Nesiguran, progonjen duhovima Afrike

Kao malo dete baba me je plašio pričama o duhovima. Tad je delovalo, ali čim sam naučio da čitam shvatio sam da nema puno istine u njegovim pričama. Ipak, tema me je donekle interesovala, pa sam čitajući fantastiku naučio ponešto o ovom motivu.

Čudio sam se otkud to da je ovaj motiv, iako u različitim formama, tako čest u literaturi, a onda sam shvatio da se strahovi prenose iz prošlosti i da na taj način deluju u sadašnjosti.

 A sadašnjost za mog prijatelja bila je daleko do idealne. Pre godinu dana počeo je da živi sa devojkom koju je upoznao dok je sa klubom bio na pripremama za novu sezonu. Ona je tada bila udata za napadača iz Nigerije koji je već u zimskom prelaznom roku otišao u Tvente. Ona se razvela i ostala u Beogradu, a on kao pravi balkanski džentlmen otišao kod nje da je teši i tamo ostao.  Uselio joj se na gajbu i u krevet bez ikakve pomisli da pomenuta mesta napusti.

Deo sa tešenjem dobro mu je išao, zaškripalo je, po prvi put u njegovom životu, onaj drugi deo. Škripao je u krevetu i to pogrešno – ne opruge u madracu, već njegova erekcija. Bio je premali za damu sviknutu na obdarenog pojedinca. I sve češće to obostrano razočarenje pokazivali su javno. Ona kupovinom krpica po buticima, a on po kafanama u kojima je svojom nesuvislom pričom uglavom smarao mene. A ja šta ću, prijatelj sam, moram da slušam. 

„Brak ostavlja duhove. Zna da bude gadno. Posebno kad znaš da je bila udata za po obdarenosti čuvenu čamugu. Nije samo među nama njegova alatka poznata po veličini i crnci je zovu malj. Kad pomislim na tu kitu sav se smanjim zbog sopstvene manjkavosti. A ona, kučka, oseti – postane hladna na mojoj koži. Seks tad postane mučan, sve što želiš je da se sve završi i da pobegneš. Neželiš da vam se pogledi sretnu, jer se bojiš da negde ne prepoznaš sećanje na njega ili još gore poređenje.“

„Pa što si onda još sa njom?“ Gledao me je kao da nerazume šta govorim. Dovoljan je bio i jedan pogled na nju pa da bilo kom muškarcu bude jasno zašto je sa njom.

„A šta je alternativa da budem sam i drkam na nju?“

„A da pričaš sa njom?“

„Ti baš nisi normalan. Jel ti palo na pamet šta bi mogla da mi kaže?“

„Šta?“

„Pa bolja opcija je da mi kaže kako sam ja bolji i nežniji i da me voli.“

„I šta je tu loše?“

„Ono što prećuti – dakle – ja imam smešno malu alatku i nežno je golicam, a on toliko veliku da koža hoće da pukne kad joj je stavi. A to što me voli samo znači da je ono bila potreba, dakle, pre ili kasnije vratiće se ponovo i ona će mu tad otići jer je to bože moj potreba... A to je bolji scenario...“

„Šta ima gore od toga?“

„Da počne da se smeje. Jel bi ti volio da se neko smeje tvojoj batini?“

„Ja nemam batinu, a i nepokušavam da utešim bivšu ženu centarfora Nigerije.“

„Pusti me patetike tvog jadnog ljubavnog života.“ Nisam ništa odgovorio. Bilo je jasno da kao prijatelj moram da se usresredim na njegov problem koji je objektivno bio veći.

Otpio je preostalo piće i rukom mahnuo konobaru za novu turu. Bilo je izesno da će se ponovo napiti. Nije bilo načina da ga sprečim u tome, ali ni svrhe da ga pustim da se ponovo nalije – to nikako ne pomaže i ne rešava njegov problem. Bilo mi je jasno da niko nevoli da mu se podsmevaju, ali koliko je realno da bi mu se ona posmevala, nisam bio siguran.

Kad je konobar doneo piće uhvatio sam ga za ruku i rekao: „Nemoj.“

„Moram“, odgovorio je i izvukao ruku iz stiska. Sasuo je piće u sebe brzo poput onih koji se spremaju da učine nešto za šta inače nebi imali hrabrosti, pa im je potreban i taj dodatni podstrek. Podigao je oči i pogledao pravo u mene. 

„Neželim da me sažaljeva.“

„A šta hoćeš?“

„Da se popnem na nju i pogledam je u oči.“ Gledali smo se par trenutaka bez reči, a onda sam ja pozvao konobara. Za ono što je kanio da uradi dobro bi mu došlo još jedno piće na brzinu.

Uskoro se pojavila i ona – duge plave talasaste kose, pogleda sakrivenog iza tamnih naočara, na sebi je imala samo par krpica poznatih kreatora i miris jasmina koji se poput nevidljivog dima širio uokolo. Bilo je i više nego jasno šta sledi ako postane frustrirana domaćica.

„Idi“, naredio sam glasom generala i poslao prijatelja da se suoči sa svojim najgorim strahovima.

Nisam mogao da mu se ne divim. Zbog žene koju je voleo uskoro će se suočiti sa duhovima Afrike koji su još živeli u njoj. Penjaće se i bacati se... sve dok ih u potpunosti ne protera iz postelje i sećanja.

Koji general ne bi poželeo tako požrtvovanog vojnika, a kad malo bolje razmislim, koji muškarac ne bi poželeo da je na njegovom mestu – na ovom teškom zadatku?