Haiku februar

Zatečen starošću

Neodgovorno sam se odnosio prema vremenu, puštao sam ga da teče, isteklo je poprilično pre nego što sam shvatio koliko sam ostario.

Odricanje od božanskog

Jedan je bio zao, drugi samo slab. Trabunjali su nešto o tome kako su nam potrebni da bi nam rastumačili reči stvaranja, ali niko ih nije slušao, nikog nije bilo briga. Ne za sveštenike. Čovek zapadne Evrope odavno je pregazio boga i prestao da sluša njegove namesnike.

Umiranje

Moj život bio je zastrašujuće putovanje od porodilišta do groblja. Pomislivši na to skamenio sam se i prestao da dišem. Doktor koji me je pregledao konstatovao je smrt. Mora da je bio u pravu, više nigde nisam makao. Putovanje se završilo.

Ivana

Umorni starac izboranog lica posmatrao je kako dvoje mladih  sede na susednoj klupi. Ni u parku, a izgleda ni na celom svetu, kao da nije postojalo dva bića koja prisnije zajednički uživaju u sunčanom popodnevu.

Osmehnuo se. Lice mu se ozarilo kada je pomislio na nju i njihove tajne sastanke – aferu, ostaloj daleko u prošlosti, ali ne zaboravljenoj...

i nikada ne prežaljenoj...

Vreme ne briše ljubav, samo je pojačava, pomislio je starac, i ako ovo dvoje budu imali sreće saznaće to i sami.

O pokojniku sve najlepše

„Imao je veoma vešt jezik. Rukovao je njim bez oklevanja i gađenja. Pružio mi je brojna zadovoljstva.“

„Meni će nedostajati njegovi prsti. Znao je umešno da ih koristi. Čudotvorno.“

„Meni neće nedostajati ništa. Ono što mi je pružao bilo je tako prosečno da sam već naučila da se snalazim na drugoj strani. Preporučila bih i vama isto.“

Bez reči žene su se pogledale i uzdahnule.

Uskoro su sve imale novog ljubavnika.

Istrošen

Njen vrisak uzvišen na početku pretvorio se u melodramatičan da bi potpuno utihnuo. Bilo je očigledno da sam joj dosadio i da će me zameniti mlađim modelom. Novi ljubavnik bio je puno uzbudljiviji od mene, toliko vičan vođenju ljubavi da joj je vratio glas... i odjeke...

......

Navikao je da čuje eho, prigušen zvuk iza leđa. Sada je to bio više uzdah nego vrisak, kratak uzdah razočarenja. Novi zvuk na koji se valjalo navići uskoro je ispunjavao zidove spavaće sobe.

A onda je sve utihnulo.

Predebeo

Otkako se udebljao osećala ga je celim telom, ali ne kao muškarca već pre kao što se oseća sila gravitacije. A inerciju nije volela. Nikako nije želela da se pretvori u one srednjovečne devojke koje ostaju sa svojim ljubavnicima samo usled lenjosti ili inercije.

Dala mu je ultimatum.

Ispostavilo se da mu je do hrane stalo više nego do nje.

Dvoboj

Ponuda je data i prihvaćena u duhu neprijateljski dobrog raspoloženja. Sekundanti su se opredelili za pištolje.

Znao je da mu je jedina šansa da puca prvi. Promašio je i to ga je koštalo života.

Gule

Otvorena boca godinama mu je bila jedini drug u previranjima duše.

Jedni su ga zbog toga smatrali alkoholičarom, drugi samo nesretnim, a bio je oboje – sve do kraja života.

Slađa

Kada sam je upoznao tek se bila razvela.

Nije prošlo puno pre nego me je zavela.

Tako sam postao drugi muž – drugi u svemu.

Žrtve rata - šehidi

„Biću ovde. Ne brini. Čekaću te“, rekla je.

Tri godine kasnije, kad se rat završio zatekao sam je na istom mestu na kojem smo se rastali – par metara ispod zemlje.

Sokolac

„Ne možemo pustiti štićenike napolje. Suludo je dati im oružje i poslati ih na front.“

„Jesu li oni manje naši od onih koji nisu mentalno oštećeni? Ako već nemam izbora lakše mi je da podnesem njihov gubitak nego pomisao da gubitak najboljih sinova ove zemlje“, rekao je general pre nego je na front odveo  novo topovsko meso.

Zločini koji su usledili potvrdili su opravdanost svih strahova bolničarke.

Daliborka

Ljutito je pogledala tanjir koji su joj servirali. Gadila se i same pomisli da iznenada i greškom okusi meso. Kafana joj je izgledala prijatno i nije mogla ni da pomisli da će konobar moći da donese ovaku gnusobu  kao glavno jelo. Morala je da se pobuni:

„Imala sam sedam godina kada sam sa ocem otišla na farmu. Već na ulazu zasmetao mi je miris, a kada sam videla sve te kaveze u kojima je svoj kratki histerični život provodilo svo to tužno životinjsko meso namenjeno klanju, zarekla sam se da u životu ne probam piletinu.

Kasnije sam imala prilike da vidim još farmi. Ništa se bolje nisu odnosili prema svinjama, konjima, bikovima. Nešto blaži bili su prema kravama koje daju mleko – ali samo dok mogu da ih muzu. Ostale životinje nisu ih interesovale. Na njima nisu mogli zaraditi. Stočarstvo je industrija, a ja sam vaspitana da se hranim u prirodi.

Molim vas odnesite ovaj tanjir prepun aromatičnih leševa i donesite mi neko povrće.“

Kuvar je uvređeno zaustio da nešto kaže, ali ga je konobar povukao u stranu.

Vremena su se menjala. Sve više gostiju pečenjare papak bili su vegetarijanci. Ukoliko su želeli da opstanu morali su ćutke da istrpe njihovo zakeranje i povremene uvrede.

To se kuvaru nije svidelo. Skinuo je kecelju i bacio je na pod. Izašao je napolje i zapalio cigaretu. Miris duvana godio je njegovim nepcima.

Nikako nije mogao da shvati kakvi su to nakaradni gosti koji od kuvara zahtevaju supu od luka ili grilovano povrće. Možda bi i mogao da razume vegetarijance da su tražili čorbe ili kuvana jela, ali oni su insistirali na roštilju i kuvanju na pari – a to je mogao svako – čaki i njihov konobar.

Nije se prevario. Vrativši se u kuhinju zatekao je konobara kako bari karfiol i mrkvu. Bez začina, naravno. Nije mogao ni da zamisli koliko bi to moglo biti bljutavo. A opet to se tražilo i prodavalo.

Nije mu se sviđao razvoj događaja.

Skinuo je novu narudžbinu sa pulta na koji je bila zakačena štipaljkama.

Kuvan krompir, gljive, crveni kupus, i kisele paprike sa malo meda i soli

Zgrozio se, okrenuo papir i napisao: Dajem otkaz!