Potencijalna jama

Ja sam kao taj atom. Stojim sklupčan i sam na dnu potencijalne jame. Nemam snage da ustanem i uzletim, da pređem preko barijere. Zarobljen sam u tuđoj vagini  koja je otišla od mene ne oslobodivši me. I sad neki drugi kurac prodire u nju, lupa je, pumpa i cepa zidove. Kao da mene nema. Kao da nisam tu. Udara me po glavi, mozgu, udara gde stigne, a ja nemam gde da pobegnem, da se sklonim… Izložen sam.

Izložen tom strašnom čekiću što udara kao malj. Izložen kao što je i tvoja vagina izložena, jer ja sam u njoj. Još sam u njoj. Nikad je nisam napustio. Nikad je nisam zaboravio. Ne možeš me iz nje izbaciti. Jer, ja ne želim da odem. Želim da ostanem ovde. Jer, ovo je moje parče raja… moje pravo na sreću…

Ali ja više nisam srećan. I ti nisi bila srećna sa mnom. Zato si me i ostavila. Zato si pronašla drugog. I njemu se podaješ, njemu izlažeš svoje žudne otvore, njegovom mesu i navali krvi se nadaš…

Izlažeš svoj otvor drsko, bludnički zahtevno tražiš od njega da te ispuni svojom žilom da bude tvrd kao kamen i udara kao malj. Tražiš da prodire u tebe i udara o dno tvoje rupe tamo gde sam mali beznačajni nevidljivi ja, tamo gde za tebe još nema nikog, i gde želiš jednog dana da začneš nekog ko neće ličiti na mene… nekog ko će imati njegove oči, njegov pogled i njegovu volju… nekoga ko će me boleti, samim svojim postojanjem, još više nego što me sada boli…

Tražiš da te ispuni i oplodi… tražiš da te izjebe… tražiš, da bi mu dala… sve ono što više ne daješ meni, a čega sam željan više nego vazduha, vode i neba… čega sam željan više nego života koji je bez tebe izgubio svaki smisao, i od koga više nije ostalo ništa do slabašna nada što se vremenom kruni i propada kao što ovde na dnu tvoje jame propada moje ja.

A i šta vredi to moje Ja. Šta vredi moje biće i moj duh. Šta vredi onaj koji je slomljen i poražen i zarobljen… šta vredi duh bez volje sklupčan na mestu svog najvećeg srama. Eto, ovo je mesto moje najveće pobede i uzleta, a sada postade mesto mog večng srama, mesto na koje ne smem ni da pomislim, jer svaki put kad to učinim moj mozak počne da vrišti od bola i ne postoji lek koji mogu da mu dam pa da bol otupi  ili se srce smiri.

Zarobljen u tuđoj vagini, koja je nekada bila moja a sad je tuđa sklupčan ležim na dnu. Poražen na svaki način na koji mogu biti poražen. I kao čovek, i kao muškarac, i kao biće. Poražen njegovom batinom, tvojim ječanjem, udarcima po glavi, ali više od svega činjenicom da ti on nije samo pružio sve ono što ja nisam, već me je potpuno izbrisao iz tvog sećanja, iz tvog srca i tvojih misli.

Ne misliš ti više na mene. Ne misliš na mene od kada si sa njim. Misliš na njega. I to boli. I to što želiš budućnost sa njim, i to boli. I svaki uzdah zadovoljstva, sve to boli. I ne postoji niko ko može da ublaži moj bol.

Bojim se i da pomislim na otvor koji mu sada željno nudiš. Jer, u toj slici nema ništa za mene. Čak ni nagoveštaja da sam nekada postojao. Da sam ja nekada tu pripadao. Da je to bilo moje mesto. Moja radost. Moja slast. A sada više ništa nije moje. Sada je sve njegovo. I njemu se otvoreno nudi. I od njega traži zadovoljenje, porod i slast.

Obrisala si me. Obrisala svaki trag, svaki beleg, svaki pomen na mene. Ubila si me u svom srcu. I mene tamo više nema, nema me ni u tvojim mislima, ni u tvojoj jami. Njeni su sokovi sad drugome namenjeni da ih ispija, da u njima uživa, i sa njima se umiva.

Ti sad tražiš njegov kurac, jer moj sad za tebe nema nikakvu vrednost. Ne želiš ga. Možda čak prezireš. Možda čak prezireš i pomisao da ti je on nekada donosio radost i pružao zadovoljstvo. Jer, on je prošlost, a ova nabrekla batina što ti ozari pogled kad god je ugledaš, ona je tvoja budućnost. Njoj se sada zaklinješ i nju sada ljubiš. Ona te ispunjava. Čini srećnom.

 Za njom uzdiše tvoja jama. Njoj se nada. Nju priželjkuje. Nju gura u otvore…na nju se nabija… i uživa u tome. I to boli… to uživanje.

Moja je tamnica slika tuđe radosti. Nema mesta za mene u njoj. A opet ja ne želim da odem. Opirem se svakoj pomisli koja me može oterati odade. Ja želim da budem okovan zidovima tvoje jame. Ja želim da svoje mesto nađem među njima. Okružen toplinom tvoje nutrine, prijatnom vlažnosti, zaštićen među tvojim nogama… ali moje su želje pusti snovi…  Zidovi jame postaše samo puki čulni slivnik kroz koje osuđenom zatvoreniku dopire tvoja radost, zadovoljstvo i sreća. Sve ono što ga boli i vređa… i što se neće promeniti… znam to… i mrzim sebe zbog toga.  

Mrzim ovaj malj što me udara, i tu rogobatnu krivinu njegovog penisa što dodatno struže po zidovima moje tamnice pružajući tamničaru dodatno zadovoljstvo, a meni dodatni bes i sram koji me prikucavaju za dno koje nisam mislio da ću ikada iskusiti. A evo me, tu sam, na dnu. I nema nade za mene. Preostaje mi samo da se sklupčam i nadam da neće trajati dugo. Da njegova muškost neće biti izdašna i potenentna… i da je neće zadovoljiti…

Ali moje nade su jalove i slabe kao i moja volja. Neće se desiti. Ne danas… da omane..

Izgleda da je danas odlučio da joj pruži sve. I ja ga mrzim zbog toga. I mrzim nju. I mrzim to dodatno pakosno prepuštanje i isčekivanje čuda koje se sa njim nikada neće desiti. Ma koliko ga ona čekala…

… i najviše mrzim kad svrši, ne zato što moram da plivam u moru njegovih spermatozoida, nemam više ni straha da bi mogao da je oplodi, prokletinja je jalova, boli me što znam, što svojim telom osećam kako se zidovi tuđe vagine stežu i meškolje, što znam da ona koju volim uživa, i što je zadovoljna sa nekim drugim.

Ženo, gospo, vladarko moje duše i srca… ti kojoj sam se nadao, koju sam tražio i koja si jedina mogla da dopreš do mene, da me dodirneš osvojiš i pokoriš. Ti koja si vladar mojeg srca i tamničar moje muškosti, smiluj mi se… oprosti mi… primi me natrag ili me otpusti… jer…

Tvoja je tamnica dublja i mračnija od drugih. Rado bi se menjao sa bilo kojim zatvorenikom. Zatvorsku ćeliju sigurno bi bolje podneo. U zatvoru su stvari proste. Čak i tamo zatvorenici su jednaki i imaju svoja prava. Ja sklupčan na dnu tvoje jame opet nemam nikakva, pa ni ono da budem tu. A opet, nema ni jednog mesta na ovom svetu na kojem bih poželeo pre da budem.

Tvoja je tamnica teška i okiva srce, i dušu, i meso, i misli. I uzima ti sve, i život, i misli, i volju… tvoja je tamnica bez svetla i nade… ali ja ne želim da izađem iz nje… ja želim da ostanem u njoj… ako mogu zauvek… jer, verujem tu mi je mesto, tu mi se duša i telo i meso i krv u žilama najbolje oseća… tu sam srećan… tu sam bio srećan… i te sreće se sećam…

Sećam je se i kad mi je teško i kad pokajnički trpim, i kad nikome ne pokazujem kako mi je… sećam je se, jer, to je još jedino što imam… sećanje na nju.