Ljuštura

            Ja sam ljuštura. Jedino što osećam je praznina. Pustoš. Nisam oduvek bio ovakav, nisam ovakav stvoren, ovakav sam postao... ni sam ne znam zašto?

Lako bi mi bilo da za ovo okrivim usud, ali krivica je samo moja. Nikada joj se nisam suprotstavio. Sudbini. A mogao sam.... Mnogo toga sam mogao.

            Trebalo je samo da joj se suprotstavim, da joj pljunem u lice... ali ja to nisam mogao... a i kako bih, kad me je očarala svojim prvim osmehom... Obećala mi je život... a ja sam pogrešno pomislio da mi obećava sreću... i taj nesporazum odrediće moje potonje postupke...

            Znala je to kurva moja nebeska,..., videla je, pročitala na mom licu. Mogla je da zaviri u moje srce i misli i nikada se nije libila da to i učini. Razumela je ono što ja nisam mogao i slala mi poruke... ali ja ih nisam razumeo...

            Sada izgleda kao proviđenje, a bila je poruka.

......

Jednom mi je majka ljuta na oca ispričala priču o Milevi. Do tada nisam ni znao da čita knjige iz očeve biblioteke. Ispričala mi je priču o ostavljenoj ženi, povučenoj, skromnoj, čak uplašenoj ženi koja nije bila samo eho nečije misli, koja je umnogome prevazilazila ulogu svedoka jednog neverovatnog života i stvaranja, ali ženi koja je ostala napuštena i zaboravljena. Možda je moja majka imala previše ličnog romantičnog očekivanja, možda je mogla da razume Milenu onako kako ja nisam mogao. Rekla mi je tada da je Milena ostala zapamćena samo po jednoj izjavi koju bi valjalo da zapamtim. Nisam želeo da je pamtim, mislio sam da je gorozna, previše optužujuća, nepravedna prema Anštajnu... Tada nisam shvatao suštinu onoga što je Mileva rekla.

Život od nekoga stvori biser od nekoga ljušturu...ona je bila ljuštura u kojoj se jedno neugledno, romantično, istinito i bez uvijanja rečeno, prljavo, neugledno zrno peska začaurilo pronalazeći u njoj, ljušturi, idealne uslove za svoj razvoj i rast... sazrevalo je u njoj... raslo... osetilo ushićenje dolaska na svet... rodilo se... a onda je prevazišlo, pokidalo i otišlo daleko da bude perla u nekoj tuđoj ogrlici....

Ona je ostala prazna... kao ljuštura iz koje neko odnese biser...

Jednoga dana, jedan oštar nož zasekao je po granici mekog tkiva, jedinog mišića koji je zatvarao ljuštuturu i branio je od haosa i drskosti spoljnjeg sveta, osetila je oštar bol, a onda je neka nevidljiva ruka, možda sam prst sudbine, uzeo biser i odneo ga sa sobom, a ona je ostala prazna, otvorena, izložena...

i neće proći puno dok joj se ne prikradu nezasita usta raspadanja koja će proždrati i to malo unutrašnjeg sadržaja što je preostalo...  

ali upravo tada, dok bude čekala da joj se prikrade priroda i proguta je svojim ustima raspadanja ona će spoznati to mučno osećanje otvorenosti i raspada, i taj besramni bol napuštenosti...

i ono što će je najviše boleti biće saznanje da je prokleti nož došao iznutra, da ga je držala i vodila ruka njenog bisera

......

Proviđenje, sudbina, ili samo ljudska priča koja se ponavlja.... desilo se i meni....

Jednoga dana biser je izašao iz mog zagrlaja... i otišao nekom drugom... da mu ukrasi i ulepša život... a ja sam mu zavideo... veoma dugo sam mu zavideo... to je bilo sve što sam mogao...

......

A onda je došla patnja, pa bes, pa osećaj bespomoćnosti i na kraju poraz bezvredosti.... ne sećam se ničeg drugog... kao da ništa drugo nisam osećao... kao da ništa drugo nije postojalo... Ili sam samo ja bahato i bezobzirno verovao u to.

Možda sam želo da kaznim sebe. Možda? Kao da mi tvoj odlazak nije dovoljna kazna... kao da mi je potrebno još nešto pre nego konačno crknem...

Vidiš,..., bes i sada zna da progovri iz mene,.., još nije crko, i još je okrenut ka unutra.

Neka sad znam kako da ga utišam, uskoro će potpuno utihnuti, a onda će ostati samo ljubav, čista i neoptrerećena biološkim potrebama,..., a kad se se to desi nestaće i sebičnosti kojom nas je vezivala, i kojom sam ja bespotrebno vezivao tebe...

Naučio sam da volim,..., nesebično,... i odlučio,..., da i dalje volim tebe. Odlučio sam to slobodnom voljom, bez pritisaka koje naša biološka egzistencija zahteva od nas,...

Uprkos svemu i uprkos svima,..., ja te volim,..., i uvek ću te voleti,... to se neće promeniti... nepostoji taj nož koji te sad može ukrasti iz mojih misli... i sećanja

......

 Sećanja su neprijatelj. Ona gone nadu, a nada neće odustati,.., zato se i zove Nada. Kako pobeći od sećanja? Kako zameniti lažni život pravim? Kako zaboraviti i ne voditi tuđe živote? Gde je mera? Koliko dugo moram ostati zarobljen u prošlosti pre nego što krenem u susret budućnosti?

Ne mogu da zaboravim. Ne želim da zaboravim. Ne želim da budem bez tebe. Ako me ne želiš to je uredu, ali to ni na koji način ne menja moja osećanja prema tebi, ona će uvek ostati moja, i ja ću te uvek voleti.

Jednoga dana prestaću da se nadam, prestaću da te čekam, ali ću te i dalje voleti. Nikada neću prestati... i niko, ni bog, ni sudbina, ni žena sa krilima mi to neće oduzeti....

Volim te i kada si daleko i kada si sa drugim i kada me se odričeš i zaboravljaš... volim te... jer ako prestanem da te volim prestaću da volim sebe...

Bez tebe, bez te ljubavi ja ne postojim...

Pa šta i ako sam ljuštura.

......

Ne mogu da zaspim, a da ne mislim na tebe. Gde si? Osećaš li kako te moje ruke grle iz daljne,..., ne odgovaraj mi, ne budi nadu,..., dopusti mi samo da zaspim pored tebe...

jer,...

 ja sam svoja misao, a ona je sada uz tebe,..., i tu će ostati dok mi se sa jutarnjim petolvima u cik zore ne vrati...

Nestašna je ta moja misao...

Ona ne zna za moral i briga je za prepreke, ona ima svoj duh i prati svoje želje...

Nije kao ja.

Ona zna da virišti, i smeje se.... ona zna da uživa i bude hedonista...

Ona je život van mog tela,.., unutar mog tela. Ona je sve i doživljaj i iskustvo i svest i svet...

I baš zato što je tu i što je takva ona može sve 

Ona zna da živi van nametnutih joj granica

Nije tiha i pokorna

Ona je buntovna i odlučna

I pripada tebi

......

Najveći deo svog života govorio sam sam sa sobom. Zatim sam ćutao. Zatim sam govorio sa Njom. Zatim sam govorio sa tobom. U mojim mislima i snovima dovodio sam te ponovo sebi... i bio srećan.

Odnela si moj život sa sobom kada si otišla. Ja sam ga samo na kratko ponovo krao od tebe,..., za sebe, u trenutcima najdublje samoće,..., posle sam ti ga vraćao, jer njemu, tom mom srećnom životu bilo je bolje sa tobom, ma gde bila, ma sa kim morao da te deli...