Vaginalna priroda hrišćanske umetnosti

Zatekao sam ih u kancelariji, bile su zaokupljene gledanjem fotografija. Po oduševljenju mogao sam odmah shvatiti da je za njih ovo nešto posebno.

„Kakve to slike gledate?“

„Larine slike.“

„Mogu da ih vidim?“

„Naravno.“ Eva mi pruža fotografije. Na njima nije Lara, već njen rad. Slike pokazuju oslikane zidove neke crkve. Ikonostas. Zidove ukrašene biblijskim motivima. Sve je smerno, prikladno i mora se priznati dobro izvedeno. Umetniku se nema šta prigovoriti. Bar kad su u pitanju kanonski prikazi. Meni se ipak ne sviđa. Davno mi je neko rekao da strip predstavlja vulgarni oblik slikarstva, a ovo što gledam je strip. Grafit. I možda je osveštan, primeren  i inspirativan duhovnicima hrama, meni je ipak nedoličan. Ne zbog izvedbe, naravno. Zbog ideje.

Ne mogu da verujem da su današnji umetnici toliko podložni i predusetljivi pred banalnim ukusom naručioca. Opet, shvatam potrebu da se povlađuje ukusu kupca. To što je on obično prosečan i jadan, što je idejno i emotivno nedoličan umetnosti, to nije bitno. Bitno je rad prodati. Od nečeg uostalom mora da se živi.

Dovoljno je ovlaš baciti pogled na fotografije pa prepoznati sve one biblijske motive prepozatljive i  kanonima verno prikazane. Slike iz starog zaveta nabacane su jedna pored druge, nije to neka ozbiljna kompozicija, jer da se razumemo, takvu običan posmatrač ne bi ni shvatio. Ovo je pre linearni prikaz događaja, odabranih i svrstanih prema značaju onako kako to vide crkvene vlasti i kako bi na kraju krajeva trebali da je vide vernici. Vulgaran način da se kroz sliku vernicima ispriča biblijska priča. Nekada je crkva ovome pribegavala jer su ljudi bili mahom nepismeni, sad jer su nezainteresovani ili kako kažu nemaju vremena da čitaju. Zato postoje poštapalice kao ova. Lak način da se stvori uverenje da neko zna nešto o nečemu samo zato što je video neku interpretaciju ili pojavu. Nismo se dakle mnogo odmakli od srednjeg veka. Ni po načinu saopštavanja, ni po idejnosti. Još pripadamo starim vrednostima koje prezentujemo na prastari način. Sve u svemu porazno.

Trebalo bi da pazim šta govorim. Ako želim da ostanem u dobrim odnosima i zadržim bar teoretske šanse da Laru odvedem u krevet neophodno je da joj povlađujem. To naravno, s obzirom na moju prirodu, nije lako.  Zato je bolje da ćutim.

Vraćam slike ne govoreći ništa. Iskreno se nadam da nikom neće pasti na pamet da me pita kako su mi se dopale. Moje nade ne traju dugo.

„Kako ti se dopada?“

„Fotografije su dobre. Sviđa mi se što su dovoljno svetle da mogu da se razaznaju detalji“

„Unutra nema dovoljno svetla. Morala sam da koristim reflektor.“ Lari očigledno prija pohvala čak i kad se ne odnosi direktno na njen rad. Izgleda da još nije stekla odgovarajuću sigurnost u sebe i prešla prag tolerancije na komentare. Osetljiva je na svoje delo. Identifikuje se sa njim do te mere da joj je potrebno svako odobravanje i podsterkivanje. Neka, mlada je, vremenom će se steći sigurnost i osloboditi se potrebe da je neko odobrava. Za sada ovako nesigurna oko sebe zrači onom aurom sazrevanja devojčice koja tako olako u svoju klopku privlači muškarce željne njenog društva. Divili bi joj se bez obzira šta je na fotografijama. Divili bi im se jer ustvari dive se njoj. Kao i ja uostalom. Zato i pazim šta ću reći.

„Nisam te pitala za fotografije već sadržaj.“ Bivše ponekad baš znaju kada da ubodu svoju žaoku. Znaju kako razmišljam i to im se ne sviđa. Možda ovo liči na omeđavanje teritorije, ne znam, nisam popuno siguran kako funkcioniše ženski um, ali očigledno one znaju kako funkcioniše moj, i znaju da prepoznaju opasnost. Ona zna da ću direktno odgovoriti na direktno pitanje. Zato ne okoliša. Uostaom ona ima svoj ćilj. Da omeđi svoju teritoriju i okuje moj penis. Čita moje skrivene misli i pritajene fantazije, i pošto one nisu više okrenute prema njoj, vreme je da mi uništi svaku šansu prema novom objetu moje pažnje. Sračunato i borbeno postavlja prava pitanja da me kompromituje. Mora se priznati da ima talenta da zaprži čorbu nekome kada to hoće. Danas očigledno meni.

„Sadržaj nisam komentarisao, smatrao sam da je to neumesno.“

„Zašto?“

„Ja ipak pripadam drugoj religiji, drugoj kulturi“

„Tvoji roditelji su bili hrišćani“

„I šamani. Ja sam odabrao da ne verujem.“

„Čudna izjava za jednog „vrhovnog“ sveštenika“

„Oni koji veruju rekli su mi da to što ja ne verujem u Njega, ne znači ništa. Bitno je da On koji me je odabrao, veruje  u mene. Uvek me je ta mističnost zbunjivala, ali vremenom svikao sam se na tu ideju.“

„Izvrdavaš odgovor.“

„Trudim se da nikoga ne povredim.“ I to je tačno. Ne želim da govorim o tome šta vidim na fotografijama. Ne želim da ocenim Larin rad, a posebno ne njenu hrišćansku umetnost.

„Izgleda da je tvoja religija veoma otvorena, a ti uviđajan.“

„Nema to veze sa tim. On izbegava odgovor iz drugog razloga.“

„Kojeg?“ Nastaje trenutak neugodne tišine u kojem mi preostaje samo nada da neće prozreti moje razloge. Ni ona ne traje dugo.

„On misli da ovo nema nikakvu vrednost. Možda čak i da je ogavno. Trudi se da sakrije gađenje, ali odaju ga sitni gafovi. Govor njegovog tela je tako izdajnički. On izbegava odgovor ne zato što želi da bude politički korektan, već zato što se boji da će ga on koštati. Da je u pitanu neko drugi verovatno se ne bi suzdržavao da mu presudi.

Ne smetaju mu slike. Nešto drugo je razočaravajuće i to želi da sakrije, jer se boji da ne bi mogla da podneseš kritiku. Jesam li u pravu?“

„Mislim da čitaš previše knjiga iz lake psihologije. Načiniti nečiji profili ili pročitati ga, nije ni približno tako lako kako što misliš. Naučila si nešto i ponela te je oholost. Misliš da si u pravu?“

„Jesam li?“

„Da jesi zar bi ti odgovorio?“

„Odgovori meni. Mene interesuje.“ Progovara Lara. Nevešto pokušavam da se izvučem iz zamke u koju me je Eva gurnula. Moj kratki monolog o laičkoj psihologiji prekida Lara. Pitanje ponovo visi u vazduhu.

„Odgovori meni. Želim da znam.“ Kako bi samo želeo da prećutim, skrenem temu ili prosto nestanem, ali sve te mogućnosti ostaju mi nedostupne. Naseo sam, zagazio sam u živo blato i svakom svojom reči zaglibljujem se sve dublje i dublje.

„Ja nisam pravi sagovornik. Nisam dovoljno obrazovan da bi bio likovni kritičar.“

„Ja to i ne tražim. Želim tvoje mišljenje.“

„Ne, ne želiš ga. Kao i svi umetnici želiš odobravanje, tapšanje po ramenu, želiš da ti se dive.“

„Ti to misliš o meni? Da ja patim da mi se dive? Za šta me ti uopšte smatraš?“

„Za ženu. Za čoveka... U prirodi je ljudske ličnosti potreba da se drugima dopadnemo.“

„Misliš da ovo radim da bi se nekome dopala.“

„Mislim da želiš svetu da kažeš da postojiš.“ Pitam se koliko je ovo uopštavanje umetničkog poriva shvatljivo za nekoga na početku karijere. Mladi često slabije shvataju sebe nego svet koji ih okružuje. Ona verovatno i ne shvata da negde u njenoj glavi postoje jaki mentalni filteri koji svaku informaciju filtriraju i prikazuju onako kako je naučila da ih prima. Ona još ne shvata da su joj ti filteri nametnuti i da oni nisu ona, već alat kojim neko oblikuje njenju svest.

„Hoćeš da kažeš da ovo ne valja.“

„Nisam to rekao.“

„A šta si rekao?“ Eva se smeje. Zna da je pobedila. Namamila me je u zamku i sad nemam kud. Nema svrhe da pokušavam da izvrdam.

„Ispričaću ti jednu priču. Ti razmisli o čemu ona govori. Možda onda shvatiš šta je to što mi se na tvojim fotografijama ne sviđa.“

„Zašto bi mene interesovalo šta se tebi sviđa, a šta ne?“ Bes i razočarenje već su jasno vidljivi na Larinom licu, ipak ja imam još jednog keca.

„Zato što želiš da budeš bolja.“ Pogled joj je oštar, zagledan u daljinu, nelagodo joj je ali još može da kontroliše tu nelagodnost. Nije to čak ni prava nelagodnost, pre neki nagoveštaj, teško isčekivanje... Ja ovo jasno vidim. Nije da je i meni prijatno, ali sateran sam u ćošak, znam da ne mogu više da sedim na dve stolice... ili bar pokušavam da sedim... nije da mi to uspeva, ali prija mi i sama pomisao na tu mogućnost. Zato neću olako da se povučem. Kad propadam, propadam sa stilom, ili pobeđujem sa stilom. Takav sam. Bar verujem da sam takav.  Pokušaću da se opravdam. Ili ću bar uz dramsku pompu uništiti svaku šansu da joj se uvučem u krevet. Niko mi neće zameriti što sam pokušao. I drugi bi na mom mestu.

„Moja bivša žena bila je arhitekta. Ona me je i naučila da cenim umetnost. Pre nje sebe bi mogao opisati kao bezosećajnog, tupavog, zatucanog, trapavog i prilično glupog kada je u pitanju umetnost. Opet, u to vreme ja sam se trudio da budem muškarac. Istini za volju nisam to postao. Opet,... Muškarci svašta rade ne bi li očarali žene. Tako sam i ja kada sam je sreo, seo i pročitao sve ono što sam preskakao, ili smatrao nebitnim, i sporednim, ne bi li je privoleo. Posledica je da sam posle samo par meseci, mora se priznati, intezivnog rada na sebi, savladao temu i popunio sve one rupe koje je moje obrazovanje skoncentrisano samo na tehniku ostavilo zjapeći otvorene.

Naravno kao svaki muškarac imao sam i lošu naviku da se hvališem svojim dostignućima, tad je se još nisam bio otarasio. Tako se i desilo da jednom, kada sam se našao sa njenim kolegama u amfiteatru na odbrani nekog projekta počinim za moju ljubljenu neoprostiv greh, koji mi je od tad, pa do kraja naše veze prebacivala i nabijala na nos. Govorila mi je: „Ja sam je osramotio.“ „Ja sam ponizio sve njene kolege. Nju posebno...“ i slično.. više se čak i ne sećam svega što mi je kasnije nabijala na nos.

Elem,... nalazimo se u amfiteatru i neki ispeglani tip u braon odelu, sivoj rolci i sakou sa fensi zakrpama drži neko predavanje o restauraciji fresaka te o tome kako treba zadovoljiti kanonska pravila kod modernog ikonopisanja i oslikavanja manastira. Meni se od ovoga naravno diže kosa na glavi, ali on je njen drug i ja saučesnički i sa punim uvažavanjem klimam glavom na svaku izgovorenu reč. Radim to nagonski, po automatizmu. Ne želim da razmišljam o onome što govori. Svestan sam da kad bi samo na trenutak zastao i razmisilio o onome što se govori, da bi morao nešto da prokomentarišem, a to je poslednje što želim.

Tip pokazuje neku maketu srednjovekovnog manastira. Ništa posebno reklo bi se, osim što je prilično verna orginalu i što joj se skida krov tako da publika može da zaviri unutra. U svakom slučaju ne ostavlja poseban utisak. Bar dok se ne pogleda iz ptičije perspektive.

Ne znam da li se to samo meni čini, ali ja stvari vidim bitno drugačije kad perspektivu pomerim za devedeset stepeni. Bezlična zgrada sada više nije tako bezlična i monotona. A ja po prvi put mogu da vidim obrazac  koji se ponavlja kroz vekove. Za razliku od ostatka publike, ja sam nekada davno učio i arheologiju. Mogu da povežem stvari i jasno ih smestim na vremenskoj osi. Ovo što vidim video sam i ranije. Mnogo ranije.... Jutros... dok sam glavom zaranjanjao u njeno međunožje...

Da li mi se ovo samo priviđa ili ja zaista vidim ono što vidim? Ne liči li to meni ova zgrada na polni organ. Ili to samo umišljam? Par minuta prebiram po glavi pokušavajući da se setim svega što ima nekakve veze sa onim što vidim...

Zaključak je uvek isti. Ispred mene nije tlocrt već polni organ. Muški ud rekao bi neko. Ali ja znam da je to samo privid i zamka ostavljena za neupućene. Zgrada uopšte ne liči na penis. Privid stvaraju zvonici simetrično postavljeni oko ulaznih vrata. Kad bi zvonik bio pomaknut, zgrada ne bi ličila na muški organ. Ali na vaginu sasvim sigurno bi.

Na pauzi prilazimo modelu. Okupljeni sada lakše mogu da vide ono o čemu je predavač pričao. Naravno i ja sam tu, odmah pored moje bolje polovine. Ona uživa kad je pratim u stopu. Ponekad pomislim da joj je to izvaredan način da pokaže kako me je dresirala. Veselo skakućem pored njene suknje, zadovoljan, miran i odan... i uvek pravilno postavljen tik uz skut. Poput psa. Podjednako odan, veran i zaštitnički nastrojen.

Jedini je problem što poput dobro dresiranog psa ja nisam navikao da zadovoljno i umiljato lajem. Ja lajem zverski. Kao da nemam gospodara i domaćeg vaspitanja. Upravo onako kako ne bi trebalo. Ali šta ću kad je to jače od  mene.

 „Ovo je potpuno besmisleno.“

„Šta je besmisleno.“

„Oslikavati zidove hrama.“

„Zašto?“

„Kakav je smisao u oslikavanju onoga što se nikada ne može videti? Kome služi takvo slikarstvo, takvo umeće?“

„Možda su srednjovekovni hramovi bili tamni iznutra, ali već sa pojavom gotike insistira se sa provalom svetlosti unutar hrama. Tada sve postaje vidljivo.“

„Šta postaje vidljivo?“ Pitam iako znam odgovor.

„Pa freske, to je znate zidno slikarstvo kolega.“ Čujem podsmehe, ali se ne osvrćem preterano na njih. Navikao sam da mi se smeju. Uostalom, na kraju se obično smejem ja. Pa nek uživaju dok mogu.

„A čemu zidno slikarstvo na ovim zidovima? Zar vam se ne čini da je to morbidno? Ili vi kolega možda ne shvatate o čemu ja pričam.“

„A o čemu pričate?“ ponovo podrugljiv komentar.

„O zapanjujućoj gluposti naručioca.“

„Ne razumem, slike moraju biti tamo gde su kanonski određene. Svaka ima svoje mesto i značenje spram tog mesta. Mi ne možemo da narušavamo kanone. Šta uopšte pokušavate da kažete?“

„Sačekajte sekund demonstriraću vam.“ Okrećem se i odlazim prema izlazu. Pre nego zamaknem iza vrata zamoliću prisutne da mi pomognu i pre nego se vratim iz makete povade sve unutrašnje delove. Znam trebaće mi da ih posložim. Oni to ne znaju, ali voljni su da se igraju sa nekim ko je autsajder.

Silazim niz mermerno stepenište i prolazim pored belih mermernih lavova koji zatvaraju ulazni hol. Davno nekada kad sam se tek prijavljivao za studije prošao sam prvi put između njih. Tada su mi se činili grandioznim i neuhvatljivim a svet iza njih pomerenim u neku daleku budućnost. To je bilo pre samo petnest godina. Kako vreme brzo prolazi. Kako se brzo srozaju nedostižne vrednosti i istope iluzije. Prolazim pored Teslinog spomenika i konačno stižem do kioska ispred fakulteta. Red nije dugačak. Završiću brzo. Nadam se ne prebrzo. Onima gore trebaće par minuta da rasklope maketu i povade sve klupe, oltare i prozore. Treba im pružiti dovoljno vremena.

Na kiosku uzimam plavi Dureks, sa mirisom vanile. Njen omiljeni. I moj u poslednje vreme.

Još i pre nego pođem natrag mrzim sebe zbog onoga što sledi. Voleo bi da mogu da zadržim sebe, ali ne mogu. Moji inpulsi oduvek su bili snažniji od moje volje. Naročito kad mi neko stane na žulj. A ispeglani je baš to uradio.

Kako se penjem zastajem par puta, ne da bi razmislio, povlačenje ne dolazi u obzir, pre da bi smislio neki dobar izgovor  mojoj voljenoj kada je izblamiram. Jasno mi je, jasno kao dan, izblamiraću je, postideti, naterati da kaje što me je povela sa sobom. Iskreno, ne želim to. Ne želim da učinim išta što bi moglo da je povredi ili stane između nas, ali ja nisam u stanju da kontrolišem svoje nagone. Posebno one intelektualne prirode. Čudno je to. Ljudi obično ne kontrolišu animalne nagone. Ja opet ne kontrolišem one intelektulne. Moje ego prečesto dostiže grandiozne veličine, često bez razloga, još češće sa njim, a opet ja nisam u stanju da ga kontrolišem... Jednosatavno izmiče mi kontroli. Valjda zbog svega u mojoj prošlosti, ja moram osetiti da dominiram okolinom, inače sam izgubljen, bespomoćan. Možda je to i razlog zašto sam pobegao od jedine žene jače od mene. Možda je to i razlog što uvek biram one oštećenje. One kojima trebam. One koje su bar na kratko spremne pre izabrati muža nego muškarca. Gadim se muškaraca. I njihovih igrica. I njihovih niskih poriva, a posebno njihove ideje vlasništva nad drugim bićima. Možda zato idem u susret sopstvenoj poropasti... da izgužvam popeglanog, makar za to platio katastrofalnu cenu...

Kroz vrata ulazim žurno ne obazirući se na poglede onih koji su iščekivali moj povratak. Za njih ovo je samo laka zabava. Jedan uljez smestio se na trenutak među njih i pomislio da nešto zna samo zato što deli krevet sa jednom od devojaka koje su završile arhitekturu. Kakva drskost? Pa po toj logici oni su verovatno već pozavršavali masu fakulteta. Od medicine, do ekonomije, preko prava, turizma, i političkih nauka, sve do menadžmenta, za svaku od njih po jedan...  I ko sam uostalom ja? Odakle sva ta drskost? Siguran sam da su spremni da me dočekaju na nož. Osmesi su samo dimna zavesa.

Ali ja nepadam na njihovu samouverenost. To je fasada. Svi ovde sada očekuju da vide šta ću to da izvedem. Kladim se da se pitaju zašto sam im tražio da povade kulise.

Prilazim stolu sa maketom i vadim kutiju sa kondoma na sto. Ostavljam je tako da svi mogu da je vide dok skidam jaknu. I ja sam naučio ponešto od teatralnosti. Ono što se čuje je smeh, ali on će uskoro zanemeti. Znam.

Vadim kondom i naduvavam ga, zatim polagano uzimam pincetu i slažem delove povađenih kulisa. Prvo stavljam stubove, zatim provlačim ikonostas, pa klupe, i tek na kraju postavljam prozore na mestima gde bi trebali da stoje. Kako zidovi kondoma nisu tvrdi oni povremeno spadnu, ali ja ih uredno vratim na njihovo mesto. Smeh koji je u početku bio navijački i provokativan, sad je skoro nestao. Kako slažem unutrašnjost katedrale tako se sve manje njih smeje. Izgleda da shvataju poruku. Sada im više nije smešno. Povremeno podignem glavu da pogledam oko sebe, tamo me dočekuje more besnih pogleda, prezir, ali ja ne hajem. Krenuo sam i ne odustajem. Imam nešto da kažem i nemam nameru da odustanem na polovini.

„Šta je ovo?“

„Odgovor na pitanje šta je ono.“ Rukom pokazujem na ispražnjenu maketu hrama.

„Šta hoćeš da kažeš? Ne razumem. Reci to glasno!“ Oseća se bes u njegovom glasu. Ali i neverica. Iznenada osetio je kako gubi tlo pod nogama. Nestala je ona usiljena ubeđenost.

„Ono što svaki psihijatar zna. Vaš hram je unutrašnjost ženske vagine. I nema nikakvog smisla oslikavati ga iznutra. Te slike niko ne može videti.“ Većina njih je zatečeno. Oni naravno ne znaju ništa van istorije umetnosti koju su učili. Njih niko nije učio psihijatriji... ili psihologiji... oni čak ne mogu ni jasno da povežu katakombe sa prvim katedralama. Ono što su oni učili, ustvari je istorija razvoja estetike, a ne ideje koja stoji iza nekog prikaza.

„Ti nisi normalan.“ Nervozan i besan, izveden iz takta ispeglani nije sposoban ništa drugo da kaže. Sa druge strane ja sam namirisao krv i imam još dosta toga da kažem, samo ako mi se pruži šansa.

„Problem je u tome što sam ja previše normalan. Imam razum i koristim ga i onda kada vi koristite zamaglenjene slike koje nazivate osećanjima. Vi verujete u predstave, a ne trudite se da ih razumete. Da ste ikada pogledali i jednu knjigu iz psiholigije znali bi ste da su katakombe bile pogodne za stvaranje osećanja božanskog prisustva upravo zato što podsećaju na unutrašnjost ženske materice. Uostalom, šta jednom smrtniku ima bliže Bogu od trenutka sopstvenog nastanka. Seti se svog rođenja, zaviri u svet primordijalnih sećanja...  Seti se, prvo tama, a onda svetlost i plač. Muka. Tuga. Onda smeh. Ali šta je pre svega toga? Vlažna tama, potmuli duboki zvukovi, mišić iza kojeg stoji svetlo i svet koji poznaješ.

Pogledaj ovo. Ovo je model katedrale. Ali šta je on do vagina. Prostor podeljen na dva dela. Spoljni u kojeg može da se uđe i unutrašnji gde iza ikonostasa prebiva sam Bog ili fetus.“

„Ti nisi normalan. To je monstruozno...“ Sad znam da sam ih pomeo. Stalno ponavljaju isto. Kao papagaji. Tako i izgledaju. Kao šarene ptice koje znaju samo jednu pesmu. Naravno ja i dalje ne odustajem. Ne sad.

„Hrišćanske katedrale nastale su iz grčkih podzemnih hramova i Mitrasovih katakombi u kojima se prolivala krv na oltaru. Možda su zidovi sada viši, velelpniji, sa velikim otvorima ali simbolički, psihološki, oni i danas predstavljaju isto što su predstavljali i pre dve hiljade godina. Zidove vagine.“

„Ti si bolestan.“

„Izgleda da vas je previše uzbudilo ovo saznanje. Ne želim da se prepirem. Možda o ovome nastavimo nekom drugom prilikom.“ Hvatam voljenu za ruku i izlazim napolje pre nego dođe do veće gužve. Nije da bi mi smetalo da izmlatim ispeglanog ali onda bi prenoćio naplju, a ne u toplom krevetu, a to mi već nije u interesu.  Voljena je još uvek zatečena. Nije se još privikla na ono što se upravo desilo. Dok izlazimo prate nas povici i zviždanje. Ali i jedno osećanje koje niko od njih ne može sakriti. Stid.

Stid što je neko ko nije učio ni deo onoga što su oni učili iz istorije umetnosti znao više od njih. Svih njih. Neću da krijem. Istina je koliko je njihov stid i očaj veći toliko je u međuvremenu narastao moj ego. Znam da ovo nije dobro i da će mi se osvetiti. Ali ja ne mogu protiv sebe. I to će mi se na kraju osvetiti, ali to je već neka druga priča.

Eto tako je bilo.“

„Zašto si mi ovo ispričao? Da mi možda kažeš da sam i ja glupa? Nepismena, po tvojim kriterijumima.“

„Ne.“

„Zašto onda, odgovri!“

„Zato što ne mogu da shavtim taj poriv. Stalno se vraćati  na iste „proverene vrednosti“ Zato što verujem da umetnički izraz u dvadesetprvom veku mora biti značajno pomeren od izraza čoveka iz preistorije, jer, inače smo džabe živeli, stvarali civilizacije i gradove. Čemu umetnost ako ona ne ide u korak sa vremenom i saznanjem?

Nemoj pogrešno da me razumeš. Nemam ništa protiv religiozne umetnosti, ali zar se ona nije ni malo pomerila za celu istoriju? Zar čovek sada ne doživljava boga drugačije nego pre dvadeset vekova? Zar vernici i sveštenici nisu u stanju smisliti neku moderniju i ispravniju predstavu boga? Zar je moguće da i danas moramo kopirati prerenesansne majstore jer je to tobože stvar tradicije?“

Ćutala je i razočarano me gledala. Znao sam da više nemam nikakve šanse. Opet, jedno pitanje ostajalo je bez odgovora.

Zar ljudi zaista ne mogu smisliti, ništa bolje za opis božanskog prisustva ili je možda vagina ipak najbliža bogu... meni sigurno jeste

Možda on zaista stanuje između njenih toplih zidova, ako je tako onda moram da priznam da mu zavidim, ako ni na čemu drugom ono bar na toj ljudskoj toploti kojom je stalno okružen.