. Oni koji su osuđeni na večni život uskraćeni su za ovo jedinstveno iskustvo.

Zaista ga priželjkujem svojoj ženi i deci. Mnogi će sutra reći da nisam normalan, ali šta drugo da im poželim? Ja jednostavno ne znam za nešto bolje od ovoga što trenutno osećam.

Mislite li da su oni što su se odlučili za besmrtnost srećniji? Sa sigurnošću tvrdim da nisu. Njihova dugovečnost možda im otvara vrata mnogih iskustava, ali ne i nečeg ovakvog. Priroda jednostavno ne dopušta da je varamo kako poželimo. Za sve ima cenu i neumoljiva je u tome da cena mora da se plati.

Otkako su lekari optkrili kako da prevare smrt,  život je postao nekako manje vredan. Kada trajanje nije ograničeno nema ni poriva proizašlog iz unutrašnjeg grča da se svaki trenutak datog nam vremena najbolje iskoristi.

Dugo sam posmatrao ovu današnju mladež, pa i ove novopečene besmrtnike, sve je to gomila lenština da vam pravo kažem. Dobro može im se... ali kakav je to život...

Ima li ičeg vrednog u toj njihovoj egzistenciji bez smisla? Na šta li liči njihov unutrašnji svet, koje su im potrebe kada se život svede na proticanje vremena? Valjda i oni imaju neke želje?

Đavo bi ga znao. Đavo verovatno i zna. Jer, onaj ko pređe preko granice života sigurno se nagodio sa samim đavolom. Verovatno imaju neke svoje razloge... meni iskreno nisu jasni...

Meni je to sebično. Taj večni život. Dok god postoji večni život nema umiranja i mesta za nove naraštaje. Sebično.

Ja im i sada prebacujem tu sebičnost. Verujem da sam izabrao bolje. Ustvari siguran sam u to. Toliko siguran da svojim najbližim poželim smrt. Nije to samo moje političko ubeđenje. Ima tu i neskrivene sebičnbosti zbog onog što osećam a što nikako nisam u stanju rečima da opišem.

Mogu samo da kažem da mi je lepo.

I da uživam...

I da vam ovo od srca želim....

...

Ostalo mi je još malo vremena. Sad ću da prestanem da blebećem, i da se prepustim,... i da uživam...