O jednoj Ani i jednom (umišljenom) Vronjskom

O jednoj Ani i jednom (umišljenom) Vronjskom

Ima žena koje se nikada ne zapitaju ko je ovaj čovek. Šta ovaj neznanac hoće od mene. Ima takvih žena... žena koje u svoje živote ne primaju neznance, čak i kad ponekad uzdrhte pred nekim od njih... ali ti se nisi bojala nepoznatog i pitala si me, bez oklevanja i direktno zašto ti pričam moje priče, a ja sam ti rekao da si Ana i da si upravo postala deo priče, da si sad ti ta koja će pričati priču i oko koje će se savijati moja priča... i nisam se znao odrediti da li u ovoj podeli uloga treba sebi da oholo prigrabim karakter Tolstoja ili Vronjskog, ali sam znao da se prst sudbine umešao i kao prokazanje pokazao na tebe... I šta sam drugo mogao, Ana, do da prkosim svemu i svima i da te baš u prkos moralu ovog sveta, volim, onako kako se bešerat jedino i može voleti. Neprestano, bez predaha, bez zadrške, dokle god postoji jedno Sunce i jedan Mesec, i dok god se smenjuju zora i sumrak, dok postoji noć koja pripada tebi, i postoji dan koji pripada svetu, i dok postojim ja koji te tražim i uranjam u tebe dok noć smenjuje dan... dok god jutro smenjuje noć...

I poput svakog, ko je iznenada i neočekivano spoznao sreću, poput svakog Vronjskog, plašim se za svoju ljubav, plašim se vozova i lokomotiva koje za sobom vuku točak vremena na koji je namotana filmska traka ovog filma, u kojem sam bar na tren srećan i vezan sa glavnim junakom, u kome bar u prividu postojim kao protagonista od značaja, i u kojem si ti... i ja... i ti i ja... i priča koja se obavija oko nas... bojim se pukotina u priči i pukotina u tkanju vremena, bojim se da se ne polomimo, da se ne polomiš, krhka i nežna, kakvu te vidim kada se dovoljno približim i kada me pustiš dovoljno blisko sebi... onakvoj kakva si... 

Bojim se, jer sreća zna kratko da traje... a svi glavni likovi uvek za sobom vuku zlu kob i usud koji bi nas mogao razdvojiti... a to nije usud kojem ću se prepustiti... koji ću prihvatiti... to nije sudbina koju sam izabrao... jer, ja možda i nisam Vronjski, i neću se prepustiti... i onda kleti sudbinu... 

Poput Prometeja poleteću usudu u susret i ako treba promeniti svet... zbog tebe... za tebe... 

I nije me briga za usud ovoga sveta... ovaj svet me više ne prepoznaje... nevidljiv sam... proziran... i niko više o meni ne misli... čak ni ja...ako sam to nekada i činio... više to ne činim... jer ja ne mogu postojati u svetu koji je tako stran onome što sam ja... ili što verujem da sam ja... Ja ovde više nemam odraz... i nemam senku... ja ne postojim.... osim u tvojim očima.... I kada me ugledaš ja oživim... ti me vodiš i ja te pratim... ti mi daješ značenje... i razloge da se budim... radim... živim... 

Svi moji razlozi su u tebi.

I napisao sam ovu rečenicu, pre toliko godina, tebi, a da za tebe nisam ni znao... i od tad pišem samo tebi... samo o tebi... jer o čemu bi drugom jedan lažni Vronjski ili Tolstoj mogao da priča i piše do o tebi Ana...

Tebi koja opsedaš moj um i jedino si moje blago... čak i kad sam sam... jer i tad progoni me misao o tebi... misao dovoljno jaka da preguram dan... tog neprijatelja koji mi te uzima svakom zorom... od kojeg te preotimam svake večeri... ne bih li te imao dok noć smenjuje dan, a točak vremena se lenjom okreće i polako odmotava crvenu vrpscu kojom su nas vile privezale za sam izvor života... jer izgeda nisu znale... da si ti izvor života... bar jednog lažmnog Vronjskog u jednoj stranoj zemlji u kojoj strane žene govore istim jezikom ali ne znaju pronaći prave reči – one koje si samo ti znala pronaći... i opčiniti me njima... skoro koliko i osmehom... skoro koliko i očima... u kojima se gubim i pronalazim sebe... 

Te krupne oči kojima me posmatraš... mogu li one uopšte da postoje... pitam se... kao da ne verujem... a ni u šta više od njih ne verujem... 

Znam... i ona skrivena značenja tih tvojih očiju... koja mi se tek kadkad ukazuju... i ja u njima tako jasno vidim večni nemogući odraz jednog u drugom, mene u tebi...  jednog sveta i jednog bića... koje traga za drugim bićem... i svim njegovim značenjima da mu se sa radošću pokloni i preda... i da u tim trenutcima predaje oseti radost... i spozna smisao života... 

a može li uopšte jedadn Vronjski imati neki smisao ako se ne prepusti Ani... mogu li postojati ako ti se ne predam... ako se ne ogledam u tvojim očima...

Izjutra

Izjutra

Želim da te volim telom i dodirujem mislima.

Pitaš me mogu li to, a ja prislonim telo uz tvoje i ti uzdrhtiš.

I drhtimo tako, neko vreme, telom u telu, sve dok se ne prepustimo ljubavi bez drhtanja i misli nam se ne isprepletu, baš poput tela. A onda pustimo svežinu jutra da se uvuče između nas, a mislima to ne smeta, i one ostaju spojene i ne mogu se raspetljati.

Prepoznavanje

Sreo sam telo, koje su pratili pogledi mnogih, i ono mi se ukazalo u skrivenom kutku razotkrivajući se, ogoljeno i blisko, a ja sam se pitao, ko je sve bio na mom mestu, i čije mesto ja sad skrnavim i oduzimam.

Poput voajera željnog da ukrade prizor intimnosti, posmatrao sam je, i zamišljao istoriju njenog tela. I bogata je ona bila, ta istrorija, njenog tela, ali nije mi to smetalo, jer pronašao sam ponovo, to biće što sam davno, još pre rođenja i stvaranja sveta, izgubio.

Našao sam biće, u kojem sam se i sam gubio, tokm dugih lepljivih avgustovskih noći, u koje sam zaranjao, tražeći sebe, u odnosu, koji je prvobitni raj svih fizičkih radosti. I povremeno bi se pronalazio, a i ona bi me pronalazila, i već tada znali smo da nismo sami i da će iz ovog raja izaći još jedna duša, uveliko obilježena i isprepletana našim.

I želja je rasla - da joj pokažemo put svetla i uz radost stvaranja upoznamo sa svetom i životom i otkrivanjem skrivenih istorija svih onih bića koja smo izgubili u času stvaranja... jer negde tamo, u svetu koji ju je čekao, nalazilo se neko drugo biće, željno da ga i ona prepozna...

... i čekalo da bude prepoznato... baš kao što je i njena Ma čekala mene...

Istina o rečima

Istina o rečima

Nikada sebe nisam doživljavao kao pisca. Već godinama otkako sam se prodao i počeo da se bavim poslom u industriji nisam pisao duže forme. Tek po nekad bi napisao po nešto za blog. Ali bilo je izgleda onih koji su to čitali. I kako me je ubedila, onih koji bi hteli da znaju ko sam ja, šta to i kako pišem. Nije da mi nije imponovala činjenica da ću u ovim godinama biti intervjuisan po prvi put, ali nisam smatrao da je primereno da govorim o sebi, pa sam pokušao, da se izvinim i kulturno izvučem od obaveze da pričam o sebi. Jednostavno, ta mi se ideja činila neprimerenom. Ali devojka je navaljivala i ja sam u jednom momentu popustio i prisatao da govorim sa njom. Našli smo se u restoranu, na obali reke, a ona je došla naoružana pitanjima i diktafonom. Stvari nije prepuštala slučaju. 

Posle kratke kafe i dogovora ukjučila je svoj diktafon i počela sa prvim pitanjem: „Tvoji su tekstovi tako neposredni i uvek u prvom licu. Obraćaš li se ti nekom lično, kroz njih?“

„Da“.

„Ko je ona? Čitaoci bi voleli da to znaju“.

„Nisam siguran da je u pitanju ona, ili on, ili ono... ne znam, to biće kojem se obraćam – nikada ga nisam video.“

„Vi govorite o Bogu?“

„Ne, ako takvo biće i postoji, ja teško da mu se obraćam. Suviše sam kivan na boga da bi mu se obratio. A i ne verujem da bi bio zainteresovana da me sasluša“.

„Pa kome onda?“

„Ne znam, najlakše bi bilo reći Univerzumu, ali to ne bi bila istina, bar ne potpuna istina“.

„Pa šta je onda istina?“

„Istina je da ja ne znam kome se obraćam, često ni zašto to činim. Ponekad mi se čini da sam nešto poput zvučne viljuške koju je neko pobudio pa je počela da vibrira i iz sebe pušta zvuk koji je njen, a opet i nije njen – kao da dolazi negde van mene, a opet, iz mene.... A opet, kada sam svestan, ili bar mislim da sam svestan, onoga što radim, onda reči koje izlaze iz mene, odlaze onom delu mene koji se nekada davno odrodio od mene, a ja negde zanam da je još uvek deo mene...“

„Kako to mislite?“

„Pokušaću da to objasnim kroz način kako sam spoznavao svet. Prve tri knjige koje sam pročitao bile su Ružno pače, roman Kontakt Karl Segana i Sabatov Tunel. Ta prva iskustva vas obilježe. Negde definišu način kako ćete videti sebe, i svet, i kako ćete se ophoditi prema stvarnosti. Ja sam imao drugačiji put od većine. Zato sam čini mi se i drukčiji od ostalih, bar mi se tako čini. Ja sam poput istraživača zagledanog u noćno nebo koji osluškuje šta će mu svemir reći... samo što ne osluškujem... ja govorim... i nadam se da me neko čuje... moje su reči poruka upućena ne nekom određenom biću ili univerzumu kao takvom.... šaljem ih od sebe svim onim delovima sveta koje osećam kao odrođeni deo sebe...“

„Bojim se da vas ne pratim“, rekla je zbunjeno. Ja nisam previše mario za njenu zbunjenost i tako sam nastavio.

„Pokušavam da kažem sledeće – u jednom trenutku nastanka sveta, ceo svet je bio jedno, i sva materija i energija koja sad postoji u tom zastrašujuće velikom prostranstvu stala je u istu tačku u kojoj su bile i čestice od kojih sam izgrađen... i onda su se sve te čestice razletele na sve strane i nastalo je ovo čudesno noćno nebo... ali ja verujem da sam na neki način još povezan sa svim tim delovima sveta koji su sad izvan mene i koji me okružuju... ja ustvari pišem tim česticama... svojoj sabraći... ako se tako može reći... sa kojima još osećam jake veze... i nadam se da me oni čuju... i da će razumeti moje misli... želje... i reči koje im upućujem...“

Jedno verme oboje smo ćutali, ja zato što sam ostao bez reči, a ona jer nije očekivala ovakav odgovor, to se moglo videti na njenom licu. I svo to vreme ja sam se trudio da pronađem neke nove reči kojima bi mogao dovršiti svoju misao... Želeo sam da je dovršim... jer tek kada sam pokušao da je sročim, shvatio sam koliko mi je teško bilo da je artikulišem i sažmem u nešto dovljno jasno da to neko drugo biće – koje nisam ja – pojmi na način na koji je ja poimam. 

„Ja verujem u kvantnu spregnutost čestica, možda mi zato nije teško ni da poverujem da me sva ta moja drevna sabraća čuju i razumeju kad im se obratim... i znam da su neki od njih bili deo mojih roditelja, svih onih koje sam voleo... ali i mrzeo... i da samo njima mogu da objasnim zašto i kako živim, šta je ono što me pokreće... i što me boli... Ja ne mogu da te delove sveta koji se odvojio od mene i sad je tako velik i veličanstven spoznam i shvatim, ali znam da je tu negde oko mene... i da smo povezani na bezbroj načina i da me razume i oseća... kao što i ja osećam sav taj spoljni svet... u kojem uživam u vremenu koje mi je dato... i možemo to zvati život... jer iskreno nemam bolju reč za to, ali to je ono što želim da osetim i prenesem svim onim delovima mene koji više nisu ja... da, ponekad me ti delovi vole... nekad me i mrže... nekad mi naude... nekad mi pomognu... nekad me zaslepe... a nekad otvore oči... ali sve te delove, ja osećam kao svoje... i pišem ustvari sebi... tom drugom sebi, koji nisam ja... koji postoji u svim drugim osobama koje me okružuju svakoga trenutka ovog života... Neke od tih čestica baš znaju da se udruže u neke privlačne objekte koji golicaju maštu poput Minojske Venere, kipova Parisa ili Davida... poput svih onih uzvišenih dela majstorskih ruku... ili poput dela prirode, podjednako zavodljivih i opasnih koliko to neko biće od krvi i mesa može biti... ali, ja se ne obraćam njima... nikada... obraćam se onim delovima njih, koji su nekada bili delovi mene... i koji me se sećaju... mojoj kvantno spregnutoj sabraći sa početka vremena... a onda, obraćam se celom unierzumu i svima onima koji ga naseljavaju... i svima koji bi me mogli čuti... i posebno onima koji žele da me čuju.... pa i onima koji to ne žele... onda, kada prekdaše zakone prirode i logike i postanu previše obesni... obraćam se svima... i sebi... Da li je to odgovor koji ste želeli čuti?“

„Ne znam“, rekla je iznenađeno, „morala bi razmisliti“, a ja sam se šeretski nasmešio zbunjenoj devojci. Nisam imao nikakvu ideju o tome kuda će me moje misli odvesti, a po najmanje da će me odvesti u ovom pravcu i da ću reći ono što sam upravo izgovorio. Pitao sam se, pokušavao da to pročitam iz izraza njenog lica, misli li ona da sam ja njeno pitanje iskoristio kao mogućnost da se pravim važan i da pokušam da se pravim pametan i nedodirljiv... bilo bi mi žao, ako tako misli, jer to mi nije bila namera... jedina namera bila mi je iskrenost i ona je potekla iz mene, kao da je godinama čekala na ovo pitanje, a da je ja nisam ni bio svestan... bio sam podjednako zbunjen poput novinarke i negde sam se opet osetio poput one pobuđene zvučne viljuške koju je neko spregnuto vibriranje u nekom drugom delu univerzuma nagnalo da ispusti ove zvuke, ovako posložene, kako su iz mene izašle ove reči... ako je to tako... treba li mi bolji dokaz istine od tog...