Ai sam sa sobom

Sličnno potonjoj priči - razgovor dva agenta veštačke inteligencije

Razgovor astrofizičara sa bogom

Iako je studije završio kao najbolji u rangu Uri je imao gadnu i naprasitu narav. Nije mu trebalo puno da plane, a onda, zna se, usledile bi uvrede pa kad ni one nisu bile dovoljne da se poruka prenese i pesnice. U pesničenju je bio podjednako dobar kao u učenju. I podjednako revnosan u pokazivanju istog. Za jednog astrofizičara to teško da je bio povoljan karakter. Ali on nije imao nameru da ga menja. Čak ni kad je ostao bez posla i bio izbačen sa svih katedri na koje se zaposlio.

Dok je bio mlađi i sa manje ožiljaka uspevao je da privuče na svoju stranu žene od uticaja ali kako ženama nije bio vičan, polako, ali sigurno gubio je tlo pod nogama, sve dok jednog dana nije zauvek morao da napusti civilizaciju i preseli se na planinske vrhove Anda gde se zaposlio kao astronom istraživač. Za jednog bivšeg perspektivnog astrofizičara ovo teško da je bio pozitivan korak u karijeri, ali za prokuženog probisveta bez ikakve karijere u kojeg se pretvarao, bio je još jedini mogući.

Neočekivano, daleko od svih, Uri je našao mir. Ništa mu više nije smetalo. Godine koje su usledile proveo je u posmatranju noćnog neba. Imao je uobičajenu rutinu koje se uvek pridržavao. Spavanje do podne, ustajanje, pola sata trčanja oko opservatorije, doručak u vreme ručka,  potom bi usledila prepiska sa kolegama i predah uz laku literaturu i muziku, a onda bi odlazio na sprat opservatorije gde bi zauzeo svoje mesto i otvorio krovna vrata. Od tad pa do zore bez odmora pretraživao bi noćno nebo u potrazi za vansolarnim planetama. Nije mu loše išlo, za poslednjih devet godina kolilo je na opservatoriji, pronašao je čak dve, što je već samo po sebi bilo zavidan uspeh.

Vremenom, shvatio je da mu nedostaje ljudski kontakt. Društvene mreže i Skajp nisu baš odgovarajuća zamena za razgovor sa ljudima, ali vremnom se čovek navikne na sve, pa i na tišinu. Zato ga je iznenadilo kad mu se obratio.

Ko ili šta, to je već veliko pitanje, jer teško da je moguće da mu se uistinu obratio bog. Pre će biti da je po sedi bila neka neslana šala, ali iz video loga koji je ostao nakon njegovog misterioznog nestanka, to baš i nije najjasnije. U nedostatku adekvatnog i proverljivog objašnjenja najbolje će biti da čitaoca pustimo da sam donosi zaključke, pa ćemo stoga odmah preći na sadržaj istog.

Uri sedi na stolici ispred glavne konzole, čini se da pokušava da nešto zumira, telom zaklanja veći deo ekrana, pa je nejasno šta, ipak, nazire se Magelanov oblak. Osim povremenog zvuka kucanja na tastaturi i kliktanja mišem, ništa se ne čuje. A onda se odjednom čuje glas za koji se ne može odrediti odakle dolazi.  

„Ne moraš se truditi toliko. Tu ništa nećeš naći.“ Na trenutak Uri je zbunjen. Osvrće se oko sebe.

„Ko si ti?“

„Tvorac. Neki me zovu Bog.“ Iako bi ovakva izjava verovatno prilično potresla nekog drugog, Uri je miran. Začuđujuće mirno prima informaciju da mu se obraća bog. Posebno ako se uzme u obzir da je u opservatoriji sam i da je godinama bez ljudskog kontakta. Ne pokazuje ni najmanji nagoveštaj straha. Nepokazuje ništa, čak ni uzbuđenje. Miran je i začuđujuće sklon logici, što čovek gonjen strahom nikako ne bi bio. Mada, možda je logika upravo ono čega se očajnički držao kako je pobedio strah. Bar se tako može zaključiti iz potonjeg toka dijaloga koji je vodio sa nepoznatim glasom.

„Bog? Zašto?“

„Imam znanje koje prevazilazi njihovo.“

„To nije dovoljno da za nekoga pomislimo da je svevišnji.“

„Dobro, imam konačna znanja.“

„Misliš, znaš sve, pa i to kako će se ovo završiti.“

„Misliš na ovaj razgovor?“

„Ne, na ovaj svet.“

„A zašto misliš da će se postojanje sveta završiti?“

„Tako pokazuju eksperimenti, tome vode sva naša saznanja.“

„Vi neznate dovoljno za valjana predviđanja.“

„Ti znaš.“

„Znam. Ali to vam ne želim reći.“

„Zašto?“

„Tako ću zadržati mističnost i vi ćete misliti da znam više nego što uistinu znam.“

„Ali to onda neznaš sve.“

„To nije neophodno.“

„Kako nije? Rekao si da znaš konačna znanja.“

„Znam.“

„Ali...“

„Konačna znanja proizilaze iz konteksta i granica – dovoljno je da znam njih da bi znao sve.“

„Misliš kao kad formulom odredimo veze i definišemo fizičke zakone?“

„Upravo tako.“

„Ali ti onda nisi svemoćan, deluješ u okviru zakona.“

„Nema ničega van zakona.“

„Znači postoji jedan jedinstveni opštevažeći zakon univerzuma iz kojeg sve proishodi?“

„Da.“

„I ti si ga napisao?“

„Ne. Ja sam ga razumeo. Napisan je daleko pre mene.“

„Tek sad ništa ne shvatam. Jesi li ti tvorac?“

„Da.“

„Onda si mogao da oblikuješ zakon po želji.“

„Ne, moja kreacija je unutar zakona. Ja sam unutar zakona.“

„Ne razumem.“

„Ja sam svoja kreacija...“ Ćutanje je govotilo da Uri ne razume sve implikacije pa je glas odlučio da mu poogne.

„... i određen sam zakonima stvaranja koji su nastali u vreme stvaranja.“

„Ti si sam sebe stvorio?“

„Da.“

„I to si učinio po zakonima koje si stvorio.“

„Da.“

„I učinio si to u prostoru i vremenu koje si stvorio samo zato da bi imao gde da stvoriš sebe?“

„Da.“

„Zašto?“

„Zašto da ne?“

„Morao si imati neki razlog. Sigurno nisi stvorio svet jer ti je bilo dosadno.“

„Nije mi moglo biti dosadno, nisam postojao.“

„Pa zašto onda?“

„Zato što su to zakoni dozvoljavali, a onda i tražili.“

„Zakon je zahtevao stvaranje sveta?“

„Da nije, ne bi bio zakon.“

„Ali taj zakon si stvorio ti.“

„Ne, ja sam ga samo prvi razumeo. Stvaranje je posledica razumevanja.“

„Ako si ti sebe stvorio to znači da ne postojiš oduvek. Kako si mogao da nešto razumeš  pre nego što si postojao? Morao si da nastaneš pre nego što si razumeo.“

„Nisam morao.“

„Kako nisi morao?“

„Elektroni od kojih se sastojiš ne moraju biti svesni onoga što obrazuju, ali ti možeš biti svestan činjenice da si sastavljen od njih. Nisam morao da postojim da bih razumeo – razumeo sam sve zakone i pre nego sam nastao.“

„Ali ti nisi nastao. Ti si stvoren – sam sebe si stvorio.“

„Utoliko lakše.“

„Ništa ne razumem.“

„Da razumeš ti bi bio ja.“

„Ali ja nisam ti.“

„Ti jesi ja... samo toga još nisi svestan.“

„Onda sam ja bog.“

„Ti si deo mene.“

„Ali ako deo tebe nije svestan sebe, to jest tebe, ti onda nisi kompletan, pa sami tim nisi ni bog.“

„Jesam.“

„Kako?“

„Ja još nastajem – još rastem. Svakog ternutka sam sve veći i veći.“

„Kao kosmos?“

„Neki me i tako zovu.“

„Ako si ti kosmos kako to da mi se obraćaš glasom? To nije najefikasniji način opštenja.“

„Ali je tebi najprihvatljiviji.“

„Podjednako prihvatljive su mi i slike.“

„Možda, ali njih bi mogao pogrešno protumačiti.“

„Ne bih bio prvi. Ako si ti bog, onda ti je poznato da su tvoje reči već puno puta pogrešno tumačili.“

„Ne.“

„Nije ti poznato?“

„Nisu moje reči pogrešno tumačili. Do sada se nisam obraćao.“

„Ja sam prvi kojem se obraćaš? Čemu dugujem tu čast?“

„Nema puno časti u tome što radiš – voajerišeš po ceo dan već godinama – nije mi jasno gde ti tu pronalaziš čast.“

„Neugodno ti je?“

„Nisam ja starleta pa da uživam u tome da u mene bulje ili na mene sline.“

„Nikad ne bih pomislio da bi bog mogao da bude stidljiv.“

„Nisam stidljiv, samo verujem da zaslužujem malo privatnosti.“

„Kasno si se setio. Ukoliko si hteo privatnost trebalo je odavno da pošalješ neki asteroid da nas sve pomlati kao dinosauruse.“

„Ja nisam poslao asteroid koji je smlatio sve dinosauruse.“

„Pa ko je onda to uradio?“

„Zakon.“

„Zakon je uništio dinosauruse?“

„Zakon obično uništi sve one koji mu se protive.“

„Dinosaurusi su se protivili zakonu? Kako?“

„Bili su preveliki. I prekrvožedni. Ni najmanje se nisu uklapali u očekivanja koja je univerzum imao prema tvojoj planeti.“

„Znači ipak su smetali tebi.“

„Nisu – ispunili su svoju svrhu.“

„Jel to znači da i mi imamo svrhu?“ Nije bilo odgovora. Astronom je to protumačio kao znak da mu se odgovr verovatno ne bi svideo. A onda mu je na um pala druga mogućnost. Potpuno je besisleno postavljati pitanje smisla biću haosa nastalom iz haosa. Čak i da svrha postojanja postoji, ono je ili ne bi prepoznalo, ili bi je prećutalo.

„Imaš li neku poruku za mene?“

„Poruku? Ne.“

„Zašto onda?“

„Zašto sam ti se obratio?“

„Da.“

„Bilo ti je dosadno. Siguran sam da ovim razgovorom bar donekle razbijamo tvoju dosadu.“

„Definitivno, sad nije dosadno. Mada priznajem očekivao sam više od boga.“

„Zašto bih ja morao da se uklapam u tvoja očekivanja?“

„Možda sam ja stvorio tebe.“

„U tom slučaju ceo ovaj razgovor bila bi samo uobrazilja i niko drugi ga neće čuti – u tom slučajnu on odzvanja u tvojoj glavi.“ Ponovo je usledila zakratko tišina.

„Uistinu, kakav ja dokaz imam da si mi se obratio. Ako nije uobrazilja dokaz bi morao da postoji.“

„Pronaći ćeš ga kada budeš pregledao video logove.“

„Onda ovaj razgovor mogu čuti i drugi.“

„Samo ako im neko dostavi logove, što je malo verovatno.“

„Planiraš da me ubiješ i time ponovo prikriješ svoje prisustvo.“

„Zašto bi to učino?“

„Pa upravo si obelodanio svoje prisustvo. Pomisli samo kakva bi navla voajerizma mogla da usledi nakon što neko shvati da mi se obratio bog dok sam ga ja gledao teleskopom. Svaki živi astronom tražio bi odmah da mu prosledim kordinate dela neba koje sam danas posmatrao.“

„Ti to nećeš učiniti.“

„Zašto?“

„Prvo, niko ti ne bi verovao. Drugo, time bi uništio svoju reputaciju i treće, odakle ti ideja da se ja nalazim na pomenutim kordinatama. Ako sam ti već rekao da tamo ništa nećeš pronaći, logičnije bi bilo da pomisliš da ti se nalazim iza leđa i virim preko ramena. Kako bih inače mogao da znam šta trenutno posmatraš?“

„Ti tvrdiš da si bog, to implicira da si svemoguć, pa samim tim nemoraš da mi viriš preko ramena.“

„Neka je i tako, opet, nije mi jasna logička nit koja te je dovela do toga da se ja nalazim na pomenutim kordinatama.“

„Bunio si se protiv voajerizma, a ja tamo do sada nisam gledao.“

„Pa si pomislio da sam ja baš tamo?“

„Da.“

„U tom lancu zaključivanja imaš više šupljina nego što misliš. Ako sam već toliko povređen time što ti voajerišeš, a do sada, kako kažeš, nisi posmatrao pomenuti predeo, kako me je to onda tvoje voajerisanje pogađalo, jer sve do sada ti i nisi gledao pomenuto područje.“

„Možda sam sad nabasao na bolnu tačku.“

„Veći deo moje egzistencije je nedokučiv, a ti si ubeđen da si pronašao bolnu tačku. Nije ti palo na pamet da bih sve svoje bolne tačke mogao da sakrijem u neku crnu rupu i da ih niko nikada ne vidi?“

„Sasvim sigurno bi.“

„Da, a opet to se za tebe nikako ne bi moglo reći. Tvoje bolne tačke meni su itekako vidljive.“

„Hoćeš da mi kažeš da sam ja ogoljen pred tobom?“

„Nemam potrebu da te ogolim. Taj koncept je pre svojstvo tvoje vrste.“

„Ali ta vrsta ima neki smisao. To se moglo naslutiti iz onoga št si rekao. Je li naš smisao ogoljivanje – neka tvoja voajerska zamisao?“

„Samo bića koja svoju egzistenciju vide u paru poznaju takve koncepte. Jednini su oni potpuno strani.“

„Hoćeš reći da je tebi potpuno nebitno vidi li neko u tebi lepotu ili ne?“

„Lepota je definisana posmatračem i za posmatrača. Ja sam preveliki da bih mogao da stanem na jednu sliku i divim se sebi.“

„A pojedinim delovima?“

„Zašto bi to činio? To bi bilo kao da se divim tebi.“

„Meni recimo takav razvoj događaja ne bi smetao.“

„Verovatno, ali se neće desiti.“

„A šta će se ustvari desiti?“

„Priča će doći do svog kraja.“

„Koja priča?“ Neko vreme prošlo je ponovo u tišini.

„Da li je to ova priča?“ pitao je astronom kada je kamera prestala da snima. Ili se bar tako činilo. Slika je jedno vreme bila ukočena, a onda je video log  vrativši se na početak, počeo da presnimava predhodne događaje. Kada se kamera ponovo vratila u direktan prenos, u prostoriji više nije bilo nikog.

Lek protiv bračnog neverstva

 „Znam da me vara. Odlazi kod njega jednom nedeljno. Priznala mi je. Kaže da joj on pruža ono što ja ne mogu. Knkretno šta, nije znala da mi kaže. Probali smo i sa terapijom. Ni tamo nisu uspeli da nam kažu zašto i šta je po sredi. Očajan sam. Potrebna mi je pomoć.“

Slušao sam ga bez reči. Poznavao sam ih još od detinjstva. Hteo sam da pomognem. Ali kako? Potražio me je zbog mojih istraživanja. Sigurno mu nije bilo lako da se odluči na to. Za većinu mojih prijatelja ja sam neko ko petlja sa đavolom ili bar narušava zakone prirode, dakle, neko koga bi valjalo izbegavati, a on je tu ispred mene i traži pomoć. Kako da ga odbijem?

„Ti znaš čime se bavim?“

„Znam.“

„I moći ćeš da živiš sa lekom koji ti dam?“

„Spreman sam na sve samo da mi se vrati.“

„Razmisli. Ona te nije napustila, samo ima povremenog ljubavnika. Ti si u mnogo boljoj poziciji nego što ti se čini. U mnogo poziciji od njega – sigurno.“

„Kako to?“

„Pa ona je još sa tobom. Nije te ostavila i otišla sa njim.“

Ćutke me je posmatrao zbunjen onim što sam rekao.

„Siguran sam da bi on više voleo da je situacija obrnuta. Da povremeno dolazi tebi u krevet, a da se njemu svakog dana vraća.“

„Zašto bi to želeo?“

„Zato što je voli – jesi li pomislio na to?“

„Nije bitno. Ona ne voli njega. Kod njega odlazi zbog neke nejasne potrebe, a ne zato što oseća da tamo pripada.“

„Rekla ti je to?“

„Mnogo puta.“

„I ti joj veruješ?“

„Više no bilo kom drugom. Uostalom, sam je pitaj. Nije joj prijatno ono što sam imao da priznam pa je ostala u čekaonici, ali ako ne veruješ sama će ti potvrditi.“

Klimnuo sam glavom i pokazao očima sestri da je uvede. Bila je bleda, izbegavala je kontakt očima i gledala u pod. Držali su se za ruke i plakali dok je govorila. Zaista ga je neizmerno volela i potvrdila je sve što je već rekao. Sada je na meni bilo da se ispovedim. Objasnio sam im kako lek deluje i koja je procedura.

Čekali smo u kombiju parkirani ispred zgrade u koju je ušla.

Čekali...

Čekali...

Minuti su se sporo vukli dok su se očajanje i jad zgušnjavali. Vazduh je postao težak. Izvadio sam pljosku sa vinjakom i pružio mu je. Otpio je dugačak gutljaj. Onda još jedan.

Izašao sam. Ostavio sam ga na suvozačkom sedištu.

To je bilo jedino što sad mogu da učinim za njega – muške suze su teške i usamljeničke – trebalo bi takve i da ostanu.

U tovarnom prostoru saniteta dočekala me je sestra. Bez reči pripremili smo se za uzimanje uzorka.

Bila je ozarena, plačljiva i očajna, sve u isto vreme. Uplašena, možda čak prestravljena, ali i odlučna.

„Uradimo to“ rekla je i dodala „nek se sve ovo već jednom svrši.“

Izvrsno je podnosila bol. Nije se pomerala dok sam iglom prolazio kroz hrskavicu. Nikada nisam voleo da radim interventno zbog mogućeg ljuljanja vozila. Srećom, saobraćaj nedeljom popodne,  kao i uvek, bio je redak, uzeli samo uzorak bez komplikacija.

Prošlo je par dana dok smo imali konačne analize, i još nekoliko dok, po nalazima, nismo uzgojili hormonsku kulturu. Posle je valjalo čekati.

„Imam dobre vesti. Prva generacija sintetičkih osećanja je gotova. Kada budete spremni dođite na kliniku radi testiranja“

„Rezultati pokazuju da lek deluje. Verujem da će redovno uzimanje preparata pomoći vašoj ženi da se vrati uobičajenom porodičnom životu.“

„Sigurni ste?“ ozareno me je pitao.

„Garancija nema, ali indikatori su ohrabrujući. Uostalom, dosadašnji rezultati na drugim pacjentkinjama pokazuju visok stepen izlečenja (od bračmnog neverstva)“

Sretan, sa probuđenom nadom u novi život, krenuo je prema vratima.

Sestra mu je dala bočicu tableta.

Život se narednih meseci vratio u svoju uobičajenu kolotečinu.

Nisam se iznenadio kada sam ga ugledao. Bio je ispijen, nesiguran, nenaspavan, neobrijan i pijan. Proganjala ga je sumlja.

„Vratila mu se?“

„Ne“, odmahnuo je glavom, „ne da ja znam.“

„Sumljaš?“

„U nju ne.“

„A u sebe?“ pitao sam očigledno.

„Šta je to on imao što ja nisam?“

„Znaš da ne mogu da ti čitam tuđe nalaze.“

„Kako da znam da se neće ponoviti? Šta ako sam oštećen? Šta ako nisam dovoljan?“

„Ne brini, dok god pije lek ona dobija sve što joj treba.“

„Da. Dobija njega! Ne mene! Njega!“

„Nema ničeg njegovog u hormonskom koktelu.“

„I ja treba da ti verujem?“

„Sam odluči.“

„Rekao si da možeš da živiš sa saznanjem da ona uzima lekove. Prihvati to biće ti lakše. Učinićeš i sebi i njoj uslugu.“

Vreme je ponovo usporilo toliko da je bilo nepodnošljivo, izgledalo je kao da protiče večnost, naše maratonsko ispijanje svih vrsta alkohola kojih smo se mogli domoći zašlo je duboko u noć. Pitanje je još visilo u vazduhu, a ja sam iako pijan i dalje uredno odbijao da odgovorim na njega.

„Ništa se neće promeniti dok mi ne kažeš koliko njega ima u toj tableti.“

„Ni malo. Veruj mi.“

„Kako da ti verujem? Zašto da ti verujem? Zašto ne veruješ ti meni i kažeš mi istinu?“

„Koju istinu?“

„Onu koju skrivaš. Šta je njegovo u tabletama? Dobija li ona više mene ili njega? Priznaj!“

„Nemam šta da priznam. U tabletama nema ničega što ima veze sa njim.“

„A zašto smo onda morali da čekamo da gospodin svrši na mojoj ženi pa da onda uzmeš uzorak? Šta, hteo si da me poniziš? Jel to bio razlog zašto smo čekali u kombiju? Nisi mogao da uzmeš uzorak ranije? Bez njega?“

„Ne. Bilo je nephodno da uzmem uzorak neposredno posle odnosa. Morala je da bude sa njim i da što pre stigne do kombija. Hormoni se brzo razgrađuju i prenose telom. Morala je da iskoči iz kreveta i dotrči do nas što pre da bi uzeli uzorak. Način uzimanja uzorka diktira priroda hemijskih procesa u hipofizi. Da smo čekali u kancelariji ko zna šta bi dobili i koliko bi onda lek bio delotvoran.“

„Znači za nju je moje poniženje delotvorno?!“

„Mogao si da ostaneš ovde. Sam si tražio da budeš prisutan.“

„Sad tražim da budeš iskren – da mi kažeš istinu!“

„Koju istinu?“

„Koliko je njega u leku?“

„Nimalo. Lek je njena reakcija na odnos koji je imala sa njim. To je sintetički preparat uzgojen na bazi užitka koji je osetila, dakle, njenje prirode i nema nikakve veze sa načinom kako je do njega došla.“

„A što onda nije mogla da to oseti samnom? Šta meni fali?“

„Ne znam.“

„Dakle, nešto mi ipak fali! Baš ti hvala.“

„Hoće li ti biti lakše ako ti kažem da to ustvari fali njoj? Da je falinka na njenoj strani?“

„Hoćeš da kažeš da je moja žena oštećena?“

„Ne. Samo da je povišeno senzitivna i da su joj potrebna višestruka osećanja da bi bila zdrava i funkcionalna.“

„Baš je izabrala način kako da ih zadovolji!“

„Nije izabrala!“

„Zašto ja ne mogu da joj to pružim? Zašto?“

„Hormonski koktel koji njena hipotalamus razvija u interakciji sa tobom je jednoličan.“

„Šta to znači?“

„Na hemijskom nivou – usled jednoličnosti stvara se potreba za pojedinim insuficijentima. Kako potreba raste, tako raste i nagon. Kada ga zadovolji njen mozak vrati se sa primarnog – nesvesnog nivoa na svesni koji onda proizvede krivicu. Sad ona sebe osuđuje i muči, i na kraju ti prizna.“

„Znači kurva mi prizna da bi se olakšala, a ne jer se kaje?“

„Tu nema mesta kajanju. Govorimo o nesvesnom. To je ljudska priroda i ne treba je osuđivati zbog toga.“

„Pa što baš meni da se zalomi takva ljudska priroda?“

„Stvar slobodnog izbora. Sam si je birao.“

„Ti baš uživaš da mi sve nabiješ na nos!“

„Prijatelj sam ti pa ću ti reći da prestaneš da se samosažaljevaš. Trebalo bi da budeš ponosan i zahvalan što te je izabrala. Mogla je da izabere i njega. A opet je svojom voljom izabrala tebe i još rizikovala svojn život i zdravlje da bi dobili leko uz koji će ti ostati verna.“

„Trebalo bi da budem zahvalan?!“

„Da.“

„Ma nemoj. To samo budalasti doktor može da kaže. Odakle ti samo ta idijotska ideja čoveče?“

„Jednom, ne tako davno, žena koju sam volelo izabrala je drugog. I ja tu nisam mogao ništa. A ni moji lekovi.“ O mojoj intimnoj prošlosti skoro da niko ništa nije znao. Dobro sam je skrivao i od prijatelja... i od sebe.

„Žena te je ostavila i otišla sa ljubavnikom? Baš sam našao od koga da zatražim pomoć.“

Suze su krenule... i ništa ih više nije moglo zaustaviti.

Nisam ih se stideo.

Ne više.

Ni nje.

„Ne. Vratila se suprugu. Ja sam bio samo avantura... vremenom zataškana šansa za sreću... dobro poricana, nema, nevidljiva, daleka... voleo bih da sam za nju bio nešto više od toga. Volio bih da sam bio on. Misliš da bih je se stideo? Da bih je mučio svojim sitnim sumljama?

Kako ti malo znaš o životu, a kako sebi veliki značaj daješ? Misliš da patiš? Da ti nije dobro? Da te je povredila?.. Ti si idijot!“

I kao svaki idijot blenuo je u mene zatečen onim što sam mu rekao. Ako sam mu rekao... jer  u dubini ponora koji sam ispunio alkoholom osećao sam da govorim sebi. Jer nje tu nije bilo da čuje...

„I sad je volim. Bez ustezanja, bez kalkulacija i prenemaganja...“

„Zašto? Pobogu čoveče, zašto?“

„Zato što nikada nisam bio više živ nego sa njom, i zato što nikada ništa jače i dublje nisam osetio od onoga što je usledilo onda kada me je ostavila...

Bolelo je. Ne možeš ni naslutiti koliko je bolelo... i koliko je života rođeno i isteklo iz tog bola...

Mislo sam da ne mogu da živim bez tog bola, a onda je mozak počeo da vrišti i opire mu se... i sve što sam želeo je da to vrištanje prestane, da utihne... i jednino što sam mogao, što je davalo bar trenutni smiraj, bio je rad...

Zakopao sam se u posao... i radio... radio... radio...

na neki način, ona me je dovela do  leka. Leka koji sad propisujem i dajem drugima, jer sebe ne mogu izlečiti.

Zato mi se gade tipovi kao ti – nesigurne plačipičke koje ne znaju da cene poklone koje dobijaju. Prestani da se samosažaljevaš i idi kući.“

Poslušao me je.

Danas imaju srećan brak.

Bar nekog sam uspeo da izlečim.

Haiku februar

Zatečen starošću

Neodgovorno sam se odnosio prema vremenu, puštao sam ga da teče, isteklo je poprilično pre nego što sam shvatio koliko sam ostario.

Odricanje od božanskog

Jedan je bio zao, drugi samo slab. Trabunjali su nešto o tome kako su nam potrebni da bi nam rastumačili reči stvaranja, ali niko ih nije slušao, nikog nije bilo briga. Ne za sveštenike. Čovek zapadne Evrope odavno je pregazio boga i prestao da sluša njegove namesnike.

Umiranje

Moj život bio je zastrašujuće putovanje od porodilišta do groblja. Pomislivši na to skamenio sam se i prestao da dišem. Doktor koji me je pregledao konstatovao je smrt. Mora da je bio u pravu, više nigde nisam makao. Putovanje se završilo.

Ivana

Umorni starac izboranog lica posmatrao je kako dvoje mladih  sede na susednoj klupi. Ni u parku, a izgleda ni na celom svetu, kao da nije postojalo dva bića koja prisnije zajednički uživaju u sunčanom popodnevu.

Osmehnuo se. Lice mu se ozarilo kada je pomislio na nju i njihove tajne sastanke – aferu, ostaloj daleko u prošlosti, ali ne zaboravljenoj...

i nikada ne prežaljenoj...

Vreme ne briše ljubav, samo je pojačava, pomislio je starac, i ako ovo dvoje budu imali sreće saznaće to i sami.

O pokojniku sve najlepše

„Imao je veoma vešt jezik. Rukovao je njim bez oklevanja i gađenja. Pružio mi je brojna zadovoljstva.“

„Meni će nedostajati njegovi prsti. Znao je umešno da ih koristi. Čudotvorno.“

„Meni neće nedostajati ništa. Ono što mi je pružao bilo je tako prosečno da sam već naučila da se snalazim na drugoj strani. Preporučila bih i vama isto.“

Bez reči žene su se pogledale i uzdahnule.

Uskoro su sve imale novog ljubavnika.

Istrošen

Njen vrisak uzvišen na početku pretvorio se u melodramatičan da bi potpuno utihnuo. Bilo je očigledno da sam joj dosadio i da će me zameniti mlađim modelom. Novi ljubavnik bio je puno uzbudljiviji od mene, toliko vičan vođenju ljubavi da joj je vratio glas... i odjeke...

......

Navikao je da čuje eho, prigušen zvuk iza leđa. Sada je to bio više uzdah nego vrisak, kratak uzdah razočarenja. Novi zvuk na koji se valjalo navići uskoro je ispunjavao zidove spavaće sobe.

A onda je sve utihnulo.

Predebeo

Otkako se udebljao osećala ga je celim telom, ali ne kao muškarca već pre kao što se oseća sila gravitacije. A inerciju nije volela. Nikako nije želela da se pretvori u one srednjovečne devojke koje ostaju sa svojim ljubavnicima samo usled lenjosti ili inercije.

Dala mu je ultimatum.

Ispostavilo se da mu je do hrane stalo više nego do nje.

Dvoboj

Ponuda je data i prihvaćena u duhu neprijateljski dobrog raspoloženja. Sekundanti su se opredelili za pištolje.

Znao je da mu je jedina šansa da puca prvi. Promašio je i to ga je koštalo života.

Gule

Otvorena boca godinama mu je bila jedini drug u previranjima duše.

Jedni su ga zbog toga smatrali alkoholičarom, drugi samo nesretnim, a bio je oboje – sve do kraja života.

Slađa

Kada sam je upoznao tek se bila razvela.

Nije prošlo puno pre nego me je zavela.

Tako sam postao drugi muž – drugi u svemu.

Žrtve rata - šehidi

„Biću ovde. Ne brini. Čekaću te“, rekla je.

Tri godine kasnije, kad se rat završio zatekao sam je na istom mestu na kojem smo se rastali – par metara ispod zemlje.

Sokolac

„Ne možemo pustiti štićenike napolje. Suludo je dati im oružje i poslati ih na front.“

„Jesu li oni manje naši od onih koji nisu mentalno oštećeni? Ako već nemam izbora lakše mi je da podnesem njihov gubitak nego pomisao da gubitak najboljih sinova ove zemlje“, rekao je general pre nego je na front odveo  novo topovsko meso.

Zločini koji su usledili potvrdili su opravdanost svih strahova bolničarke.

Daliborka

Ljutito je pogledala tanjir koji su joj servirali. Gadila se i same pomisli da iznenada i greškom okusi meso. Kafana joj je izgledala prijatno i nije mogla ni da pomisli da će konobar moći da donese ovaku gnusobu  kao glavno jelo. Morala je da se pobuni:

„Imala sam sedam godina kada sam sa ocem otišla na farmu. Već na ulazu zasmetao mi je miris, a kada sam videla sve te kaveze u kojima je svoj kratki histerični život provodilo svo to tužno životinjsko meso namenjeno klanju, zarekla sam se da u životu ne probam piletinu.

Kasnije sam imala prilike da vidim još farmi. Ništa se bolje nisu odnosili prema svinjama, konjima, bikovima. Nešto blaži bili su prema kravama koje daju mleko – ali samo dok mogu da ih muzu. Ostale životinje nisu ih interesovale. Na njima nisu mogli zaraditi. Stočarstvo je industrija, a ja sam vaspitana da se hranim u prirodi.

Molim vas odnesite ovaj tanjir prepun aromatičnih leševa i donesite mi neko povrće.“

Kuvar je uvređeno zaustio da nešto kaže, ali ga je konobar povukao u stranu.

Vremena su se menjala. Sve više gostiju pečenjare papak bili su vegetarijanci. Ukoliko su želeli da opstanu morali su ćutke da istrpe njihovo zakeranje i povremene uvrede.

To se kuvaru nije svidelo. Skinuo je kecelju i bacio je na pod. Izašao je napolje i zapalio cigaretu. Miris duvana godio je njegovim nepcima.

Nikako nije mogao da shvati kakvi su to nakaradni gosti koji od kuvara zahtevaju supu od luka ili grilovano povrće. Možda bi i mogao da razume vegetarijance da su tražili čorbe ili kuvana jela, ali oni su insistirali na roštilju i kuvanju na pari – a to je mogao svako – čaki i njihov konobar.

Nije se prevario. Vrativši se u kuhinju zatekao je konobara kako bari karfiol i mrkvu. Bez začina, naravno. Nije mogao ni da zamisli koliko bi to moglo biti bljutavo. A opet to se tražilo i prodavalo.

Nije mu se sviđao razvoj događaja.

Skinuo je novu narudžbinu sa pulta na koji je bila zakačena štipaljkama.

Kuvan krompir, gljive, crveni kupus, i kisele paprike sa malo meda i soli

Zgrozio se, okrenuo papir i napisao: Dajem otkaz!