Prvo poglavlje romana Solome

Pripovedač

            Aleksandrija. Kada ljudi čuju njeno ime obavezno pomisle na Biblioteku, Muzej ili Faros ili luku. To je uobičajena misao kada čuješ ovo ime. Ali ono što najbolje obelježava Aleksandriju običnih ljudi je pijaca. Ovde se sreće crna Afrika i mala Azija. Ogroman plac pod vedrim nebom ispunjen raznoraznim mirisima i mnoštvom ljudi što se guraju oko tezgi. Jedino mesto gde ne vredi nadređenost jednog zakona, već se poštuju svi zakoni i običaji trgovaca koji su ovde pristigli iz Etiopije, Rima, Galije, Galileje, Judeje, Asuana, pa čak i iz Sirije i Persije. Svaki trgovac sopstveni je gospodar unutar svog šatora. Niko ne postavlja pitanje svom susedu kom bogu se moli, niti koje zakone poštuje. Ali van šatora važe samo Rimski zakoni, samo ono što propiše Rimski perfekt ili eventualno klijentski kralj.

            Nasuprot široko rasprostranjenoj pretpostavci da je moja majka bila zatvorena i teška žena, prava famfatale, koja nikada nije izlazila iz zlatkog kaveza svog zamka, ona je bila obična žena kada su svakodnevne dužnosti žene u pitanju. Nije terala robove i poslugu da idu po pijacama i obilaze tezge. Kada je hrana bila u pitanju uvek se sama pobrinula da se nabavi samo najbolja roba. Odlazila bi svakog ponedeljka na pijacu i sama birala meso i voće. Imala je par omiljenih trgovaca koji bi joj se uvek obradovali. Kako i ne bi kad je ona bila siguran i veliki kupac. Ali moja majka nije bila i naivan kupac. Činjenica da je ona kraljica i da je zbrinuta, i da ne mora da brine o novcu i zlatu, nije od nje načinila rasipnika, već pre sračunatog ciciju kada je kupovina u pitanju. Ako bi poželela nešto neobično, nešto za šta bi se trgovci morali potruditi da tu robu nađu, bila je spremna da taj trud i plati, ali samo pod uslovom da je ono što joj nude sveže i kvalitetno. Ne jednom je mene i sebe lišila nekog zadovoljstva, neke đakonije, ili slatkiša ako nije bilo sveže. Radije bi odgladovala nego pojela ono što joj je ponuđeno ako to što joj je ponuđeno nezadovoljava njene norme. U Jerusalimu su svi znali za ovu njenu osobinu. Ipak moja majka nije živela samo u Jerusalimu. Često je putovala tražeći lek za svoju bolest, ili posećujući rodbinu raštrkanu po celom bliskom istoku. Nije joj bilo teško. Volela je putovanja. Jedini problem ovih putovanja bila je njena osobina da sve što stavlja usta mora da prođe njenu rigoroznu kontrolu. Ne možete ni zamisliti koliko je to opasno i drsko sa njene strane bilo. Došla bi nekome u posetu, a onda ništa nije jela dok se ne uveri u ispravnost namernica. Da je nisu znali od malena, mnogi kraljevi bi ovo shvatili kao odraz nepoštovanja, čak uvredu, nakon čega bi sledio skandal koji je uvek mogao da eskalira. Sreća je htela da je moja majka imala puno braće i sestara, i da se priča o njenoj osobenosti pročula po mnogim dvorovima pre nego što im je stigla u posetu.

            Bila sam još devojčica kada sam sa majkom i Cyprus došla u posetu Aleksandriji. Moj ujak Agripa zapao je u finansijske probleme i trebao mu je zajam koji nije mogao dobiti od Rimljana. Sa druge strane Herod, je već dve godine kao i Agripa muku mučio sa sušom i njegova riznica beše poprilično smanjena, jer se sve kupovalo novcem iz riznice, a zarade od urmi, smokava, narandži i maslina još nije bilo. Vinogradi su doduše dobro bili rodili, ali nedovoljno da pokriju jaz koji je suša napravila. Komora je bila prazna. Mudar vladar onda upotrebi svoju riznicu i deo bogatstva zameni za proizvode koje će prodati svojim podanicima. Pošto im se novac za uzvrat ne traži odmah, već tek kad dođe berićetna godina, oni ovo vide kao izraz dobre volje i velikodušnost vladara. Tada nerazmišljaju pod kakvim uslovima su primili ovu milost i kolika je kamata koju će na kraju vladar požnjeti. Ali, tako je to. Bolje i život u siromaštvu, nego da se život ugasi usled gladi i bolesti. Tako Herod beše ispraznio svoju riznicu do tačke kada više nije mogao davati zajmove Agripi. Sve što je preostalo Agripi je da se obrati Rimu, ali Oktavijan je bio previše zaokupljen sopstvenim problemima da bi sada razmišljao o dalekim podanicima. Tako i Rim odbi Agripin zahtev i Cyprus ostade jedino da sa majkom pokuša da od nekoga od suseda, inače sve naših rođaka i dece i unuka Heroda velikog, traži zajam.

            Tako smo i došle u Aleksandrju. Kao i sve danas i ovo nije bila nezavisna država, već klijentska kraljevina. Teritorija na kojoj je upravljao lokalni kralj koji je bio samostalan u vođenju trgovine, ali je plaćao porez Rimu i po potrebi svoju vojsku potčinjavao Rimskim perfektima. Naravno, njegovo je bilo i da plaća održavanje dve Rimske legije koje su bile stalno stacionirane na teritiriji pod njegovom upravom. Ipak, ovo je bila srazmerno mala cena za mogućnosti koje je dobio upravom nad ovim izuzetnim gradom i lukom. Zaleđe Aleksandrije sve do Asuana bilo je plodno, a porez na trgovinu karavana i zakup tezgi na pijaci bili su siguran izvor bogatstva. To bogatstvo bilo je toliko, da ni enormni troškovi održavanja svetionika na Farosu, ni ogromno bogatstvo koje se trošilo na prepisivanje i čuvanje knjiga u Biblioteci nisu bili prepreka koja se nije mogla preskočiti. Samo Faros progutao bi svake godine brdo uglja i cepanica da bi se vatra održavala. Ne treba ni spominjati koliko je svetionik koštao u radnoj snazi, ali svi brodovi su rado plaćali porez samo da svetlost sunca sa Farosa ne utihne.

            Kao i uvek moja majka je bila ta koja je vodila sve pregovore. Nije bilo dolično jednom vladaru da se ponizi i od suseda traži novac na pozajmicu, pogotovo kada već duguje drugom susedu, ali zato nije bilo ništa neuobičajeno među ćerkama i unukama Heroda Velikog da one same ovo učine. Uostalom, sve su bile udate za vladare klijentskih kraljevina duž celog bliskog istoka. Kako su odrasle na istom dvoru i sada su održavale međusobne veze. Nije bilo ništa neuobičajeno da moja majka zatraži zajam za svog brata, a da kao garanta navede svog muža. Uostalom, ovo nije bio ni prvi, ni jedini put da majka pomaže Agripi. Krv nije voda. Sećam se da mi je to uvek govorila. Kako ja nisam imala braće i sestara moja majka se postarala da mi među bratovom porodicom nađe one koji su moja krv koju nikada ne smem izdati i koja nikada neće izdati mene. Tako sam od ranih nogu učena da su mi Dursila, Berenice, Agripa II i Marijamne jedini rod koji ću ikada imati. I oni su učeni istom. Ta veza ostaće neraskidiva do dana kada umrem i svoje telo prepustim zemlji i raspadanju.

            Priču treba početi u Aleksandriji, jer tamo je zaista i počela. Ideju i drskost za obmanu steći ću tamo jednoga ponedeljka, popodne, dok sam sa majkom i Cyprus obilazila tezge na Aleksandriskoj pijaci. Ovo je neuobičajena pijaca. Na njoj se sastaju Rim i Etijopija, Mavarska plemana sa Persiskim. Čudno, čudesno mesto. Naročito za nekoga tako mladog, kako sam ja tada bila.

Bilo je malo zidanih radnji sličnih onim na koje smo navikli kada bi išli na Rimske pijace. Jedina sličnost sa Rimskim radnjama ovde se ogledala u tome što je prednji deo radnje, onaj što neki zovu izlog bio kao i u Rimu načinjen od šatorskog platna ispod kojeg je bila izneta i uredno složena roba. Za razliku od Rimskih radnji u kojima bi ovde sreli skoro isključivo žene, kod beduina i afrikanaca ovde bi sretali mlade muškarce, šegrte ili sinove vlasnika radnje koji skoro nikada nije izlazio napolje. Prava roba uvek bi se nalazila pozadi, iza izloga i nju je nudio i oko nje se cenkao uvek sam vlasnik radnje. Što je roba bila zanimljivija, to se sa njom opreznije postupalo. Najbolja roba nije se nikada prezentovala potencijalnom kupcu direktno, već bi se samo izložila na tako vidno mesto da je kupac morao da je primeti i zagrize mamac. A onda bi počelo neizbežno cenkanje. Nijedna roba nije se prodavala bez cenkanja. Trgovci su verovali da je roba koja pronalazi kupca direktno i bez cenkanja na neki način prokleta i kada bi je se jednom oslobodili ne bi je više nabavljali. Uostalom koji to normalan čovek nepokušava za svoj novac izvući što više koristi. Ko to još nepokušava svoj rad prodati najskuplje, a kupiti drugi po najpovoljnijoj ceni. Trgovina nije kao druge delatnosti. Osim svog novca i vremena, trgovac ne raspolaže ničim drugim. Sve ostalo za njega je roba. Svestan je da je i novac roba, ali ovde na pijaci je zabranjeno raditi posao lihvara i bankara, a za to nemati dozvolu od perfekta. Bankarstvo je ozbiljan biznis koji Rim strogo kontroliše. Uostalom, najveći bankari su Rimski senatori. U nedostatku mogućnosti, a reklo bi se i želje, ovde su se trgovci bavili uglavnom prodajom kožne, kako obrađene tako i neobrađene, svuda ste mogli videti mnoštvo torbi, kaiša, futrola za bodeže, bisaga, posebno obrađene kože za svitke. Aleksandrija je bila zanimljiva i trgovcima voćem i začinima, vinom, maslinama, zatim životinjama, mesom, ribom, pa onda svakakvim đakonijama i napitcima... Čim bi čovek stupio na tlo pijace nozdrve bi mu ispunio dah užurbanosti i znoja pomešan sa miomirisima voća i đakonija. Sve drugo bledelo je pred ovim mirisom. Čovek bi se osetio kao da je usisan u košnicu prepunu muških ruku što se pružaju prema njemu nudeći mu svakojaku robu. Iskusni trgovci, oni koji nisu bezrazumni raspnici i koji drže do svog novca i statusa trebali bi samo kao lovački psi da prate miris koji bi ih uvek nepogrešivo dovodio do cilja. Onda bi iskusno ušli u radnju i naoko letimično pogledali robu i ako je tamo bilo ono što ih je interesovalo, sledilo je neizbežno cenkanje. Ovde je bila bitna samo snalažljivost šuka, navika prepredenjaka vičnog cenkanju, koji zna da mu vidno oduševljenje za neki predmet odmah udvostručuje cenu i potencijalno ga čini nedostupnim... Ovde svi trgovci podjednako hvale svoju robu bilo da je ona senzacionalna ili samo zanimljiva.

Ali nije sva roba ovde ista i ne prodaje sa sva na tezgama. Na izlazu sa pijace pokraj vrata koja vode ka luci, naišli smo na pripovedača. Tada sam prvi put imala prilike da vidim i čujem pripovedače na otvorenom. I ranije sam ih slušala, ali na dvoru i njihove priče bile su u skladu sa onim što je moja majka želela da čuje. Nije u njima bilo nepotrebne nepristojnosti ili upliva ičeg mističnog. Moja majka više je volela Rimske i Grčke priče, nego Jevrejske ili Egipatske. Govorila je kako su one realnije i bliže ljudima. Humanije.

Bio je odeven u tuniku sličnu onim rimskim, samo što je bila tamna poput ogrtača koji nose beduini. Na glavi je imao maramu koja nije ličila na one koji nose poštovaoci Ozirisa. Rume su mu bile jake i moglo se primetiti da celo njegovo telo odaje utisak snage. Glas mu beše hrapav, kao da je dane pre nego što smo ga sreli proveo u nekoj birtiji opijajući se, pa sada iako se otreznio njegov glas se još nije oporavio i privikao na uobičajenu visinu i boju. Dok je pričao, mogla sam da zamislim kako mu se pivo sliva niz grlo nagrizajući strune koje daju glas našem duhu. Da strune.... Lutajući sa majkom u potrazi za lekovima i spasenjem često sam nailazila na mutavce, kao i one sa oštećenim glasom. Čula sam kako vidari govore da naš glas ne dolazi od našeg duha, jer onda bi mutavci zaćutali zauvek nesposobni da svoje misli iznose rukama i telom, nesposobni da ih zapišu ili na drugi način iskažu, već da duh samo duva preko žila i struna koje se slično harfi pomeraju stvarajući glasove. Takođe, saznala sam kako alkohol i dim mogu nagristi i oštetiti strune. Učinilo mi se tada da je ovaj čovek mnogo učinio da uništi svoje strune. Možda je njegov duh bio taj koji ga je terao da pije, možda neka trauma, a možda neka neopisiva nesreća kojoj je bio svedok, a koja ga je toliko potresla, da iako ju je nadživio njegov život se završio sa njom, te on sada luta kao telo bez duha, dok njegova duša neutešna sedi pored onih koji nisu bili te sreće da prežive katastrofu.

Verovatno zbog te svoje groteskne pojave, zbog tog hrapavog glasa, moja majka nije samo prošla pored njega, nego je zastala odmeravajući ga. Nije morala ništa da kaže ili pita. I pre nego što je progovorila čovek poče da priča svoju priču. Ovo je njegova priča:

„Ljudi saslušajte moju piriču. Oni koji me znaju sećaju se da sam bio mornar i pomoćnik kapetana na brodovima što iz Kartagine putuju ka Aleksandriji. Nije bilo davno vreme kada nisam znao za samilost i ljubav božiju. Ali sada znam i svedočim ovde vama o tome.“

Ne sećam se svih pojedinosti priče. Nisam ih zapamtila, a bilo bi nepošteno ni da ih prepričavam, jer niti sam vična jeziku koji je koristio pripovedač niti sam mogu doslovce da prenesem njegovu priču. Ispričaću je na način koji sam je zapamtila.

On beše sin pustinje i mora, i kao i svi Kartaginjani beše odrastao u relativnom izobilju koje ova luka pruža. Njegov otac bio je brodovlasnik i trgovac i sin odluči da se u život zaputi očevim koracima. Našao je brod i kapetana koji ga beše primio u posadu. Njegov otac razočaran što se sin nije obratio njemu, svoje bogatsto podeli između ostalih sinova puštajući odpadnika od svog imena da se sam snalazi u životu. I on se snalazio. Nije mu bilo loše. Kako je bio mlad i jak, sa lakoćom je savladao brodski zanat. Naučio je da upravlja jedrom i kormilom, da koristi kanape i vesla, da se upravlja pomoću zvezda i da čita znakove neba. Rekao je kako je znao da protumači oblake i kako bi uvek sa sigurnošću znao koji su opasni, a koji ne i kada će početi kiša, a kada oluja.

Pričao je kako je na brodu uskoro postao miljenik i posinak kapetana i kako mu se ponovo smešila srećna budućnost. Ali bogovi nisu želeli ovakvu sudbinu za njega. Jednoga dana kada su se vraćali iz Galije nebo se beše otvorilo spremno da ih proguta. Crni oblaci puni kiše iz kojih su gromovi sevali, činili su se u početku daleko i kapetan pomisli da će ih izbeći ako bude mudro plovio ispred njih najvećom brzinom koju mu vetar pruža. Kako je bio sve više pirata i morskih razbojnika, brodovi su tada često plovili u grupama štiteći tako jedni druge. I sada njegov brod nije bio sam na pučini. Podred njega plovilo je još tri broda koja su prevozila usoljeno meso i grnčariju, a na jednom bi i nešto mladih Rimskih trgovaca koji su se zaputili u Aleksandriju. Bili su već na domet luke, kada su se oblaci pojavili i ispunili nebo i u crno obojili more. Mrak se spuštao svuda okolo, ali to nije bilo dovoljno da crnilo ugasi i svetlost koja je dopirala sa Farosa. More je postalo nemirno i čamci su se kao ljuske od oraha ljuljali na pučini. Pojedini brodovi  spustili su jedra računajući da je tako sigurnije, ali pred besom Posejdona nema spasa. Kada se bore Posejdon i Zevs more se zatalasa i pocrni a njegova površina zapeni. Postaje ogromno pokazujući ljudima koliko su mali pred snagom bogova. Neki kažu da iz pene koja se stvori na površini mora nastaje Afrodita boginja ljubavi i požude.

Ta ideja mi se svidela, iz bespoštedne borbe dvojice bogova, jednog koji gospodari nebom i  munjama, i drugim koji gospodari beskrajnim dubinama i snagom mora rodi se ljubav. Možda je  zato njena snaga ravna snazi mora. Kada se talasi podignu more može da proguta bilo koga, i niko nema snagu da mu se odupre. I naš bog bi podigao beskrajne vode kada bi želeo da kazni pogane i izbriše ih sa zemlje pripremajući svet za neki novi humaniji i bolji poredak. I pre toga čula sam priču o Atlantidi koju je Platon ispričao učenicima, a koja najbolje govori o beskrajnoj i rušilačkoj snazi vode. Voda nije kao zemlja. Ona je jača od bilo kojeg kamena. Koliko god mala bila pukotina, voda će je ispuniti. Voda će uvek pronaći svoj put do mora oplođujući zemlju i polja na svom putu. More je ogromno i neispitano prostranstvo. Njegovo plavetnilo isto je kao i plavetnilo neba i u potpunoj suprotnosti je sa žutim i crvenim nijansama peska.  More nije mesto za ljude, a opet mornari bi poumirali od tuge da ga izgube.

Sada je njegova priča već poprimala oblik epske katastrofe. Opisi oluje i snage mora naterali su mornare da drhte. Ni pogled na udaljeno sunce nije ulivao nadu u spas. Vetar se spustio zapanjujućom brzinom i počeo da kruži. Brodovi su počeli da se beznadežno ljuljaju, a voda da prodire u unutrašnjost. Pojedini su se molili, oni stariji, hrabriji i prisebniji još su se nadali da mogu da uteknu oluji, ako budu pribrani i svoje poteze vuku hladne glave.

Ali šta vredi pribranost pred snagom prHerode. Čovek je premli da bi joj se usprotivio. Vodene pijavice dotakle su more, a ledena kiša počela da pada. Nebo se zacrnilo kao da je noć, a more dobi boju ilovače kao da je spremno da u sebe sahrani nesrećne mornare. Stvari su se zatim odvijale toliko brzo da ljudski um nije mogao da ih primeti i postane svestan, a opet ostale su ucrtane u sećanjima tako živo kao da su i sada tu oko njega. Na trenutke izgledao je kao da ga je ta ista nesreća ponovo pogodila istom onom razornom snagom, kao onoga dana kada joj se našao na putu. Nema utehe za poražene, uništene. Nema reči kojima bi se mogla ukloniti bol ili nadoknaditi gubitak njihovim porodicama. Taj gubitak je neopisiv. Neizreciv.

Taj isti bol, isti gubitak, isto osećanje nemoći osetila je i žena koju beše nešto pre toga oženio i koja je sada čekala njegov povratak ljuljajući kolevku njihovog sina. Ona nije znala za oluju. Oluja nikada nije došla do Aleksandrije, pa ni uzdrmala more u luci. Ostala je na otvorenom da tamo lomi brodska jedra i trupove, da tamo cepa jedra i čupa jarbole. Ostala je na otvorenom bacajući u more sve dragocene tovare što su brodovi prenostili. Bacajući tela mornara unaokolo kao da su od perja načinjeni.

I pripovedač tu zastade, opisujući svoj slučaj, tako tajanstven i poseban da je svakako zaslužio da se o njemu ispredaju priče. On ispriča kako je video kako se pijavica spušta i kako kreće prema njegovom brodu podižući i usisavajući sve u sebe. Video je kaže, kako je polomila brodsko korito nezamislivom brzinom i kako je prepolovljeni brod počeo da tone ispuštajući u more sve svoje dragocenosti. Ličio je na ajkulu pocepane utrobe kojoj sad iz utrobe viri i ispada sav sadržaj prethodnih večera, obasjavajući je kao nekad zlokobnog grabljivca kome sada sadržaj utrobe ispisuje grehe. Na trenutak mu se učini kao da Kalahat otvara njegovu utrobu čitajući znake njegove sudbine. A onda ga more proguta, i zvuke lomljave drveta i vapaja mornara zameni tišina. Sećao se kako je sve oko njega odjednom bilo crno i kako se borio za vazduh ali u njegova pluća umesto vazduha zapljusnu voda, kada više nije mogao da istrpi. Činilo mu se kako umire, a onda ga neka nevidljiva sila, možda sama ruka boga podiže i baca u nebo. Video je kao se svet oko njega menja i kako su delovi trupa, takođe, podignuti i razbacani duž spirale. I bi bacan i prevrtan i zapljuskivan ovom nevidljivom rukom koja ga je nosila i stiskala dok ga je kiša i led zapljuskivala. Video je kako brodovi tonu, i smrt svojih drugova. Video je kako sunce sa Farosa nestaje, a onda, obuze ga tama. Ništa više nije video, a ni osetio.

Probudio se kaže kad je oluja već izgubila snagu. Oko njega nije bilo ničega, nikakvog traga da su nekada ovde plovili brodovi nakrcani tovarom i ljudima. Svuda oko njega bila je samo voda. Ni sam nezna koliko je daleko bio bačen od mesta gde ga je oluja podigla u nebo. Seća se da nije bio na istom mestu jer je prve noći kada je oluja utihnula mogao da vidi da sada nije na kursu na kojem je bio, već je bačen podaleko od njega.

Mnogo puta razmišljao je da se preda i da opusti svoje telo, da dopusti da ga voda proguta ali nije to učinio. Nešto jače od njega prizivalo ga je. Rekao je da je čuo glas žene koja ga voli i plač svog sina u kolevci i da se zavetovao da će doći do njih. Svakoga trenutka molio se Posejdonu da ga poštedi i da mu dozvoli da vidi sina i ženu. I on je to učinio. Drugoga dana nakon brodoloma pronašli su ga neki trgovački brodovi koji behu skrenuli sa kursa.

U Aleksandriju je stigao u smiraj sledećeg dana. Vest o brodolomu se već beše proširila i svi su već sažaljevali i oplakivali svoje mrtve. Njegova žena odsekla je svoju kosu i izgrebala svoje lice koje je prekrila velom tuge.  Obradovala mu se kao nekome ko se vraća iz sveta mrtvih i beše spremna da sa njim proživi ono što im je od boga i sudbine podareno. Ali nisu svi blagonaklono gledali na njegovo uskrsnuće. Drugi mornari i kapetani nađoše da je on uzrok zle sreće i propasti svog broda. Niko nije hteo da plovi sa njim, pa čak ni da bude ukrcan na isti brod sa njim. Uskoro su i kapetani koji su najmili snagu za svoje brodove počeli da ga zaobilaze i izbegavaju. Drugi deo njegove sudbine nije se ogledao u božanskom spasenju, već u nedostatku posla i izbegavanju. Uskoro je i sam poverovao da predstavlja lošu sreću za druge i ulenjio se. Nije više tragao za novim poslovima i zadovoljavao se samo izležavanjem na ljuljašci okačenoj na ulaznim stubovima kuće koju beše dobio u miraz kada se oženio. Njegova žena je smatrala da je izdana i da je on izdao zavet kojim su vezani i uskoro našla novog ljubavnika i muža. On je izbačen iz njene kuće i evo sada luta zemljom nemajući da proda ništa do svoje priče onima koji žele da ga saslušaju.

Priznajem, bila sam potrešena onim što sam čula. Nikada ranije nisam čula šokantniju ispovest. Čovek je spašen smrti, praktično uzdignut iz mrtvih, a umesto uskrsnuća dobio samo prekor i poniženje. Bilo mi je nepojmljivo da su ljudi ovoliko zavidni i plašljivi nad njegovom srećom. Ipak, moja majka nije delila moje zaprepašćenje i oduševljenost pričom. Davno beše naučila da prepoznaje znake govora tela. Nije bilo lako slagati je.  Ona je shvatila ono što ja nisam. Odmerila je mornara pogledom kojim ga je detaljno pregledala od glave do pete, a zatim pitala šta se zapravo desilo. Mnogo je nelogičnosti bilo u njegovoj priči i ona mu reče da mu neće platiti ako joj ne kaže istinu. Nije ona neko derište koje se olako da nasamariti i prevariti.

Primetila sam kako se pripovedač mršti. Nije mu bilo drago ono što je čuo. Verovatno ga niko nikada nije prekinuo niti optužio za bezočnu laž tako nonšarlantno, a opet tako uverljivo. Dok ga je osmatrala tražila je na njegovom licu izdajničke tragove koji bi je uverili kako laže. Njegovo mišićavo telo svakako je moglo da odgovara mornaru, lice mu je bilo izražajno i izgledalo je da se menja u saglasju sa iskazanom patnjom, kako je pričao priču. Ako je i lagao onda bi mu na tome mogli pozavideti svi glumci koje sam gladala u anfiteatru. Ničim se nije odavao i činio mi se tako iskren. Ipak, ne i mojoj majci. Ona je uvek imala njuh za prevratnike i kurvare. Otkrivala ih je sa lakoćom.

Pripovedač pogleda oko sebe i kada utvrdi da ga niko osim nas tri ne sluša, poče novu priču. Ali ovo ne bi potpuno nova priča. Ovo je bila samo druga verzija iste priče. Naš hrabri moranar koji se molio Posejdonu da ga ne uzme, kako bi mogao da ponovo ugleda sreću sa ženom i sinom, ustvari bio je preljubnik dostojan najstrašnijeg kamenovanja. Verovatno bi mu Rimljani rekli da je veliki muškarac, ali naš svet je takve preljubnike kažnjavao smrću. Nije ni čudo što se osvrtao oko sebe ne bi li bio siguran da ga niko ne čuje.

Nekoliko meseci pre oluje, on se beše oglušio o zavet dat svojoj porodici i odao se opijanju i lutanju po ulicama bluda. Tu u ulici sramote našao je drugu ženu koja mu je pružila neočekivano zadovoljstvo, kojem nije mogao ni da se nada. Ozbiljan čovek bi pomislio da bi trebao da se otarasi požude i vrati se ženi koja ga je volela, ali on nije mogao da porekne svoje porive koji su bili čisti. On od svoje ljubavnice nije tražio čednost i smernost. Sasvim nasuprot tražio je ispunjenje snova, a to je svakako u suprotnosti sa nametnutim zakonima društva. Ljudi su rođeni goli sa urođenim darom da uživaju i nijedan bog ili društvo nema pravo da taj dar bacaju pod noge i pljuju samo zato što se to ne uklapa u moralne norme koje su sveštenici nametnuli. Porivi tela su neporecivi isto kao i porivi duše. Sramno je jedne odbacivati, a druge veličati. I tako je on odlučio da prihvati oba svoja poriva. Poriv za smernošću oličen u ljubavi pema ženi i sinu kao i poriv prema slobodi i bludu, to jest prema zahtevima tela.  Kada je upoznao milosnicu razumeo je pesnike, pripovedače, skulptore i arhitekte. Slobodna i divlja ljubav je esencija njihovog postojanja, a ne zatupljeni zakon. Da je lepota tako loša, zar je ne bi izbegavali i vladari. Da je smernost tako velika vrlina zar i vladari ne bi insistirali na njoj? Koliko god pričali da traže smernos kod svojih žena, prihvatiće svaku ženu bez obzira sa koliko muškaraca je legla dokle god je sposobna da ispuni njihove želje i snove. Koliko samo preljubnica i bivših milosnica ima među sadašnjim kraljicama? Pa zar Rimljanke koje vladaju svetom nemaju ljubavnike koje i neskrivaju? Zar Persijske prnceze muževi ne vraćaju kućama ako ne znaju da udovolje svojim muškarcima? Zar nije prHerodno za ženu da legne sa muškarcem kad god oseti potrebu za tim?

Videla sam lice majke koje je bilo zaprepašćeno hrabrošću govornika. Očigledno je da joj je godilo ono što je čula, i sada ga već nije smatrala nezahvalnom huljom i propalicom, već pre iskrenim uživaocem u čarima čulnog. Svi umetnici, govorila je često, u svojoj  prHerodi imaju da se prepuštaju porivima telesnog. Normalno je da njihovim nemirnim duhovima upravljaju muze i nimfe. Da nisu spremni prepustiti se, nikada ne bi spoznali lepo, a ni uzvišeno. A kako bi mi obični ljudi tada saznali nešto o bogovima. Na kraju krajeva, većina znanja koja je ljudima data u antičkom svetu poticala je od natprHerodnog bluda između ljudi i bogova. Samo naš bog nije bludničio sa ljudima. I samo naš bog nije imao lice isklesano od kamena.

Kada je njegov poočim doživeo brodolom, on nije bio na brodu. Onoga dana kada su isplovili beše zaspao u naručju svoje bludnice. Probudio ga je miris narandži koje je ostavila na postelji kada je otišla u šator sramote. Sunce je već bilo visoko na horizontu kada se beše probudio i shvatio da mu je brod otplovio.

Osećao se kao balavac, prestupnik, smišljajući kako da se opravda pred ocem koji ga je prihvatio kada ga se otac odrekao. Nije mogao ništa da smisli. Nijedna smislena laž ili misao nisu mu mogle pasti na pamet. Uskoro se pomirio sa sudbimom i shvatio da će verovatno biti napušteni i odbačen kao što je i on odbacio i napustio svoje očeve dopuštajući da se oni sami bore sa neizvesnošću mora i sudbine. Ali sudbina nije mislila tako.

Uskoro pročulo se o brodolomu u kojem su se svi mornari podavili i sada nema preživelih ni robe da posvedoče o stahotama oluje koja ih je zatekla. Znali su samo da je oluja a ne razbojnici ta koja je kriva za njihovu propast, jer jedan drugi brod beše prispeo neposredno pre njih najavljujući ih i svedočeći kako nisu naišli na gusare.

Dva dana po dolasku brodova koji su posle njih krenuli na put ka Aleksandriji, vest se beše proširila unaokolo i svi ga već behu prežalili. Razmišljao je kako da se sada postavi. Beše mu pružena šansa da bude sa ženom koja mu je na zaglavlju ostavljala urme i narandže, ali ljubav ka sinu pobedi i on prihvati omče svakodnevnog, napuštajući jedinu ženu koja mu se istinski predavala i ode do obale.

Dugo je opisivao obalu i hridi na koje se peo pre nego što se bacio u more koje ga je uz  šištanje i tresak primi u sebe. Zatim je dugo plivao ka površini, da bi samo trenutak pošto je izronio počeo odlučno i snažno da zamahuje plivajući u susret pučini. Istrošeni mornari često učine isto. Napuste svoj život. Popiju i prokockaju svoj novac, a onda se bace u vodu koja ih radosno dočeka i odplivaju na pučinu tako daleko da nemaju snage i volje da se vrate. Tada ih telo izda i oni se predaju dubinama.

Dok je plivao ka pučini zauvek napuštajući zagrljaj sigurnosti i obećanja čvrstog tla pod nogama, nije bio siguran da li će ga ko pronaći i izvući na svoj pramac. Beše odlučio da svoju sudbinu prepusti bogovima, da oni, kad već on ne može odluče kojoj ženi i kakvom životu treba da se prikloni. I tako bez namere i želje jednoga dana iz vode koja je progutala tela i duše njegovih mornara, on bi izvučen uz povike odobravanja i sreće. Slučajni brod, zalutao na svom putu beše ga pokupio tamo gde ne bi trebao da se nalazi nijedan brod koji plovi ka Aleksandriji.

Čudo. Za mornare njegovo spasenje ličilo je na čudo za koje mora da je zaslužna direktna božanska intervencija. Samo je bog mogao da spasi mornara koji je usisan u oblak poleteo iznad jarbola svog broda direktno u nebo, nošen, prevrtan, guran i lomljen snagom vetra, na kraju odbačen daleko do kursa da se sam snalazi i čeka prst sudbine. I upravo samo je taj prst sudbine mogao da navede njih dobre mornare da pogreše i skrenu sa kursa toliko daleko da nalete na njega. I evo ga sada tu pred njima. On direktni dokaz božije milosti. On koji je bio mrtav, a sada je uskrsnuo i vraća se u život.

            Svaki čovek uzima granice sopstvenog vidokruga za granice sveta. To je način da ono što je izvan ovih granica sveštenici pripišu božanskom a mistici mističnom. Jedina božanska uloga u njegovom spasenju bila je oličena u tome da mi je dato pravo na novi početak. Iskren. Bez laži i obmana. Bez pretvaranja i ocenjivanja šta će se kome dopasti. Bio je spašen propasti, ali to samo po sebi ne bi značilo ništa, da nije bio odlučio da će ovu drugu šansu iskoristiti. I da će, ako ne bolji, onda barem postati iskreniji čovek.

            Putovanja su ga i dalje privlačila. Neki opojni dah avanture širio se oko njega obuzimajući ga i često udaljavajući od realnog. Mornar obuzet silama mistike i mašte opasnost je za tovar i posadu. Nijedan razuman i pošten kapetan neće ga primiti ni da se ukrca na njegovu lađu. I tako nakon samo par meseci nakon što sam spašen, bi spašen još jednom, ovoga puta uz povike i psovke kapetana koji ga beše primio na rad. Ništa mu nije bilo preostalo nego da ispričam nekome svoju priču. I tako po krčmama poče da krčmarima i pijancima priča o nevolji koja ga je snašla, a oni behu i više nego osetljivi na njegove priče pa mu često davaše nešto novca kojim je mogao da se prehrani pa čak i šta prištedi. Vremenom počeo je da priča i druge priče, drugih mornara, zatim priče karavana, pa da prepričavam živote velikih vojskovođa i osvajača.

            Pročuo se. Kao pripovedač. Kao znalac mnogih priča koje je prikupio od karavana i trgovaca, od njihovih šegrta i nosača. Naravno priče koje je čuo od šegrta nisu odgovarale predstavama koje bi imali trgovci ili vojnici. Svojski se morao potruditi da ih ispita, sakupi, uoblikuje i prepriča dodavajući događaje koji bi mu se učinili prikladnim i ukljanjajući one koji to nisu bili. Ljudski duh je takav da žudi za onostranim, magičnim, mističnim. Nekada je izmišljao čuda, nekada božansku intervenciju. Morao je da se osloni na osećaj i povremene probe kojima bi čašćavao pijane mornare, koji bi ga slušali u birtiji njegovog prijatelja, dok su lokali i opijali se, a na osnovu čijih reakcija je znao da li je na dobrom putu ili ne. Priče se svakako ne bi sećali već sledećeg jutra. A ako je koja bistra glava ponešto i upamtila, vreme bi to svakako izbledelo. Tako je mogao da proba i degustira svoje priče pre nego ih ponudi na trgu. Tako je postajao sve poznatiji. Uskoro su ga pozvali da svoje priče priča i u biblioteci tako da  mogu da ih zapišu i očuvaju, ali čemu sve to? Ako ih zapišu kakve će on koristi da imati od toga? Ko će mu platiti da ih onda priča? Neuki? Pa oni i nevole priče. Njima je bitnije da se dobro najedu, napiju i smotaju kakvu ženu, bolje bilo kavu ženu, jer među njima nema birača koji će oceniti robu koju kupuje i tragati za kvalitetom. Ionako su ovde samo privremeno, dok ih brod ili karavan neponese nazad kućama.

            Ova verzija priče se već puno više svidela mojoj majci. Nasmešila se pripovedaču i nagradila ga zlatnikom, što beše priličan honorar za samo jednu ispričanu priču. Kasnije u dvoru upitala sam je zašto ga je tako bogato nagradila a ona mi odgovori da je pošteno bilo da ga negradi, jer je on u samo pola sta svog pripovedanja dao više saveta i mudrosti nego bi ijednoj ženi trebalo za života. Ako sam ga dobro slušala naučila sam danas vrednu lekciju. Nisam razumela o čemu mi je govorila. Pitala sam se govori li to ona o ljudskoj volji ili strasti. O ljubavi ili sudbini. Bila sam premlada da sama zaključim šta sam tog dana naučila. Ali jedna stvar ipak mi se urezala u pamćenje. Priča. Priča koje ću se setiti onoga dana kada i sama budem primorana da biram, a ne budem dovoljno hrabra da javno izgovorim svoj izbor. Setiću se da sam jednoga dana u Aleksandriji pre mnogo godina čula priču čoveka koji je svoj poraz prikazao božanskom voljom i proviđenjem. Setiću se kako su neuki mornari poverovali u njegovu priču, i shvatiću da još mogu da spasem čoveka kojeg volim i učinim ga božanskim.

            Prevara. Ružna reč za početak nečeg tako velikog kao što je božija objava, a opet istina je skrivena od razuma, zamagljena mističnim i nedokučivim. Leži sakrivena iza delova teksta koje pišemo tako da je neotkrijemo, tako da oni koji za njom tragaju pre nego što je spoznaju moraju da krenu na put sopstvenog pročišćenja i preispitivanja.

Jednoga dana, on je krenuo uz put svoje patnje, na Golgotu, a ja sam se nadala da sam dovoljno mudra i jaka, kao ona bočna struja koja je gurala mornara u susret broda i uskrsnuća.

            I bila sam.