Bik koji je ubio Manoletea

Već du­go me pro­ga­nja je­dan san.

Ma­no­le­te. Naj­ve­ći to­re­a­dor. Naj­ve­ći lju­bav­nik. U are­ni je pro­si­pao krv, van nje svo­je se­me. Ubi­ja­nje bi­ko­va uz zvu­ke ko­ri­de… afro­di­zi­jak… za­bra­nje­no vo­će žen­skih sno­va. Ono ko­je se mo­ra po­je­sti. Hi­lja­de že­na ga je že­le­lo. Što je vi­še ubi­jao, što je vi­še sa­ti­rao i ga­zio po bi­ko­vi­ma bio je ce­nje­ni­ji u dru­štvu. Su­je­tan, gla­dan hva­le, si­gu­ran. Sam. Sa­ti­rač že­na. Ne­za­do­vo­ljan. Bo­rac ko­ji je učen da se do vr­ha mo­že sti­ći sa­mo pre­ko pi­ra­mi­de le­še­va. De­te ko­je sa­nja sla­vu i moć ko­ji ima­ju bo­ga­ti mo­ra­lo je da pri­hva­ti pra­vi­la nji­ho­vog sve­ta. Za­to je po­stao ma­ta­dor. Za­to je ubi­jao bi­ko­ve za­ba­vlja­ju­ći pu­bli­ku. Sla­va je bi­la nje­gov san, ko­ri­da alat. Be­smi­sle­no ubi­ja­nje ži­vo­ti­nja u njoj bio je sa­mo po­sao ko­ji je do­bro ota­lja­vao. Ko još raz­mi­šlja o bi­ko­vi­ma? Oni su ži­vo­ti­nje. Oni ne­ma­ju pra­va. Oni ni­su nje­go­va bri­ga.

Za­što dru­štvo uvek vi­še ce­ni si­le­dži­je i ubi­ce ne­go po­vu­če­ne do­bre lju­de? Za­što se po­što­va­nje ku­pu­je si­lom a ne lju­ba­vlju?

Vi­dim ga ka­ko se pe­nje u svo­je oda­je. No­ćas ima no­vu žr­tvu. Još jed­na rec­ka na zi­du. No­va lju­bav­ni­ca. Mla­da je. Crn­ka du­ge ko­se…tam­nog te­na… Tek što je upo­zna­la taj­ne lju­ba­vi i sek­sa. Do­šla je da mu se ba­ci u na­ruč­je. Za nju on je idol ko­jem se ona pre­da­je. Nje­mu da­je svo­je te­lo.

Ču­jem nje­go­ve mi­sli. Ose­ćam sve što on ose­ća. Pri­kra­dam se la­ga­no kao po­ve­ta­rac. I… Ula­zim u nje­go­vo te­lo.

Uzi­ma de­voj­ku u na­ruč­je i ja ose­ćam do­dir nje­ne ko­že. Sva­ki ta­na­ni drh­taj sr­ca što se pre­no­si po te­lu dok se pre­da­je go­spo­da­ru. Ri­tu­al­no, po­la­ko, kao da pri­la­zi bi­ku obi­la­zim je po­la­ko. Ski­dam ko­mad po ko­mad ode­će. Io­na­ko joj ne­će tre­ba­ti. Tre­ba joj sna­ga i sla­va pra­vog mu­škar­ca. To i da­jem. To i uzi­mam. Uz drh­ta­je pri­la­zim tom tam­nom te­lu ko­je me ma­mi. Mi­ri­šem ga i lju­bim. Ose­ćam mi­ris že­ne. Ose­ćam nje­nu po­hot­nu sprem­nost da mi se da. Da se pre­pu­sti vo­lje­nom mu­škar­cu i stra­sti. Dok pre­la­zim ru­kom pre­ko nje­nog sto­ma­ka ka gru­di­ma la­ga­no je oba­ram na kre­vet. Bez pro­ti­vlje­nja sprem­na i ra­do­sna kao po­hot­na lju­bav­ni­ca do­če­ku­je me nje­no te­lo. Spre­mo. Žed­no. Kao pu­sti­nja žed­no mog so­ka. I sprem­no da ga is­ce­di.

Pro­ba­dam je svo­jim me­som. Moj mač ne­sta­je u nje­nom te­lu. Pro­ba­dam je kao što ću su­tra pro­bo­sti bi­ka. Sa­mo, … nje­mu ne­ću do­ne­ti ži­vot. Ne­ću ga da­ri­va­ti se­me­nom ži­vo­ta. Kad ga pro­bo­dem do­ne­ću mu hlad­no­ću če­li­ka i smr­ti. On mo­ra da umre da bi ja ži­veo. On je ce­na ko­ju mo­ram da pla­tim da bi imao sve ove že­ne ko­je če­ka­ju da svo­ju mu­škost za­ri­jem u njih. Le­pa je. Vlažna i po­hot­na. Cr­na ko­sa joj se sli­va niz zno­ja­vo te­lo. Pra­vo uži­va­nje. San sva­kog mu­škar­ca. Bo­že za­što to­li­ko vo­lim že­ne?

Za­bi­jam svo­je te­lo u nju. Gr­čim se. Stre­sam znoj i ku­ka­vič­luk sva­kim ubo­dom. Dok se za­ri­vam u nju znam da će ba­rem je­dan deo me­ne da za­u­vek osta­ti da ži­vi. Svr­ša­vam. Pu­nim nje­nu utro­bu svo­jim se­me­nom. Le­pa je i čed­na. Ako sa­mo se­me pro­kli­ja…. Ako ro­di. Je­dan deo me­ne za­u­vek će da ži­vi.

Sin!!! Tom se na­dam.

Ja­lo­vost me pro­ga­nja. To­li­ko se tru­dim da do­bi­jem si­na… Su­vi­še če­sto oče­ku­jem na­va­lu kr­vi i mu­ško­sti ko­ja se ni­ka­da stvar­no ne de­ša­va. Ni­ka­da ba­rem do kra­ja. Če­mu vre­di seks bez plo­do­va? Je li to ka­zna za­to što ubi­jam bi­ko­ve? Bik je moj naj­bo­lji pri­ja­telj. Je­di­no on raz­u­me sav moj strah i že­lju za ži­vo­tom. Je­di­no on raz­u­me ose­ća­nja kad osta­neš sam u are­ni. On zna šta zna­či bi­ti za­ba­va za dru­ge. On zna za po­ni­znost i pre­zir. Zna da mo­ra da crk­ne da bi dru­gi uži­va­li. Ali ni to ne mo­že po svom iz­bo­ru. Pr­vo mo­ra da se bo­ri za par apla­u­za ko­je ću ja do­bi­ti. Pr­vo mo­ra da mi obez­be­di sla­vu. Tek on­da mo­že da umre.

On je moj naj­bo­lji pri­ja­telj. Svo­ju krv i me­so da­ru­je mo­joj sla­vi. On umi­re da bi ja ži­veo. Po­sto­ji li me­đu lju­di­ma ne­ko ko bi to ura­dio za pri­ja­te­lja?

Šta ja to pri­čam? Pa bik je sa­mo bik. On ne slu­ži ni­čem sem are­ni. To je nje­go­va svr­ha. Ne smem da ga sa­ža­lje­vam. Ne smem da po­sta­nem slab. Mo­ram da pre­zi­rem. Mr­zim. Svu svo­ju mr­žnju da okre­nem pre­ma nje­mu. On mo­ra da umre.

Svi­će ju­tro. Umi­vam se hlad­nom vo­dom. Gle­dam de­voj­či­cu na kre­ve­tu. Izgle­da su­vi­še le­po da bi se usu­dio da je bu­dim. Umor­na je od si­noć. Ne­ka osta­ne da spa­va iona­ko ne vo­lim sva ta žen­ska na­kla­pa­nja pred bor­bu. Nji­ho­vi stra­ho­vi na­bi­ja­ju mi ner­vo­zu. Bo­rac mo­ra da osta­ne mi­ran. Hlad­no­kr­van. Sa­mo ta­ko mo­že da pr­ko­si bi­ku.

Ose­ćam ka­ko se moj sam me­nja. Ka­ko me vo­di na ne­ko dru­go me­sto. U ne­ko dru­go te­lo. Ose­ćam ka­ko me ob­u­zi­ma di­vlja sna­ga. Ose­ćam ži­vo­tinj­ske po­ri­ve. Zvuk di­vlji­ne. Sna­gu i bes. Jer…Ja sam bik.

Te­ra­ju me od kr­da. Za­što. Za­što me te­ra­ju od osta­lih? Da ni­sam za­ra­žen ne­kom opa­snom bo­le­šću zbog ko­je me mo­ra­ju sklo­ni­ti od mo­je bra­će i se­sta­ra. Ose­ćam se zdra­vo. Sna­žno. Ra­du­jem se sva­koj zo­ri. Mi­ri­su cve­ća što se di­že iz tra­ve. Ro­si ko­ju ga­zim uz pr­ve ju­tar­nje zra­ke. Za­što me te­ra­ju od osta­lih?

Za­tva­ra­ju me u ka­mion. Izgle­da da idem ne­gde. Mo­žda me vo­de da oplo­dim ne­ku kra­vu. I ra­ni­je sam to ra­dio. Zna moj ga­zda da sam do­bar pa me na­gra­di po­ne­kom mla­dom ste­o­nom kra­vom. Usko­ro će mo­ja te­lad da mu­ču po ovoj po­lja­ni.

Po­no­vo me za­tva­ra­ju u ne­ku šta­lu. Ma­la je i ru­žna. Ža­lim ži­vo­ti­nje ko­je ov­de ži­ve. Mo­ra da je te­ško ži­ve­ti u pr­lja­voj šta­li. Sve ba­zdi na usta­ja­lo se­no i mo­kra­ću. Shva­tio sam da ću ov­de pre­no­ći­ti ali ne mo­gu da spa­vam. Ne mo­gu da leg­nem u ovo se­no. Su­vi­še za­u­da­ra. Izgle­da da ću svo­ju mla­du da do­če­kam ne ispa­van. Bar ne­ću bi­ti pr­ljav. Že­ne to ne vo­le.

Po­no­vo sam Ma­no­le­te. Sto­jim u so­bi pri­pre­ma­ju­ći se za bor­bu. Obla­čim mu­le­tu. Sto­jim sam u so­bi dok obla­čim svo­je zlat­no ode­lo. Ono mi da­je sjaj zve­zde. Ono pri­vla­či že­ne i de­cu. Ono je mo­ja je­di­na za­šti­ta pred ro­go­vi­ma. Sat­ka­no od sno­va, sla­ve i am­bi­ci­ja. Od že­lja.

Ula­zim u are­nu. Pu­bli­ka ur­la i ja se ose­ćam moć­no. Ka­kav iz­liv emo­ci­ja. Oni me stvar­no vo­le… Ili me mo­žda sa­mo obo­ža­va­ju…. Ne znam… Da li je i va­žno?

San po­sta­je sve čud­ni­ji. Ne­pre­sta­no me­njam te­lo pre­la­ze­ći iz Ma­no­le­tea u bi­ka, iz bi­ka u Ma­no­le­tea. Mo­gu da vi­dim oba sve­ta. Obe isti­ne ko­je osta­ju za­klo­nje­ne iza obe­ća­nja me­sa i kr­vi ko­ji raz­dva­ja­ju bi­ko­ve i lju­de. Opet sam bik….

Vi­dim sve­tlost. Instik­tiv­no is­tr­ča­vam na­po­lje. Ose­ćam mi­ris mo­kra­će, zno­ja, kr­vi. Ov­de je pre­vi­še gad­no da bi još ostao. Na­po­lju me do­če­ku­ju uz­vi­ci i tru­be. Gde sam ja to do­šao? Sto­jim zbu­njen svim tim sli­ka­ma pu­nih bo­ja što me okru­žu­ju. Sa dru­ge stra­ne are­ne vi­dim par lju­di u zlat­nim ode­li­ma. Pi­tam se šta li će tu?

Je­dan od njih ski­da ka­pu i na­gi­nje se pu­bli­ci. Sa­da ga pre­po­zna­jem. Ma­no­le­te. Stra­šni to­re­a­dor o ko­me ko­la­ju mno­ge pri­če. Sva­ko te­le je ču­lo za nje­ga. Svi se se­ća­ju svo­jih oče­va i bra­će ko­je je on ubio u are­ni. Nji­ho­vi ži­vo­ti mu ni­su ni­šta zna­či­li. Ubio ih je da bi pu­bli­ka mo­gla da uži­va. Ne zbog hra­ne ili ko­že. Ne. Zbog to­ga da bi dru­gi uži­va­li u nji­ho­vom ubi­ja­nju. Pi­tam se ka­kav je to čo­vek…

– Ostao sam sam. Ose­tio sam strah. Sa­da pre­sta­je sva sla­va, sva moć i na­klo­nost ko­ju imam na­kon što ubi­jem bi­ka. Od­la­zi od me­ne, ne­sta­je u pra­ši­ni, be­že­ći pred 450 Kg te­škom gr­do­si­jom sa dru­ge stra­ne are­ne. Ka­ko mu se sa­mo pre­si­ja­va cr­na ko­ža

– Dok mi pi­ta­nja na­vi­ru po­sta­jem sve­stan isti­ne. Da­nas su me­ne iza­bra­li da umrem za­rad nji­ho­ve za­ba­ve. Ob­u­zi­ma me strah. Vo­leo bi da mo­gu da po­beg­nem, ali ne­mam kud. Svi otvo­ri su za­tvo­re­ni. Mo­ra­ću da se bo­rim.

– Bik je pro­tiv­nik. Strah je ne­pri­ja­telj. Opet ose­ćam strah, krv mi se sku­plja u že­lud­cu. Sku­pljam po­sled­nje ato­me hra­bro­sti i pri­la­zim bi­ku. La­ga­no. Kao ubi­ca žr­tvi. Ne že­lim da ga uz­ne­mi­rim. Po­di­žem mu­le­tu. Po­či­njem da ple­šem ru­kom.

– Ma­še mi ma­ra­mom, pro­kle­tom cr­ve­nom ma­ra­mom is­pred oči­ju. Kao da zna ka­ko je mr­zim. Kao da zna da ja ne mo­gu da sta­nem ka­da je vi­dim is­pred se­be. Ka­da je vi­dim ka­ko me do­zi­va. Krećem na­pred. Pre­ma nje­mu i ma­ra­mi.

Pre­tva­ram te­lo u oruž­je. To je sve što imam. Ja se bo­rim za ži­vot. On za sla­vu. Na­dam se da je moj mo­tiv ja­či. Ako ni­je si­gur­no ću umre­ti.

– Bik mi pri­la­zi bli­zu, mo­gu da ču­jem nje­go­vo di­sa­nje. Spu­štam mu­el­tu i vu­čem je pred njim. Be­sna zver na­gon­ski kre­će za njom. Okre­ćem je oko se­be. Ne ho­dam mno­go da je ne iz­ner­vi­ram. Osta­jem u me­stu dok ona tr­či oko me­ne tro­še­ći sna­gu. Pi­ka­do­ri je skla­nja­ju od me­ne. Uma­ra­ju zver. Dok se po­kla­njam pu­bli­ci za­bi­ja­ju joj ko­plja u ple­ća. Po­zdra­vljam pu­bli­ku du­bo­kim na­klo­nom i uzi­mam mač.

– Vi­dim gor­dost u nje­go­vom ho­du dok po­zdra­vlja pu­bli­ku. Vi­dim sa­mo­lju­blje i se­bič­nost. Vi­dim od­luč­nost da me ubi­je. Ne­ma mi­lo­sti. Ali dok mi oho­lo pri­la­zi vi­dim i neo­pre­znost. Pot­ce­nji­va­nje. Su­vi­še mi pri­la­zi.. Ne bo­ji se. U ru­ci is­pod mu­el­te no­si mač. Od­lu­čio je da pro­bo­de mo­je sr­ce. Do­pu­šta i me­ni da mu pri­đem. Si­gu­ran sam da me ta bli­zi­na vo­di u smrt, ali ona je moj put. Pro­ma­šu­jem ga par pu­ta, vr­tim se u krug. Na­kon sva­kog pro­ma­ša­ja kla­nja se pu­bli­ci ko­ja mu ur­la­ju­ći od­go­va­ra odo­bra­va­njem. Strah me je i od re­či ko­je ču­jem. Taj ur­lik stal­no se po­na­vlja. Sa njim nje­go­vo sa­mo­po­u­zda­nje i neo­pre­znost ra­stu. Spu­šta mu­el­tu su­vi­še ni­sko. Znam da se spre­ma da me uda­ri ma­čem. Ipak kre­ćem, ne­mam gde da po­beg­nem. Tr­čim naj­br­že što mo­gu. Ne uspe­va da sklo­ni ma­ra­mu na vre­me. Ni svo­je te­lo. Ne vi­di me od nje. Uda­ram u nje­ga i ba­cam ga u pra­ši­nu. Ga­zim ga. Pod mo­jim no­ga­ma pu­ca­ju nje­go­ve ko­sti. Ne­sta­je nje­go­va mu­škost. Ga­zim ga. Ču­jem vri­sku sa tri­bi­na. Ču­jem po­vi­ke i psov­ke. Ču­jem go­mi­lu ka­ko ur­la „Sklo­ni­te ga oda­tle. Ubi­će ga. Ubij­te bi­ka.“ - Ču­jem ih ali ne mo­gu da sta­nem. Dok ko­tr­ljam nje­go­vo te­lo ne­sta­je sav onaj zlat­ni sjaj. Ode­lo mu je za­pr­lja­no pra­ši­nom. Više ne ču­jem nje­go­vu vri­sku. Te­lo se opu­šta. Sa­da ga ga­zim bez ot­po­ra. Sle­đe­ni, bez kr­vi u li­cu gle­da­ju me osta­li mom­ci u zlat­nim ode­li­ma. Ose­ćam strah u tom po­gle­du. Bo­je se.

Je­dan je do­volj­no hra­bar da pri­tr­či. Gu­ra mi pro­kle­tu cr­ve­nu ma­ra­mu pred oči. Sa­da ni­šta ne vi­dim. Krećem ka njoj ne­spret­no i in­stik­tiv­no. Pod no­ga­ma opet ose­ćam ka­ko mu pu­ca­ju ko­sti. Ali ja ne mo­gu da sta­nem. Bes iz­bi­ja iz me­ne. Bes svih bi­ko­va ko­je je ubio. Krv mi pa­da na oči. Tr­čim za ma­ra­mom. Ga­zim sve pred so­bom. Ovo je za njih. Mo­ju bra­ću. Njih si po­bio. Nji­ho­va mr­žnja te­ra me pre­ma te­bi. Že­lim da te ubi­jem. Da te na­bo­dem na ro­go­ve i ba­cim na ze­mlju. Da te no­ga­ma ga­zim dok udi­šeš pra­ši­nu. Ja ni­sam že­leo ovo. Ja sam sa­njao ze­le­ne pa­šnja­ke. Mla­de kra­ve. Izvor­sku vo­du. Pro­leć­no cve­će. Ti si me uveo u are­nu. Ti si ma­hao ma­ra­mom. Ti si za­bi­jao šilj­ke u mo­ja ple­ća. Ti si me po­ni­ža­vao. Ti si moj ži­vot pre­tvo­rio u ovo. Ti si me do­veo u are­nu. Ti ćeš umre­ti. Ja ho­ću da ži­vim. Ja sa­mo ho­ću da ži­vim. Bez­gla­vo tr­čim na­pred. Uda­ram u ne­što. Je­dva osta­jem na no­ga­ma.

Ža­mor se pre­tvo­rio u ti­ši­nu.

Ne vi­dim ni­šta pred so­bom. Sve je pu­no pra­ši­ne ko­ja se di­že sa ze­mlje. Ne mo­gu da di­šem. Le­pi mi se za plju­vač­ku. Sto­jim u pra­ši­ni. Ne shva­tam šta se de­si­lo. Ot­kud je do­šao taj bes? Ot­kud sva ta mr­žnja? Maj­ka me ni­je uči­la mr­žnji. Jel on uvek bio u me­ni? Ipak jed­no shva­tam. Ve­li­ka mr­žnja da­je ve­li­ku sna­gu. Ta sna­ga me još ni­je na­pu­sti­la. Još je ose­ćam.

Gle­dam ka­ko se otva­ra­ju vra­ta are­ne. Ta­ko že­lim da pro­tr­čim kroz taj otvor. Ali sna­ga me iz­da­je. Sad kad mi je naj­po­treb­ni­ja… Da sa­mo imam sna­ge. Da mo­gu da pro­tr­čim kroz ta po­lu­o­tvo­re­na vra­ta. Ose­ćam su to vra­ta slo­bo­de. Gde je sad ne­sta­la sva ta sna­ga? Zar mo­ja sna­ga le­ži sa­mo u sle­pom be­su? Zar je ne­ma u sno­vi­ma? Za­što sad ne mo­gu da je po­kre­nem? Vi­dim vra­ta ko­ja vo­de na­po­lje ali ne­mam sna­ge, ili mo­žda vo­lje da kre­nem pre­ma nji­ma. Kao da se vi­še ne ose­ćam vred­nim ži­vo­ta u slo­bo­di. Ja sam ipak ubi­ca. Ubio sam čo­ve­ka….

Ni­je još mr­tav. Vi­dim ka­ko ga pri­di­žu i iz­no­se. Za­što me sa­da sa­zna­nje o nje­go­voj sud­bi­ni dr­ži za­ro­blje­nog u pra­ši­ni? Pa je­sam li ja kriv? Ču­jem ka­ko lju­di zvi­žde. Ču­jem ih ka­ko psu­ju i na­zi­va­ju me sva­ko­ja­ko. Ču­jem da tra­že mo­ju gla­vu? A ja sto­jim uko­pan u ze­mlju dok se vra­ta spolj­njeg sve­ta za­tva­ra­ju. Za­što ose­ćam sra­mo­tu? Za­to što sam hteo da ži­vim? Ili mo­žda za­to što ni­sam hteo da umrem ra­di nji­ho­ve za­ba­ve. Oni su ipak bo­lji od me­ne. Mo­žda tre­ba da se sti­dim. Oba­ram gla­vu i gle­dam u pra­ši­nu. Ose­ćam sra­mo­tu. Pri­tr­ča­va­ju mi lju­di u sjaj­nim ko­sti­mi­ma. Uda­ra­ju me mot­ka­ma. Bo­du ko­plji­ma. Sto­jim mir­no. Če­kam za­vr­šni uda­rac. Mo­ja sra­mo­ta. Mo­ja kri­vi­ca su­vi­še je ve­li­ka da bi se opet bra­nio.

Ba­ca­ju mi ko­no­pac na vrat. I ne­ku cr­nu vre­ću. Ve­zu­ju mi je. Ne vi­dim vi­še ni­šta. Ko­no­pac se za­te­že i ja kre­ćem za njim. Sle­po. Kao osu­đe­nik za dže­la­tom. Ne ose­ćam vi­še to­plo­tu sun­ca. Va­zduh je usta­jao. Je­sam li se to ja vra­tio u šta­lu? Ski­da­ju mi ka­pu­lja­ču i od­la­ze. Osta­jem sam.

Osta­jem sam da se sti­dim. I stra­hu­jem. Za se­be. I nje­ga. Mo­žda me ne­će za­kla­ti ako on pre­ži­vi. Mo­lim se u se­bi za nje­ga. Mo­lim za nje­gov ži­vot i svo­ju slo­bo­du. Spre­man sam čak i da ži­vim bez slo­bo­de sa­mo da ži­vim. Ni­šta mi vi­še ni­je va­žno. Ho­ću sa­mo da ži­vim.

Pla­šim se sa­mo­će. Ka­ko vre­me od­mi­če sve vi­še se pla­šim ko­ra­ka ko­je ču­jem u hod­ni­ku po­red šta­le. Pla­šim se da je to do­la­zi krv­nik. Ne že­lim ta­ko da umrem. Ne u ovoj smr­dlji­voj šta­li. Da sam umro u are­ni bar bi do­bio sla­vu. Bar na krat­ko. Ov­de mo­gu do­bi­ti sa­mo uda­rac če­ki­ćem u gla­vu. I hla­dan bo­dež što mi od­se­ca gr­kljan. Ov­de sam ni­ko. Pre­zre­no stvo­re­nje ko­je će ubi­ti dže­lat.

Izgu­bio sam čak i pra­vo da bi­ram ka­ko da umrem.

Sve že­ne Špa­ni­je no­ćas pla­ču. Mo­le se. Mo­le se da on pre­ži­vi. Vo­le ga. Ka­ko je nji­ho­va lju­bav ne se­bič­na i ja­ka. Sve bi da­le sa­mo da osta­ne živ. Že­ne su pra­ve za­štit­ni­ce ži­vo­ta. Mu­škar­ci ga mr­ze. Od­u­zi­mao im je že­ne. Bio sa nji­ma, za­ri­vao svo­je me­so u njih. Pro­si­pao sper­mu i krv. Mr­ze ga zbog to­ga. Mo­žda me bu­du po­šte­de­li, mo­žda pre­ži­vim. Ka­ko bi vo­leo da se to de­si. Že­lim da ži­vim. Mo­je no­ge že­le da tr­če, mo­ja plu­će že­le sve­ži­nu zo­re. Ra­du­jem se ju­tar­njoj ro­si.

Vest su svi već ču­li. An­gu­sta sto­ji pred iko­nom i mo­li. Ona je maj­ka. On je plod utro­be nje­ne. Oda­tle su ga iš­ču­pa­li. Ko­mad kr­vi i me­sa ko­jem je da­la ži­vot. On je sve u nje­nom ži­vo­tu. Za­to je stre­pe­la za sva­ku nje­go­vu bit­ku, za­to je sta­ja­la uz mo­li­tve­nik i mo­li­la se za sva­ku po­be­du. Ali ne zbog po­be­de nad bi­kom već zbog po­tre­be da njen sin pre­ži­vi. Nje­no li­ce od stra­ha se pro­me­ni­lo. Izgu­bi­lo je krv. Ave­tinj­ski sto­ji pred iko­nom tvor­ca.

Šta­la je hlad­na. Zi­do­vi vla­žni i smr­dlji­vi. Mi­ris tru­le­ži i smr­ti uvla­či mi se u plu­ća. Ga­di mi se. Je­dva mo­gu da di­šem. Ose­ćam da će to bi­ti je­di­ni mi­ris ko­ji ću još ose­ti­ti. Ose­ćam da ću ov­de umre­ti. Za­kla­će me ne­ki be­sni ka­sa­pin. Ma­stan od me­sa ne­kog dru­gog bi­ka. Pi­jan i ljut. Ne­ko ko mr­zi ži­vot. Ne­ko ko mr­zi slo­bo­du.

Ako mo­ram da umrem. Ne­ka ba­rem me­som na­hra­ne si­ro­ma­šne. Oni su se gu­ra­li is­pred are­ne. Čuo sam nji­ho­ve pro­ste gla­so­ve, za­glu­šu­ju­ći pro­sto­du­šni smeh. Čuo sam glad ka­ko pro­go­va­ra iz nji­ho­vih usta i mo­lio se ako već mo­ram da umrem ma­kar ne­ka to bu­de za njih. Ne­ka bar svo­jim me­som na­hra­nim ne­ka glad­na usta. Ne­ka mo­ja krv ne bu­de uza­lud pro­li­ve­na.

– Po­sta­vlja­ju me na kre­vet. No­ge vi­še ne ose­ćam. Sa­mo tup bol ko­ji se pro­te­že od sto­ma­ka na­do­le. Dok­tor mi da­je mor­fi­jum. Znam da to ni­je ni­ka­kva po­moć ali bar su bo­lo­vi ma­nji. Pi­tam ga ka­ko je iako već sve znam. Po­ku­ša­va da me la­že ali vi­dim mu u oči­ma. Pri­ja­te­lji smo već du­go. Pi­tao bi ga i ko­li­ko vre­me­na još imam ali se bo­jim da ne­će iz­dr­ža­ti. Za­to bo­lje da ću­tim.

– Ka­da je on ubi­jao bi­ko­ve bio je sla­vljen? Ka­da sam ga ja ubio svi su me pre­zre­li. Ose­tio sam sra­mo­tu. Ve­ro­vat­no ću bi­ti ubi­jen. Pre­zir je taj ko­ji me bo­li. I ljud­ska ne­prav­da. Ali oni zna­ju sa­mo za svo­ju prav­du. Onu ko­ju kro­je ona­ko ka­ko im je vo­lja. U svom in­te­re­su. Kao da dru­gi ne po­sto­je. Kao da je ovo sa­mo nji­ho­va pla­ne­ta. Kao da i mi bi­ko­vi ni­smo ču­do ži­vo­ta. Za­što je nji­hov ži­vot va­žni­ji od na­ših? Za­što bi­ko­vi mo­ra­ju da umi­ru zbog za­ba­ve lju­di?

– Ležim po­lo­žen na kre­vet, oba­sut pa­žnjom dok­to­ra i se­sta­ra ko­je mi do­da­ju le­ko­ve i vo­du ko­ju bez raz­mi­šlja­nja gu­tam. Uvek sam se pla­šio ovog pri­zo­ra još ot­ka­ko mi je otac po­gi­nuo. Pre­zi­rao sam be­lu bo­le­snič­ku po­ste­lju i sve one ko­ji se tru­de oko bo­le­sni­ka. Pre­zi­rao sam bo­lest. Bio sam sla­ba­šno de­te se­ćam se to­ga. Mo­ja maj­ka je uvek le­ža­la kraj mo­je po­ste­lje. Mr­zio sam bo­lest za­to što ni­sam mo­gao da se igram sa osta­lom de­com. Što sam bio bled i slab. Što su mi se svi sme­ja­li ka­da bi se ski­nuo. Mr­zio sam bo­lest i pre­zi­rao po­ste­lju. Za­kleo sam se da ću po­sta­ti ne­što i da ne­ću umre­ti u kre­ve­tu kao ka­kva umor­na ba­ba. A evo me sad le­žim na kre­ve­tu i če­kam da smrt do­đe po me­ne. Ne mo­gu da se po­kre­ćem. Ru­ka­ma pri­dr­ža­vam sto­mak dok di­šem. Sva­ki me udah bo­li. Pro­ba­da.

Znam da umi­rem i ne mo­gu tu ni­šta. Da sam bar umro u are­ni a ne u kre­ve­tu dok ru­kom dr­žim cre­va. Ka­ko čo­vek ima mno­go cre­va. I ka­ko su to­pla. Pri­dr­ža­vam ih sa na­po­rom dok ona sa sva­kim uda­hom ho­će na­po­lje. Ga­dim se i po­mi­sli ka­ko sa­da iz­gle­dam. Nek me za­ši­ju ka­da umrem. Ali nek iz­ba­ce pr­vo ova gov­na što ho­će na­po­lje.

Slab sam i po­ni­zan. Izgu­bio sam svu gor­dost. Sra­mo­ta me dok­to­ra i se­sta­ra. Sra­mo­ta me mo­jih go­va­na što iz­la­ze iz utro­be mo­je. A znam sve što uđe u te­be jed­nom će iza­ći. I sad iz­la­zi sav onaj smrad ko­jim sam za­ga­dio svoj ži­vot pro­šlih go­di­na.

Slab sam. Ne ose­ćam vi­še ni­šta. Ne vi­dim. Znoj mi je hla­dan. Smrt do­la­zi po me­ne. Bo­le­stan u po­ste­lji. Ne­mo­ćan če­kam an­đe­la. Mo­žda nje­mu ne bu­dem ga­dan.

Ose­ćam do­dir nje­go­ve ru­ke. Sa­da mo­gu da se opu­stim.

Ga­bri­jel me od­vo­di na ne­bo. Gle­dam po­ste­lju i lju­de oko nje, mo­ju maj­ku, ve­re­ni­cu sve te upla­ka­ne lju­de ko­ji ne shva­ta­ju da sam ja oti­šao u bo­lji svet. Svet bez ljud­ske po­dlo­sti, bez ni­skih uda­ra­ca i mr­žnje. Svet lju­ba­vi.

Ga­bri­jel mi pe­va o ra­ju. Nje­go­va pe­sma tre­ba da me pri­pre­mi za bo­ži­ji sud. Su­tra ću kre­nu­ti u svoj no­vi dom.

– Mr­zim se­be što sam po­be­dio Ma­no­le­tea. Mr­zim jer sam uzeo hra­nu iz onih bed­nih usta ko­ja drh­te od gla­di. A že­leo sam sa­mo da ži­vim. Zar je to ta­ko po­gre­šno?

Ne­mir mi se uvla­či u ko­sti. Krv se le­di. Šta­la je ta­ko hlad­na a mo­je sr­ce ta­ko vre­lo. Ono ne že­li da umre. Že­li da ži­vi… Ose­ćam ka­ko mi se krv sli­va sa le­đa. Otvo­re­na ra­na još kr­va­ri. Krv je to­pla. Još me sa­mo ta to­pli­na gre­je pred onim što slu­tim. A slu­tim smrt. Ona je uvek bi­la uz me­ne. Ona je uvek bi­la tu.

Ti­ši­na. Tre­nu­tak u ko­jem se svi ga­so­vi i ljud­ski i pri­rod­ni sti­ša­va­ju sve dok se od­jed­nom vi­še ni­šta ne ču­je. Ovo je taj tre­nu­tak. Ne ču­jem vi­še ni­šta osim svog di­sa­nja. Ču­ju se sa­mo pri­gu­še­ni zvu­ko­vi ljud­skog po­sto­ja­nja u da­lji­ni. I ti­hi je­caj. Sa­da znam Ma­no­le­te je mr­tav. Umro je. A sa njim umi­re i mo­ja na­da… Sa­da mo­gu sa­mo da če­kam ka­da će da me po­gu­be.

Ne bu­nim se vi­še. Spre­man sam. Ubio sam i sad ću bi­ti ka­žnjen. Pri­hva­tam svo­ju ka­znu. Dok če­kam ne­iz­be­žno po­sta­jem sve­stan svih mi­ri­sa, i onih naj­ne­u­oč­lji­vi­jih ko­ji za­u­vek osta­ju u po­za­di­ni smra­da. Po­sta­jem sve­stan pro­sto­ra, pred­me­ta, dr­ve­nog oko­va u ko­ji sam za­tvo­ren, sve­žeg se­na …i onog ubu­đa­log pu­nog mo­kra­će još ne iz­ne­se­nog na­po­lje što ba­zdi iz ugla. Po­sta­jem sve­stan svih de­ta­lja. Kao da sam se pro­bu­dio po­sle du­gog sna. Ni­ko ne spa­va dok če­ka po­gu­blje­nje. Tru­di se da upi­je sav ži­vot oko se­be. Kao da će mu to po­mo­ći? A ipak ve­ći deo ži­vo­ta svi mi pre­spa­va­mo. I bi­ko­vi i lju­di. Zar pri­su­stvo smr­ti tre­ba da nas pod­se­ća na ču­do ži­vo­ta? Da ni­sam si­gu­ran da ću ov­de umre­ti ve­ro­vat­no ih ni­ka­da ne bi pri­me­tio ali sa­da vi­dim sve, ose­ćam pri­su­stvo sva­ke mu­he i nje­ne ko­ra­ke po ra­ni. Ne mr­zim je vi­še. Ne ma­šem re­pom, ne po­ku­ša­vam da je sklo­nim. Shva­tam da je ona ista kao ja i da mo­ra da ra­di ono što ra­di. I ona je bo­ži­je de­lo.

Pi­tam se da li se u ova­kvoj šta­li ro­dio nje­gov sin?

Ču­jem ko­ra­ke pred vra­ti­ma. Ose­ćam da je to kraj. Pri­pre­mam te­lo ako to uop­šte mo­gu. U šta­lu ula­zi ko­ljač. Ka­sa­pin. Bed­ni me­sar. Ru­ke su mu još pr­lja­ve i ma­sne. Kao i no­že­vi. Ne­ma ni­ma­lo po­što­va­nja. Nje­mu mo­ja smrt ne zna­či ni­šta. Da su bar po­sla­li ne­kog Ma­no­le­te­o­vog uče­ni­ka ili pri­ja­te­lja pa da na­me­ni is­ka­li svoj bes. Ne bi se opi­rao. Pri­mio bi uda­rac ma­čem. Ali ne oni su hte­li da me po­sti­de. Da mi uzmu i ono ma­lo do­sto­jan­stva što mi je još osta­lo. Po­sla­li su me­sa­ra. I nje­go­ve po­moć­ni­ke.

Na nji­ho­vim ru­ka­ma ću umre­ti. Tre­ba li nji­ma da pre­dam svo­ju du­šu?

Po­moć­ni­ci mi pri­la­ze sa stra­na. Je­dan me­sa­ru do­da­je malj. Gle­dam ga svo­jim to­plim oči­ma. Vi­dim od­luč­nost u nje­mu. Za­kla­će me. Sto­jim mir­no. Pre­pu­štam se bez bor­be.

Ose­ćam uda­rac u gla­vu. Gu­bim kon­tro­lu i po­sr­ćem, ali osta­jem na no­ga­ma. Još sam sve­stan. Ne že­lim da umrem u snu. Ležeći pod nji­ho­vim no­ga­ma. Ne u svo­joj mo­kra­ći. Že­lim da gle­dam dok mo­gu. Sa­da mi je i ova šta­la le­pa. Čak i mo­ji krv­ni­ci. Ose­ćam bli­skost pre­ma nji­ma. Oni su mo­ja bra­ća. I kad me uda­ra­ju. I kad me ko­lju. Oni su mo­ja bra­ća. I oni su bo­ži­ja de­ca. Si­no­vi istog oca. I njih vo­lim. Opet uda­rac. Jak. Ne­što je pu­klo. Niz če­lo mi se sli­va krv. Ali ja još sto­jim. To još mo­gu. Ne­ću da umrem u mo­kra­ći. Opet uda­rac. Po­sr­ćem. Ne­spret­ne ru­ke me vu­ku na ze­mlju. Ali ja još sto­jim. Još je­dan uda­rac. Čo­vek je umo­ran. Po­či­njem da ga ža­lim. Ose­ćam ne­ku čud­nu po­ve­za­nost pre­ma nje­mu. Mo­žda lju­bav? Mo­že li žr­tva da vo­li dže­la­ta?

Oni ra­de sa­mo ono što mo­ra­ju. Znam to. Mi­slim da je ta­ko. Ta­ko mi je lak­še. Za­to ga i vo­lim čak i dok za­ma­hu­je ma­ljem na me­ne. Za­to ga ne mr­zim. Uda­ri me be­li bra­te i ja ću te još uvek vo­le­ti.

Konačno pa­dam. Koljač ko­le­nom pri­ti­ska moj vrat dok va­di ma­sni nož. Udi­šem du­bo­ko, mi­ri­si mi se uvla­če u te­lo. Ka­ko su le­pi. Sa­da shva­tam da je i smrad od ko­jeg sam be­žao mi­ris ži­vo­ta. I on mi je mio.

Gle­dam to­plim oči­ma dže­la­ta. Po­sled­nja na­da se ga­si dok gle­dam ka­ko nož za­ma­hu­je pre­ma me­ni.

Jak, ne­iz­dr­živ bol, me pro­ba­da. Ni­je to nož. Ne­što go­re od nje­ga. Gle­dam, sli­ke ži­vo­ta i po­ku­ša­vam da ih upi­jem. Mu­čem iz sveg gla­sa. Ali moj glas je slab. Na­pu­šta me sa kr­vlju ko­ja iz­la­zi iz ra­ne.

No­vi uda­rac. No­va bol. Ose­ćam ka­ko mi gu­ra onu pr­lja­vu ru­ku u ra­nu ko­ju je raz­va­lio. Hva­ta me za gr­kljan i ot­ki­da ga. Po­ku­ša­vam da udah­nem va­zduh ali mo­ja plu­ća se pu­ne kr­vlju. Ose­ćam da umi­rem. Više ne mo­gu ni da mu­čem. Če­kam smrt u ti­ši­ni.

Ose­ćam ka­ko me sna­ga na­pu­šta. Tr­zam se još je­dan­put. Ti­ši­na pra­će­na sve­tlo­šću mi se pri­bli­ža­va.

Ne ose­ćam vi­še ni­šta.

Sli­ka osta­je upam­će­na. Ne di­šem. Ne ču­jem sr­ce. Ali ipak vi­dim. Vi­dim ka­ko mi ka­sa­pin za­se­ca tr­buh. Ka­ko iz­ba­cu­je cre­va na­po­lje na onaj isti pr­lja­vi pod. Sko­ro da mo­gu da ose­tim nji­hov smrad. Vi­dim ka­ko me po­di­žu i se­ku. Pr­vo mi od­se­ca gla­vu i sta­vlja je na sto ko­ji su tek sad une­li. Oči su još upr­te u njih ali to im ne sme­ta. Na­sta­vlja­ju kao da je to sa­svim nor­mal­no.

Po­ste­pe­no shva­tam da sam mr­tav i da je ono što vi­dim ustva­ri ono što lju­di obič­no ra­de sa bi­ko­vi­ma ko­je su za­kla­li. Ali ako ja to mo­gu da gle­dam ko sam ja? Za­što sve sa­da vi­dim sa vi­si­ne? Je­sam li ja po­stao duh ili sam se sa­mo oslo­bo­dio te­la?

Od­go­vor mi vi­še ni­je va­žan. Ja po­sto­jim. Ma­kar još ove no­ći, još ovog se­kun­da, ja po­sto­jim.

Gle­dam svo­je te­lo. Gle­dam ka­ko ga ko­ma­da­ju i se­ku. Gle­dam ka­ko od­se­ca­ju de­lo­ve i ba­ca­ju ih u ko­fe.

Pla­kao bi da mo­gu, ali ov­de su­za ne­ma. Ne mo­gu da te­ku. Ur­lao bi. Ja­u­kao. Ali ne mo­gu. Mo­gu sa­mo ne­mo ga gle­dam sve te bed­ne lju­de ka­ko se­ku mo­je te­lo.

Je­di­na ute­ha su mi one ko­šča­te ave­ti kraj zad­njih vra­ta. Ho­će li njih na­hra­ni­ti mo­jim me­som? On­da ni­sam uza­lud umro. Moj ži­vot je imao smi­sla. Na­hra­nio sam glad­ne. Si­ro­ma­šne. To je ute­ha ko­joj se na­dam.

Ka­sa­pin uzi­ma ko­fu sa me­som ko­je je još to­plo i od­no­si ga ne­gde. Pro­la­zi kraj zad­njih vra­ta ali tu ne­sta­je, na­sta­vlja da­lje. Izla­zi iz are­ne. Pra­ti ga sa­mo hor­da cr­nih pa­sa lu­ta­li­ca. Je­su li ti str­vi­na­ri mo­je po­sled­nje pre­bi­va­li­šte. Ga­dim se pri po­mi­sli na to, ali shva­tam da je to ta­ko pri­ro­da ure­di­la. Ne opi­rem se vi­še. I to pri­hva­tam bez re­či.

Ka­sa­pin ide da­le­ko od are­ne. Pi­tam se gde se za­pu­ti­la ova pse­ća po­vor­ka. Ku­da me to no­se? U ko­jem str­vi­ni­štu će ba­ci­ti mo­je me­so?

Ka­sa­pin ku­ca na vra­ta ne­ke vi­le. Vi­dim ka­ko mu otva­ra­ju i ka­ko ula­zi. Mo­je me­so ipak ne­će oti­ći ni psi­ma. Ovaj ko­ljač smi­slio je još go­ru stvar. Osta­vlja ko­fu i od­la­zi. Ču­jem ka­ko zlat­ni­ci zvec­ka­ju u nje­go­vom dže­pu. Osmeh za­do­volj­stva mu se ne ski­da sa li­ca. Fi­no me je pro­dao.

Ula­zim u ku­ću. Uvla­čim se kao lo­pov kroz po­lu­o­tvo­re­ni pro­zor da bi mo­gao da vi­dim pri­zor ko­ji pred­o­se­ćam. Ne­što bol­no te­ra me ka nje­mu. Ja se vi­še ne opi­rem. Sle­dim svoj put.

Za sto­lom se­di dvo­je lju­di. Sta­ri­ji go­spo­din, pro­će­lav, sed, bez zu­ba drh­ta­vom ru­kom se­če me­so sa ta­nji­ra. Na ta­nji­ru le­že osta­ci mo­jih ge­ni­ta­li­ja. Ne žva­će pu­no pro­sto pro­ždi­re mo­ju mu­škost sa uži­va­njem i za­do­volj­stvom. Sva­ki ko­mad za­li­va vi­nom. Usta su mu pu­na mo­jih mo­šni­ca. Li­ce mu je za­do­volj­no. Ču­jem ka­ko de­be­loj že­ni sa dru­ge stra­ne sto­la do­ba­cu­je:

„Je­di. I me­ni se ga­de nje­go­ve ge­ni­ta­li­je ali ta­ko se do­bi­ja moć. Kad ih po­je­deš ose­ti­ćeš svu onu sna­gu ko­ju je bik imao. Ta­ko ćeš do­bi­ti i nje­go­vu krv. Čim ovo po­je­dem odoh u jav­nu ku­ću da po­ka­žem šta mo­gu. Bi­ću jak kao bik. Je­di. Je­di. Ne­moj da se sti­diš. U ovom me­su nje­go­va je moć“ - Bed­ni star­če zar mi­sliš da ćeš po­vra­ti­ti svo­ju mla­dost? Ti ni­ka­da ne­ćeš bi­ti kao Ma­no­le­te. Mo­je me­so ne mo­že ti da­ti po­ten­ci­ju o ko­joj sa­njaš? Star si i slab. Ni­ka­da po­no­vo ne­ćeš bi­ti mlad. Ni­ka­da se vi­še ne­ćeš mo­ći za­ri­va­ti u žen­ska te­la kao Ma­no­le­te. Ni­ka­da ne­ćeš ima­ti nje­go­vu sek­su­al­nu moć. Moj ku­rac ne­će po­sta­ti tvoj. To je sa­mo bed­ni osta­tak me­ne. Bez ži­vot­na stvar ko­ja ne da­je sna­gu. Sek­su­al­na moć se ne ku­pu­je. Ne mo­žeš je ku­pi­ti pa­ra­ma. Ne mo­žeš pre­va­ri­ti ži­vot. Zar to još ni­si na­u­čio?

A ti bed­na že­no. Za­što se mu­čiš? Bes sa ko­jim pro­ždi­reš mo­je te­lo ne­će ti vra­ti­ti Ma­no­le­tea. On je mr­tav. Kao i ja. I ni­ka­da se ne­će vra­ti­ti. Ni­ka­da. Dža­be pro­ždi­reš mo­je ostat­ke. I da je živ ni­ka­da ti ne bi do­šao. Tvo­ja de­blji­na su­vi­še je ogav­na da bi te bi­lo ko­ji mu­ška­rac po­že­lo. Je­di­no ti još ute­hu mo­gu pru­ži­ti oni si­ro­ma­šni de­ča­ci ko­ji svo­ju mu­škost pro­da­ju za no­vac. Je­di­no oni ko­ji kao sra­mo­tu skri­va­ju svoj pre­zir i ga­đe­nje mo­gu se za­bi­ja­ti u te­be. Je­di­no nji­ma mo­žeš još da pri­pa­daš. Sa­ma si za­to kri­va ha­la­plji­va že­no. Tvo­ja drč­nost te ko­šta užit­ka. Zar mi­sliš da će ti ga mo­je mla­do me­so pru­ži­ti?

Ga­dim se pri­zo­rom ne­mo­ćan da išta uči­nim. Još no­ćas sam na ze­mlji, još sa­mo sa­da po­sto­jim sa­mo u ovom krat­kom tre­nut­ku pred zo­ru i ume­sto da tra­žim mir. Ume­sto da se po­mi­rim sa so­bom i du­šev­no pri­pre­mim ja po­sr­ćem. Mo­ram da mr­zim i pre­zi­rem, da se ga­dim ume­sto da vo­lim. Je­dva če­kam zo­ru ka­da će se pro­zo­ri otvo­ri­ti i ka­da ću kre­nu­ti na ne­bo, da­le­ko od ovih lju­di. Da­le­ko od ovih pri­zo­ra, od ne­prav­di ko­je me pe­ku.

Sa ne­str­plje­njem če­kam zo­ru. Ra­du­jem se ku­ku­ri­ka­nju pe­tlo­va i sun­cu ko­je iz­la­zi u da­lji­ni. Konačno sam slo­bo­dan da kre­nem ka ne­bu.

Vi­dim Ma­no­le­te­ov duh. Izgle­da da i on ima du­šu. I ona kre­će ka ne­bu. Izgle­da da obo­ji­cu če­ka bo­ži­ja ka­zna. Ili sud. Ne znam. Ja sam sa­mo mla­di bik.

Sun­ce je sve ja­če. Zra­ci oba­sja­va­ju ze­mlju. Sa­da ga već do­bro vi­dim. Opet smo za­jed­no. Ide­mo li mi to za­jed­no u raj. Ili opet mo­ra­mo da se bo­ri­mo. Ka­ko sa­mo le­po zlat­no ode­lo ima. Pre­si­ja­va se na sun­cu. Sjaj nje­go­vog oklo­pa je ogro­man. Sko­ro i da ne vi­dim ni­šta osim nje­ga. Vi­dim ka­ko se pe­nje sve­ča­nim ko­ra­kom. Sva­kim ko­ra­kom bli­ži je svom bo­gu. I ra­ju. Ima li u ra­ju pro­stra­nih li­va­da po ko­ji­ma bi­ko­vi mo­gu da tr­če? Ima li ze­le­nih pa­šnja­ka i tra­ve sa mi­ri­som pro­ljet­nog cve­ća? Izgle­da li ta­ko raj za bi­ko­ve? Ho­ću li ta­mo oti­ći?

Koračam ka bo­gu. Pra­tim Ma­no­le­te­ov duh. Ka­ko je sa­mo gra­ci­o­zan. Slo­mio sam nje­go­vo te­lo ali ostao je duh. Ni­je iz­gu­bio svu tu gra­ci­o­znost po­kre­ta. Ho­da gra­ci­o­zno kao že­na, kao maj­ka ko­ja do­la­zi si­nu. Ne kao blud­ni sin ko­ji do­la­zi ocu. Taj ko­rak pre­pun je lju­ba­vi i stra­sti. Po­no­sa i ve­dri­ne. Pre­pun je ži­vo­ta. Sti­dim se što sam ga ga­zio. Sti­dim se nje­go­ve smr­ti. Ali ja sam sa­mo že­leo da ži­vim. Na­dam se da će to bog shva­ti­ti. Da će mi opro­sti­ti. Na­dam se da ću i ja oti­ći u raj. Da ću po­no­vo tr­ča­ti ze­le­nim pa­šnja­ci­ma. Udi­sa­ti mi­ri­se ži­vo­ta.

Po­sto­ji li raj za bi­ko­ve?

Pred Ma­no­le­te­om se otva­ra­ju vra­ta. Je­su li to bo­žan­ske dve­ri? Je­smo li to sti­gli do ra­ja? Ose­ćam uz­bu­đe­nje. Da sam živ sr­ce bi mi sa­da igra­lo sa naj­ve­ćom sre­ćom. Gde je sad mo­je sr­ce? Ko li ga je po­jeo? Ko­ji je bo­ga­taš njim ku­pio mo­ju hra­brost?

Po­no­vo ču­jem Ma­no­le­te­ov duh.

Pre­pun je ve­dri­ne. Spo­ko­ja. Sre­će. U sva­kom nje­go­vom ko­ra­ku po ovom ze­le­nom pu­tu ko­ji vo­di u raj ose­ćao sam tu sve­ča­nost i sre­ću. Po­di­gao je ru­ke pre­ma ne­bu. Kao da po­ku­ša­va da ga za­gr­li.

„Opro­sti mi oče. Gre­šio sam. Opro­sti mi mo­je gre­he. Pri­mi me u svo­je sku­ti. Pri­mi me u svoj dom. Te­bi pre­da­jem svo­ju du­šu.“ - Da­lje ni­šta ni­sam čuo. Oštra sve­tlost se po­ja­vi­la ka­da su se vra­ta otvo­ri­la. Sun­ce je pe­klo ali vru­ći­ne ni­je bi­lo. Sa­mo pri­jat­ni dah ko­ji se ose­ćao svu­da oko­lo. Vi­deo sam ka­ko ga bog gr­li i pri­no­si se­bi. Vi­deo sam kao ga sta­vlja u raj.

Ose­tio sam ne­ki ču­dan i be­smi­slen strah. Ipak kre­nuo sam na­pred. Pre­ma vra­ti­ma. Pre­ma bo­gu. I ja sam nje­go­vo de­te. I me­ne je stvo­rio.

Sto­jim na me­stu gde je on sta­jao. Mu­čem, da go­vo­rim ne znam. Imao bi šta da ka­žem ali nas bog ni­je da­ri­vao je­zi­kom kao lju­de. Za­to mu­čem u na­di da će me otac vi­de­ti. Da će se okre­nu­ti ka me­ni i pri­gr­li­ti me kao što je i nje­ga pri­gr­lio. Ali ni­šta se ne de­ša­va. Ne­ma čak ni pre­zi­ra, ne­ma ni ka­zne. Ni­čeg. Da se bar okre­ne pre­ma me­ni i po­gle­da me. Ne­ka me po­ša­lje i u pa­kao sa­mo ne­ka se okre­ne. Da znam da ni­sam vre­dan nje­go­ve lju­ba­vi za­to što sam ubio a ne za­to što ni­sam čo­vek. Ne za­to što sam bik.

Sto­jim i mu­čem ali otac ima pre­ča po­sla. Izgle­da da su mu ubi­ce bi­ko­va mi­li­ji od ubi­ca lju­di. Ja sam ubio Ma­no­le­tea, i za­to sam pre­zren. On je ubio 451 bi­ka i za­to je obo­ža­van. I na ze­mlji i na ne­bu. Bo­že ti si i moj otac.

Za­što jed­ni mo­gu da ga­ze a dru­gi mo­ra­ju to da tr­pe? Za­što si bi­ko­ve stvo­rio sa­mo za pat­nju? Za­što me ne pu­štaš u svo­je več­ne pa­šnja­ke? Ja sa­mo že­lim da tr­čim ogrom­nim pro­stran­stvi­ma ko­je si ti stvo­rio? Ja sa­mo že­lim slo­bo­du? Ja se ne­raz­li­ku­jem od lju­di. Isti sam kao i oni bed­ni­ci što u mrač­nim hod­ni­ci­ma are­ne tra­že kri­šku hle­ba i ko­mad me­sa? Isto sam ma­li pred bo­ga­tim kao i oni. Isto be­zna­ča­jan. Zar mo­ra ta­ko bi­ti i kod te­be? Zar ni­smo svi tvo­ja de­ca?

Vi­dim ka­ko se okre­će. Vi­dim bes na nje­go­vom li­cu. Čuo je glas mog sr­ca. Ne mo­je mu­ka­nje. Ose­ćam strah. Pro­bu­dio sam usnu­log du­ha, sa stra­vič­nom od­luč­no­šću. Ču­jem nje­gov pre­te­ći glas ko­ji se uvla­či u sve po­re. Ose­ćam nje­gov bes. Strah mi se uvla­či u ko­sti. Sa­da bi da be­žim. Ali ku­da po­be­ći od tvor­ca. On je svu­kud. On je sve. I ko sam ja da mu pri­di­ku­jem? Mo­gu sa­mo da če­kam nje­go­vu ka­znu.

Ču­jem ka­ko me pro­go­ni da lu­tam. Ka­ko mi za­bra­nju­je ula­zak u raj. Ka­ko me se od­ri­če. Ka­ko me ku­ne. Me­ne nje­go­vog si­na. Plod utro­be nje­go­ve. Pro­kli­nje i iz­ba­cu­je iz car­stva svo­jeg. Za­u­vek.

Ogrom­na sna­ga ba­ca me na­trag na ze­mlju. Za­tva­ra­ju se raj­ska vra­ta.

Po­no­vo na ze­mlji. Po­sto­jim ov­de kao utva­ra. Ne­man ko­ja ne­ma te­lo ko­ja ne zna svo­ju svr­hu. Ko­ja je ka­žnje­na a da ne zna za­što. Da sam bar po­slan u pa­kao. Ta­mo ne bi bio sam. Znao bi da sam po­gre­šio. Ova­ko na ze­mlji, ko­ju je on stvo­rio sva­ko­ga da­na vi­dim ne­prav­de. Vi­dim zlo i ne­sre­ću. Vi­dim ze­mlju oči­ma ne­ba. Ose­ćam sve ono što sa­mo duh mo­že da ose­ti. Sve one trep­ta­je sr­ca ko­ji osta­ju ne­do­ku­či­vi ra­zu­mu a ko­ji vo­de lju­de kroz ži­vot.

Sa­da znam. Vi­dim isti­nu. Ovi ba­ha­ti lju­di ko­ji­ma je bog po­da­rio ze­mlju uni­šti­će je jed­nog da­na. Već su na pra­gu da uni­šte se­be. A ka­da je već jed­nom uni­šte on­da će se i mo­ja lu­ta­nja za­vr­ši­ti. On­da ću se vra­ti­ti ocu. On­da ću spo­zna­ti lju­bav. Bar se to­me na­dam. Na­da je sve što po­sto­ji u sve­tu du­ho­va.

Ka­ko da sru­šim taj zid me­đu na­ma. Onaj ko­ji odva­ja bi­ko­ve i lju­de. Bo­že pa ti si i moj otac. Za­što su lju­di tvo­ja de­ca a ži­vo­ti­nje tvo­ja pa­stor­čad?

Bu­dim se iz sna. Sav sam mo­kar. Ose­ćam se kao bik. Je li to za­to što sam iz­dao naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja. Je­sam li ja to ubio naj­ve­ćeg lju­bav­ni­ka? Ho­ću li bi­ti ka­žnjen zbog to­ga? Ne­ka­ko ja sam već ka­žnjen. Svi mo­ji pri­ja­te­lji me iz­be­ga­va­ju. Po­la­ko osta­jem sam. Izo­lo­van od svih. Za­tvo­ren u svoj ma­li svet u ko­jem sam ve­či­ti stra­nac. Pra­ti me re­pu­ta­ci­ja lo­šeg čo­ve­ka. Ho­će li se to ika­da pro­me­ni­ti? Ho­ću li i ja sam lu­ta­ti do kra­ja ži­vo­ta?