Lana

Bila je kao gepard, mačkasta elegancija. Optimizovani dizajn koji funkcioniše. Najsavitljivije telo koje sam imao, čvrsto i zategnuto, a opet ženstveno, skrivano i razotkrivano najnovijim kreacijama poznatih kreatora. Uvek u sivom ili crnom izdanju, na visokim potpeticama i sa diskretnom šminkom koja odaje imidž moderne poslovne žene. Za razliku od manekenki koje su se samo trudile da tako izgledaju na naslovnim stranama modnih ili poslovnih časopisa Lana je to i bila. Moderna. Uspešna. Beskompromisna. Obećavajuće poželjnja, toliko poželjna da bi svaki zadatak netremice i bez razmišljanja uradili za nju a opet istovremeno razoružavajuće ljupka i prijatna.

Imala je taj osmeh koji razoružava... i taj glas... koji kao da dolazi sa samog izvora života. Bilo je dovoljno da je vidite pa da celo veče netremice buljite u njenom pravcu. Bila je svesna svih tih pogleda koji su se završavali na njoj. Uživala je u njima. Hranila se njima. Bila je obožavana i voljena, imala je svoju publiku, koja joj je bila vernija od psa.

Takva je bila od malena. Da nije nasledila poslovnu imperiju svog oca bila bi glumica i svet bi uzdisao za njom. Ovako, njena lepota bila je stešnjena u okvire lokalnog i nije imala mnogo izgleda da ugleda veliki svet.

Tako je bilo i sa izborom muškaraca. Nije bio neki... da ne kažem bio je nikakav. I ono malo vrednih primeraka nestalo je tokom ili posle rata... Oni što su preostali nosili su svoje ožiljke po telu ili ispod kože i nisu imali nimalo razumevanja za dete koje odrasta u ratu.

Prebrzo je odrasla. Imala je par promašaja, par loših priča sa lošim momcima iz kraja, ali uvek bi se uzdigla i nastavila dalje, jača i zgodnija nego pre. Lepota joj je vremenom načeta, možda bi prava reč bila blago osakaćena, ali ne toliko da to bude primetno ili da je na bilo koji način ugrozi...

Ali, svaki put kad je deo njene mladalačke lepote nestajao, ona bi istovremeno postala zgodnija i poželjnija. Teško je ovo razumeti nekome sa strane ali bilo je upravo tako. Možda je tome doprineo i taj njen mačkasti hod pri kojem mekano se ljuljaju kukovi te pokreti ruku, posebno šake pa i pokreti glave i izrazi lica. Da ona nije samo hodala kao mačka. Podjednako mačkasto je pružala ruku, pozdravljala se, mahala, palila cigaretu pa i disala. Imala je tu neočekivanu mekoću pokreta a poet kad zatreba i neverovatno hitru reakciju... sećam se kad smo bili deca niko sa njom nije ni pokušavao da igra crvenih rukavica...

Sa jedne strane njena lepota bila je funkcionalna sa druge nekonvencionalna. Imala je oštre crte lica, koje je po potrebi mogla da ublaži kad je htela, ali i razoružavajući osmeh preko celog lica i usne tako debele i velike da bi se na trenutak neopreznom učinile groteskno prevelike. A iznad svega prozirno plave oči boje planinskih reka.

I bila je oštroumna. Nije tu samo u pitanju njeno obrazovanje, agilnost uma se ne uči, ona se stiče samo stalnom vežbom i rešavanjem najkompilkovanijih zadataka, a Lana je upravo tu bila svoj na svome. Što je zadatak teži i rešenje udaljenije to ona više uživa u njegovom pronalaženju.

Shvatate već, bila je prava žena za mene.

I ja sam to znao.

A znala je i ona.

Između nas uvek je postojala jaka privlačnost ali imore nesavladivih prepreka, rat, mržnja, njni momci, moje ljubavnice, njeno školovanje u inostranstvu, moji odlasci u inostranstvo, moj agažman i da ne nabrajam... potrajalo bi...

Jednoga dana je otišla i ja sam bio uveren da je više nikada neću videti. Zamalo tako i da bude. Ali kao i obično život nesluša naše planove i obično završi tamo gde ga neočekujete previše. Tako sam je jednoga dana dok sam sedeo za barskim stolicama  ugledao u ogledalu. Mislio sam da mi se priviđa. Ili da je to neko ko liči na nju. Nošarlantno sam se okrenuo i ugledao je. Prošlo je par godina ali godine na nju nisu imale skoro nikakav uticaj. Ponovo sam se okrenuo prema ogledalu u šanku i pogledao sebe. Tamo sam zatekao jednog neobrijanog, debelog, izgužvanog i ne baš previše naočitog tipa neuredne frizure i velikih podočnjaka. Ovakav joj se sigurno ne bi svideo. Ne. Ni u ludilu. Bilo je vreme da se uljudim.

Sledećih meseci išao sam u teretanu, trčao, pazio na ishranu a za svaki slučaj pormenio sam i svu garderobu pa i prisilio sebe da povremeno peglam. Ubeđivao sam sebe da iza toga stoji viši cilj. Filip je to primetio ali nije odmah reagovao. Mudro je sačekao svojih par minuta.

Ja sam je znao u jenom predhodnom životu, on u ovom. Bilo je vreme da nas upozna.

Kad sam ga konačno pitao on me je začuđeno pogledao a onda po svom običaju ispoštovao svoj „materinski instikt.“ Začudo imaju ga i neki muškarci, stalno se nešto brinu da ne budete povređeni i da vam neka žena ne zagorča život ili slomi srce kad vas bude ostavljala. Nimam imao kud saslušao sam predavanje a onda ga pustio da pričao o njoj. Nije znao mnogo. Samo ono što je načuo od dežurnih tračara. I kao pravi prijatelj potrudio se da sve to podeli samnom.

......

-„Imala je svoje uspone i padove… padove uglavnom…“

-„Lako pada?“

-„Posrće uglavnom. Još nije osetila pad… ne toliko da bi je ti interesovao.“

-„Volim tu tvoju klasnu podelu sveta u kojoj ja ne vredim ništa, a ti vrediš mnogo.“

-„Ta podela ne govori o meni i tebi, već o našim imetcima.“

-„Ti ne veruješ da je to pitanje samo imetka. Otkako imaš više od drugih ubeđen si da i vrediš više od drugih.“

......

            Filip nas je upoznao. Sam čin nije bio toliko čudan koliko sam očekivao. Odglumeli smo svoje uloge, i pravili se nevešti. Niko osim nas nije primetio ništa čudno, osim možda činjenice da sam odmah dobio broj njenog telefona. To se nikada nije dešavalo.

            Filip me je kasnije te večeri pitao šta je to što on nezna ali ja sam izbegao svako dalje pitanje i otišao ranije kući. Telefon mi je zvonio čim sam ušao u stan.

            -„Kod kuće si?“

            -„Opa, ovo je bilo brzo.“

            -„Ti zaboravljaš da ja znam gde ti živiš“

            -„Vidim ti nisi zaboravila.“

            -„Ne. Nisam.“

            -„Onda je pravo vreme da te pozovem u goste.“

            -„Ne misliš da je malo prebrzo?“

            -„Već smo izgubili dovoljno vremena.“ Ćutala je.

            -„Oboje znamo da je ovo trebalo odavno da se desi. Oboje znamo da će se desiti i da zaslužujemo jedno drugo... i da svako odlaganje nije ništa drugo do upravo to odlaganje... dosta mi je čekanja, dugo sam čekao u redu za tebe...“ ovo je bilo opasno. Ovakvu izjavu žene znaju drugačije da protumače od muškaraca. Njeno ćutanje sa druge strane linije nije slutilo ni na šta dobro. Možda sam krenuo previše samouvereno... dovoljno da pomisli da sam još uvek isti onaj prepotentni kreten kojeg je kao devojčica upoznala. Bilo je vreme da se vadim...

            -„... i želim da dođeš. Potrebna si mi večeras...“

            -„Zašto?“

            -„Zato što te želim.“

            -„Zašto misliš da ja ispunjavam želje? Ne ličim valjda na deda mraza?“

            -„Ličiš na vilu... i one ispunjavaju želje.“

            -„I to je jedini razlog zašto želiš da dođem? Da ti ispunim želju?“

            -„Ja imam mnogo želja i sve bi ih menjao za tebe.“

            -„Siguran si u to?“

            -„Nikad sigurniji.“ Par sekundi kasnije neko je zazvonio na vratima. Otvorio sam vrata i poljubio je. Te noći nismo otišli u krevet samo smo pričali. Ujutro nismo otišli na posao. Nastavili smo tamo gde smo stali. Bilo je dosta toga što smo oesćali da moramo ispričati jedno drugom... tek predveče primetili smo koliko je prošlo sati i naručili hranu. Nismo je pojeli. Imali smo pametnija posla. Sav moj trud da smršam i uljudim se konačno se isplatio. Bio sam u stanju da odreagujem na njene mačkaste pokrete... i zadovoljim njene i moje želje...

......

            Sledećih par dana smo se igrali žmurke sa prijateljima, njenim roditeljima i kolegama. Smišljali smo razne najneverovatnije razloge zašto smo odsutni ili zašto nemožemo da dođemo i zašto ih izbegavamo. Bili smo željni jedno drugog i trebalo je vremena da se ta želja bar delimično zagasi pre nego što izađemo u javnost.

            Znali smo i da je to možda nemoguće. Sve ono što je ostalo napolju i što nisam pustio u svoju kuću nije prestalo da postoji a većina toga bili su razlozi zašto mi ne bi trebali biti zajedno. Znao sam da je se nikad neću zasititi i da ću večno ostati galdan njenih poljubaca i uzdaha... i znao sam da je ova sreća samo privermena i da će se već naći neko ko će je pokvariti.

......

            Nismo morali dugo da čekamo. Poslovne prilike na balkanu pre bi se mogle opisati kao neprilike. Njen otac zapao je u krizu i to će je iz mog kreveta i života udaljiti na određeno vreme. Ja naravno nisam imao nikakvu nameru da čekam da to vreme istekne.

            One noći nisam joj rekao ali sam već tad osećao da će mi biti potrebna stalno i zauvek. Da sada kada je tu ja nemam nameru da je pustim da ode. Ako ona nema vremena, jer je ophrvana poslom, krajnje je vreme da se i ja pojavim na poslu.  Njenom poslu.

......

Uprkos Filipovoj neverici uspeo sam da se zaposlim u kompaniji koju je vodila Lana. Sam taj događaj da sam dobio jedno od najprecižnijih mesta a da pritom nisam ni prstom makao za to njemu je bio neverovatan i pomalo čudan. Bilo je i više nego očigledno da se mi znamo iz neke predhodne priče, priče kojoj on nije prisustvovao i o kojoj nezna ništa.

Ipak izgledalo je kao da ta priča nije završena i da se samo čeka nastavak. Tako je i bilo. Nije trebalo dugo čekati da se desi neminovno. U početku smo samo otvoreno pričali na sastancima, bilo je očigledno da meni prolazi  i ono što se drugi ne usuđuju ni da pomisle a kamo li da kažu. Posle smo zatvorili vrata i satima raspravljali iza njih. Tako je to bar moglo da izgleda onima koji ostanu napolje. Znam to jer su me neki u poverenju pitali da li treba da se pribojavaju za svoj posao. Ja sam naravno ostao poslovično nem. Možda su zato i mislili da sam jedan od korporaciskih direktora najvišeg ranga i zaobilazili me kad god bi to mogli izuzev kad im je trebala neka usluga za koju su smatrali da je mogu od mene izmoliti. Nisam bio preterano predusretljiv pa su vremenom i tu praksu prekinuli.

A onda smo počeli da nestajemo iz kancelarije. Da odlazimo ranije, pa čak i da ne dolazimo na posao. Srećom to je bilo neposredno posle objavljivanja planova o restrukturiranju pa su zaposleni mislili da je sve to u vezi sa poslom. Svi sem Filipa. On je naslućivao nešto. Samo još nije bio siguran. A i ja se nisam baš trudio da mu išta kažem. Još je bilo rano.

-„Gde si se izgubio danas?“

-„Bio sam sa Lanom.“

-„Opa, zanimljiv i neočekivan obrt. Od kad to korporativni bog ima vremena za sitne službenike.“

-„Ja nisam sitni službenik.“

-„A šta si onda?“

-„Ja nisam službenik uopšte. Da bi to postao morali bi da me zaposle, a ja previše cenim svoju slobodu. Ja sam savetnik.“

-„Pretpostavljam da si je nešto bitno savetovao čim je bila nedostupna ceo dan.“

-„Otišli smo na golf.“

-„Golf?“

-„Da to je ona igra što se igra na travi. Dobra je kad treba učiti ili vežbati odlučivanje. Prosečan golfer donese više odluka u jednoj partiji od prosečnog direktora za šest meseci.“

-„I ti si je učio kako da donosi odluke?“

-„Vežbali smo egzekuciju.“

-„Golf, interesantna ideja... meni ne bi pala na pamet.“

-„Zato sam ja savetnik.“

......

Sledećih par dana postali smo upadljivo odsutni i nedostupni. Upadljivo za Filipa koji je morao da ostane u kancelariji i nikada nije bio pozvan da krene sa nama. Naravno da nije imao šta da radi i bio uglavnom slobodan kao uostalom i većina preplaćenih službenika koji su tu samo zato što kompanija neguje „familijarne veze“  sa svojim korisnicima pa kroz politiku „otvorenih vrata“ služi kao neka vrsta servisa za otpremu bivših ljubavnica, neprijatnih sudskih poravnanja, dece i rodbine najvažnijih kupaca i tome slično. Ovo začudo doprinosi visokoj uspešnosti kompanije, jer zahvaljujući ovome niko ne postavlja neugodna i glupa pitanja kada su u pitanju džentlmenski dogovori u pitanju. Kupci kupuju proizvode i trude se da mnogo ne zanovetaju, za uzvrat dobijaju masne koverte i sigurno utočište za svoje probleme. Dakle što se tiče donošenja složenih poslovnih odluka Lani očito nije trebao nikakav savetnik. Odlično je poznavala biznis i to kako funkcioniše poslovno okruženje. Opet bili smo upadljivo nedostupni. I to je bilo primećeno.

Od Filipa mi je jednog popodneva stigao sms:

-„Opet ste nedostupni pretpostavljam da igrate „golf““ Bilo je bismisleno poricati. Uostalom najmanja šteta bila bi sve priznati. Jer njega koji veruje u teorije zavere najviše oduševljava mogućnost da zna nešto što drugi neznaju. Takvu tajnu bio bi spreman da brani i životom ako to zatreba. Zato sam mu odgovorio:

-„Da golf nam je omiljena igra. Svodi se na palicu, lopticu i rupu.“

-„A taj sport? Često igrate?“

-„Danas smo igrali na tri rupe.“

-„Čuo sam da se taj sport igra na 18 rupa.“

-„18?! Divan broj; deljiv sa 1, 2, 3, a ako mene pitaš nedeljiv.“

-„Nedeljiv?!“

-„Mislim da je vreme da pričamo o ekskluzivnosti. Mislim da sam se zaljubio.“ Nažalost ova moja izjava i umišljena ideja ljubavi nije se dobro završila. Uskoro Lana je shvatila da je dovoljno vežbala i da sada može po potrebi i sama da odigra na par rupa kad poželi, a može i da zatraži stručnu pomoć. Uvek ima džentlmena koji će pomoći dami u nevolji.

Nije bila spremna za ekskluzivnu vezu. Nije bila spremna da se javno obaveže, i to poštuje... i važnije od svega nije bila spremna da ceo život koristi istog kedija, isti štap i da isti momak podrezuje travu. Za razliku od mene bila je u najboljim godinama i u uzletu, a ja sam neočekivao postao mrtvi teret.. i ona me se elegantno i bez preterane buke i patetike oslobodila.