U
kancelariji
Postoje
žene koje znaju da izazovu želju…čak i ako im je haljina po svim merilima
uštogljenog poslovnog kodeksa oblačenja… i nekad je želja, koja bukne u srcima
onih čiji ih pogledi miluju takva da se čini neodložnom i čak Božanskim
nalogom. I teško joj se odupreti, ako
upošte ima onih koji bi joj se odupirali…
Ima
takvih žena… I takvih dana…
Malo
je takvih bilo, u mom životu, žena i dana, do ovog današnjeg sunca, što me pali
svojim plamenim jezicima i tera da se preznojavam, i dahćem kao pas, skriveno,
u sebi, mada se trudim da to ne pokažem… ali znam da je jalov taj trud… jer ona
vidi u očima moju želju, i skriva nagost obnaženih delova svog tela iza
kancelarijskog nameštaja, a ne zna da moja misao ide za njenom nagošću prateći
je na isti način na koji suncokret prati kretanje sunca.
Kažem
joj: “Nadahnuće stiže bez najave, hvala što si danas došla u moj dom”, a ona se
smeje, iskreno, zbunjena, al vragolasto spremna, i oči joj kruže negde po
muralu iza mojih leđa, i izazivački odgovara, “ali može da sačeka”, i potom
izlazi iz kancelarije u kojoj poput osuđenika provodim svoje dane, predan,
svima samo ne sebi, i tad, na trenutak, razmišljam o sebi, i o njoj, i želeo bi
da joj kažem još po nešto, ali nje više nema, a ja nisam iskoristio trenutak, a
ko zna kada će u ovoj tmurnoj ćeliji, u ovom zatvoru, što moderan svet
eufemistički naziva posao, ponovo doći, u lepršavoj haljinici, ona, koja svojom
pojavom pali moje srce poput sunca što daje i uzima život… i svežinu… planinskoj
travi… oštroj, nabujaloj, žućkasto suvoj, prkosnoj, planinskoj travi, što oseća
svaki dašak vetra, spremnoj da zadrhti i na najmanjem povetarcu, poput moje
podjednako sparušene duše koja sad drhti pri pomisli na nju…
Trenutak je dug, ispunjen
mislima o njoj… i svo vreme, dok traje, ona šeta moje misli poput vernog psa,
zahvalnog zato što mu dozvoljava da trčkara i njuši oko njenih nogu…
A
onda pogledam papir koji mi je donela… i koji sam potpisao, i uopšte me ne
interesuje šta na njemu piše, i sve što želim je da po njemu ispišem par reči…
ovih reči koje i sad pišem… i koje tako lako izlaze iz mene… ko zna možda su one početak neke priče… možda ovako počinju velika dela… a možda je
ovo samo način da sačuvam svoje misli… ustalasane… poput mora i mornara…
spremne da se otisnu na pučinu i oslobode… a onda je sve moguće – kad se misli
oslobode…
