Jelena

  Bila je moj intimni razlog zbog kojeg prestadoh da lutam, i zbog kojeg bi se zauvek odrekao ne samo krune Trojanske već i svih stada i ovaca i nesputane slobode pastirskog života. Od prvog trenutka kad je ugledah obavezah joj se ostatkom svog života. 

Paris

 ...... 

Tog dana osetio sam blagi ubod usamljenosti. Već dugo bio sam sam.  Nisam se više nadao, niti polagao pravo na radost.

A upravo me ona zapljusnula sa svih strana. Njena radost. Ne njeno blagorodno požudno telo za kojim su se okretale brojne muške glave, ne njena prirodnost ili lakoća sa kojom mi se približila, već radost koju je svud oko sebe širila.

Postavila mi je zamku i ja sam u nju upao. Sećam se kako sam pomislio da je to samo još jedna od žena koje sam svakodnevno sretao. Još jedan korisnik usluga lutajućeg inženjera, nomada. Ne čovek, ne žena, već lice skriveno iza ekrana, neznani indentitet izgubljen u monotonom svetu binarnih brojki. Popravio sam joj računar i otišao dalje. Nisam se vraćao... mislio sam da je to dovoljno da je zaboravim.

Kako sam se samo prevario. Tada nisam znao. Sada znam. Čovek mora da zna...

 Zavođenje je sila koja deluje na daljinu. Nije morala da bude dostupna mojim očima da bi je pogledom milovao. Imala je mogućnost da smeh i radost podeli i na daljinu. Nije morala da me osvaja flertom ili koketnim izjavama. Mogla je mirne duše da bude krajnnje ozbiljna i rezervisana, zavijena u dimije, pa i pokrivena burkom... I opet bi me osvojila.

Njena radost bila je usiljena, a moja odbrana slaba. Pao sam pri prvom naletu pešaka. Nisam izdržao pogled na njene noge. Ne prebacujem sebi, koji bi muškarac uostalom izdržao pogled na te noge.

Heroji su padali i za manje, pa ko sam ja da umišljam da sam otporniji i imuniji na vizualnu provokaciju od Ahila, ili Perikla. Uostalom ona je bila Jelena, grčka boginja zbog koje su heroji umirali, a ja Odisej koji je predugo lutao. Dugačak je bio moj post, slan i gorak ukus mora.

Brodovi ne polaze iz luka i nisu gonjeni vetrom, njih goni žudnja mornara, a ovaj mornar pedugo je luto. Preveliki izazov smernosti bila je moja Jelena, boginja plodnosti. Ko uostalom mari za smernost i isposništvo kad radost i bogatstvo mu se nudi? Padoh pred njom kao poslednji preživeli putnik karavana, moje usne ispucale drhtave behu, a ona im utoli žeđ.

I kako da je ne zavolim. Kako da se ne pokorim.

Sa zahvalnošću onoga kome je spasen život padoh pred te noge, pognuh glavu i poljubih stopala. O kakva su to bila stopala. Kako su samo mirisala.

Nije to bio kiseli smrad, već mirs lavande. Tek tad shvatih one koji svoj šampanjac pobede piju iz štikli svojih dragih. Tek tada svhvatih kako je velika zahvalnost na ženama koje nas nose. I ko smo mi muškarci, šta smo mi, do uteg oko vrata naše voljene.

Sve što postignemo, sve što osvojimo ženama pripada,..., sav poriv stvaranja samo je bleda slika čuda koje žena začne među nogama. Ali žena nestvara samo nova pokolenja već i naš intimni svet koji se tako olako raspadne kad sami lutamo svetom.

Da li ste ikada videli samodovoljnog muškarca? Ja nisam. Čak ni Adam nije mogao sam. Imao je sve, a nidočeg mu nije bilo stalo. Kopnio je u raju, i bog se sažali i stvori mu družbenicu.

I ja sam kopnio u samoći i žudeo za ženom a da to nisam znao. Postao sam toga svestan tek kada me je osvojila pogledima varljivim i osmesima neskrivenim. Široko se osmehivala, radosno kikotala, otvoreno me u razgovor primala...

Mamila me, a ja sam se predavao.

Bojim se intime. Teško primam ljude u svoj svet. Već dugo njim dominira jedno natprirodno biće. Žena sa krilima, moja vila. Ona me je odabrala. Ona se o meni brinula.

Odkako znam za sebe znam da je ona tu i da pazi na mene. Brine se o meni i bodri me, svaki put kad ostanem sam, kad noć otera dan a ja sam legnem u krevet lišen svake ljubaznosti i topline ženskog tela, lišen zanosa i topline koje žena nudi moja vila mi dolazi u snove. Ona samnom deli noći i jutra. U njoj leži moja snaga i požuda.

Volim ja svoju Urd. Ona me je izabrala, mlekom zadojila i kroz život vodila. Bila je uz mene kada sam ostao sam i kada me je voljena napustila. Bila uz mene kada su me kao zver progonili. Ona mi je sestra i ljubavnica, brat i drug. Ona mi je sve, a opet uz nju ja ničega nemam. I nikoga. Moj život je prazan poput školjke kojoj su izvadili biser.

Volim je, i ona voli mene. Zna da moram otići.

Pušta me da odem iz njenog zagrljaja. Pušta me da slobodno plovim. Ona nije ljubomorna na druge žene. Govori mi kako ljubav treba deliti, a ne ljubomorno čuvati. Ona voli čak i onu koja joj me oduzima.

Pomišljam kako je uzvišena njena ljubav. Mogu li i ljudi voleti kao nebeska bića?

Odavno živim sam, zatvoren, začauren. Bez želje da podelim ili otvorim svoj intimni svet. Tako je odkako sam sam. Neverujem ženama. Ne želim da ponovo budem povređen. Bojim se bola,..., čak i kad znam da će me moja Urd zaštititi, kada znam da će na sebe preneti sav moj jad i bol, svu jed i zmiski otrov, čak i tad se bojim otvaranja...

Ali ne i sa njom... Jelena prebrzo osvaja da bi pred nju postavio odbranu, a i čemu to kad znam da se od njenog naleta ne želim braniti. Ja ne želim bežati od nje. Skrivati se. Shvatio sam. Ja želim nju.

Obećao sam sebi, ako mi se nešto svidi otvoriću se... Smeta mi samoća, potreban mi je smeh, krik, vriska, nešto sa čim bi razbio tišinu. Predugo živim u ovom svetu bez svetla i zvuka. Želim prijatelja umesto televizora, umesto vesti razgovor...

Pitam se gde je sada moja Jelena, boginja plodnosti.

Pripada li meni pravo da sanjam to zanosno telo, mlečne brežuljke, vrcave kukove i lagane kanom obojene tabane. Imam li pravo želeti to telo Atenske boginje, priželjkivati njegove uvale, mirisati njegove okuse, žudeti za njegovim sokovima...

Smem li se nadati njegovim uzdasima, punoći dodira, vlažnosti jezika? Smem li ga poželeti? Pa i ponadati se da i ono želi mene?

Imam li hrabrosti usuditi se da volim ovu ženu? 

Bojim se kako bi mogla reagovati na moje amaterske pokušaja udvaranja. Bojim se poraza i ismevanja. Oduvek sam se bojao odbacivanja. Nisam sebe smatrao vrednim poštovanja ili ljubavi. Verovao sam da se oni moraju zaslužiti. Barem mi ružni moramo ih zaslužiti. Oni koji su rođeni lepi i zgodni to nisu obavezni. Za njih se podrazumeva da će uvek biti cenjeni, interesantni i voljeni.

Pa, ko mi je kriv što sam rođen kao rugoba. Možda da sam malo pazio, da sam svom telu posvećivao više pažnje, da sam ga održavao, redovno se  timario i u kožu utrljavao mirisne kreme bogate biljkama koje regenerišu i čiste kožu,..., da sam bar to činio....

Da sam pazio šta jedem i da se nisam prežderavao, da nisam pio i pušio, da se nisam odavao svakom poznatom poroku, da sam živeo smerno, i da mi prsti nisu požuteli od duvana,..., ili da sam bar vežbao, održavao kondiciju i mišićni tonus,..., ali nisam!

Ništa nisam učinio da budem lep ili barem simpatičan. Ništa da postanem privlačan. Svoju taktiku kod žena oduvek sam zasnivao na prodornom glasu i prodornim mislima, na brzoj promeni ritma i boje glasa, na neposrednosti i povezivanju naoko nepovezivih misli, i naravno na blistavim idejama pokredenim od podjednako blistavih umova.

Žene vole velike ideje i neustrašive govornike. Barem one pametne. Sa drugima i onako ne bi da imam išta. Tako sam i kod nje nastupio. Samouvereno, čak i kad mi je srce podrhtavalo, odlučno i nadasve zvučno, zvonko, i na kraju drsko poput tango pevača.

Nisam imao šta da izgubim osim malo dostojanastva, a do njega mi i onako nije bilo previše stalo. Više mi je stalo do nje. Mnogo više. Toliko da sam prestao da mislim o bilo čemu drugom do o njoj. I pre nego me je poljubila ja sam je ljubio iz daljine. Poput vile dolazila je u moje snove.

Ulazila je u njih drsko. Odlučno. Sa neskrivenom radošću. Izlazila iz njih oblivena zadovoljstvom koje je podarila i meni i sebi. Toliko sam se zaljubio da sam izgubio sve pojmove o realnosti, ali uprkos želji  da je zadržim u mom imaginarnom svetu ona ga je vešto izbegavala. U njenom pogledu i glasu shvatio sam da ona ne želi lažna obećanja i glorifikaciju, da ne želi da bude ideja već žena, i da nikako ne želi umišljaj, već život realan poput valovitih dolina što se otvaraju na rascepu njenih mirisnih mlekom ispunjenih dojki.

Priznao sam joj svoje mokre snove. Ona se smejala. Nije mi verovala, a i kako bi mogla, kako bi ona mogla znati koliko su ovi snovi željni, dugo isčekivani....

Sanjam je, a moji snovi uvek su isti: uzbudljivi, radosni, zanosni, vreli (kao dah pustinje), mokri, čulni, jaki, mirisni (kao miris mora na palubi jedrenjaka),..., razarajući (kao zemljotres), eruptivni, glasni,....

I šta reći o njima osim da su nezaboravni, da me ne napuštaju ni kad svestan hladne glave kročim kroz dan. Jer ja nju ne sanjam spavajući, sanjam je svesno isto kao što se nadam. Za mene ovi snovi su najava sreće, obilje trave nakon mrtvila pustinje koju sam ostavio za sobom...

Jaki su ovo snovi, iskreni, mokri, znojavi, eruptivni, glasni... Opet toliko čulni da zanemare i pokidaju fizičke barijere i nateraju me da verujem u jednu drugu nepostojeću realnost, realnost u kojoj sam sa njom i kad to nisam. Realnost koja pobeđuje granice i razdvojenost....

Ali ova me misao laže. Besomučno laže. Osećaj storen u svetu ideja nije fizički dodir i nemože ga nadomestiti i zameniti. Nije dovoljno samo da je volim, moram i da je želim, da je dodirujem. Da je milujem. Želim to. Želim da pod prstima osetim tu mekanu glatku mirisnu kožu i uživam u mekoći njenih zrelih dinja. Želim da je ljubim.

Napustiću svoje karavane, i razdeliti kamile. Prestati da lutam i sreću pronaći u njoj. Predugo sam lutao u samoći, bežao od sreće. A sada kada mi se ona nudi, kada me svojom lepotom mami i izaziva ko sam ja da joj se odupirem. Kao da to želim....

Kao da sva ova lutanja nisu imala samo jednu želju. Nju!

Šta vredi duh lutalice spram želje koju prema njoj osećam. Prepustiću se njenim milovanjima i zaboraviti na sva daleka mora i sva neznana lica koja mi više neće nedostajati. Sve svoje razloge sada naću ću u njoj, a ona će me za to radošću nagraditi.

Ostavljam karavane i predele daleke, sad hitam ka njoj, u zagrljaj žudni. Jer shvatio sam jednu stvar. Život je prekratak. Žene me neće čekati. Vreme je da prestanem da pričam kako je volim, i da je za promenu volim. Da ne opisujem i nesanjam njeno telo, već uživam u njemu. Da nemislim i ne maštam već prepustim se i uživam.

I biću nagrađen. Radošću.

Izgleda da za mene još ima nade.