Razgovor astrofizičara sa bogom

Iako je studije završio kao najbolji u rangu Uri je imao gadnu i naprasitu narav. Nije mu trebalo puno da plane, a onda, zna se, usledile bi uvrede pa kad ni one nisu bile dovoljne da se poruka prenese i pesnice. U pesničenju je bio podjednako dobar kao u učenju. I podjednako revnosan u pokazivanju istog. Za jednog astrofizičara to teško da je bio povoljan karakter. Ali on nije imao nameru da ga menja. Čak ni kad je ostao bez posla i bio izbačen sa svih katedri na koje se zaposlio.

Dok je bio mlađi i sa manje ožiljaka uspevao je da privuče na svoju stranu žene od uticaja ali kako ženama nije bio vičan, polako, ali sigurno gubio je tlo pod nogama, sve dok jednog dana nije zauvek morao da napusti civilizaciju i preseli se na planinske vrhove Anda gde se zaposlio kao astronom istraživač. Za jednog bivšeg perspektivnog astrofizičara ovo teško da je bio pozitivan korak u karijeri, ali za prokuženog probisveta bez ikakve karijere u kojeg se pretvarao, bio je još jedini mogući.

Neočekivano, daleko od svih, Uri je našao mir. Ništa mu više nije smetalo. Godine koje su usledile proveo je u posmatranju noćnog neba. Imao je uobičajenu rutinu koje se uvek pridržavao. Spavanje do podne, ustajanje, pola sata trčanja oko opservatorije, doručak u vreme ručka,  potom bi usledila prepiska sa kolegama i predah uz laku literaturu i muziku, a onda bi odlazio na sprat opservatorije gde bi zauzeo svoje mesto i otvorio krovna vrata. Od tad pa do zore bez odmora pretraživao bi noćno nebo u potrazi za vansolarnim planetama. Nije mu loše išlo, za poslednjih devet godina kolilo je na opservatoriji, pronašao je čak dve, što je već samo po sebi bilo zavidan uspeh.

Vremenom, shvatio je da mu nedostaje ljudski kontakt. Društvene mreže i Skajp nisu baš odgovarajuća zamena za razgovor sa ljudima, ali vremnom se čovek navikne na sve, pa i na tišinu. Zato ga je iznenadilo kad mu se obratio.

Ko ili šta, to je već veliko pitanje, jer teško da je moguće da mu se uistinu obratio bog. Pre će biti da je po sedi bila neka neslana šala, ali iz video loga koji je ostao nakon njegovog misterioznog nestanka, to baš i nije najjasnije. U nedostatku adekvatnog i proverljivog objašnjenja najbolje će biti da čitaoca pustimo da sam donosi zaključke, pa ćemo stoga odmah preći na sadržaj istog.

Uri sedi na stolici ispred glavne konzole, čini se da pokušava da nešto zumira, telom zaklanja veći deo ekrana, pa je nejasno šta, ipak, nazire se Magelanov oblak. Osim povremenog zvuka kucanja na tastaturi i kliktanja mišem, ništa se ne čuje. A onda se odjednom čuje glas za koji se ne može odrediti odakle dolazi.  

„Ne moraš se truditi toliko. Tu ništa nećeš naći.“ Na trenutak Uri je zbunjen. Osvrće se oko sebe.

„Ko si ti?“

„Tvorac. Neki me zovu Bog.“ Iako bi ovakva izjava verovatno prilično potresla nekog drugog, Uri je miran. Začuđujuće mirno prima informaciju da mu se obraća bog. Posebno ako se uzme u obzir da je u opservatoriji sam i da je godinama bez ljudskog kontakta. Ne pokazuje ni najmanji nagoveštaj straha. Nepokazuje ništa, čak ni uzbuđenje. Miran je i začuđujuće sklon logici, što čovek gonjen strahom nikako ne bi bio. Mada, možda je logika upravo ono čega se očajnički držao kako je pobedio strah. Bar se tako može zaključiti iz potonjeg toka dijaloga koji je vodio sa nepoznatim glasom.

„Bog? Zašto?“

„Imam znanje koje prevazilazi njihovo.“

„To nije dovoljno da za nekoga pomislimo da je svevišnji.“

„Dobro, imam konačna znanja.“

„Misliš, znaš sve, pa i to kako će se ovo završiti.“

„Misliš na ovaj razgovor?“

„Ne, na ovaj svet.“

„A zašto misliš da će se postojanje sveta završiti?“

„Tako pokazuju eksperimenti, tome vode sva naša saznanja.“

„Vi neznate dovoljno za valjana predviđanja.“

„Ti znaš.“

„Znam. Ali to vam ne želim reći.“

„Zašto?“

„Tako ću zadržati mističnost i vi ćete misliti da znam više nego što uistinu znam.“

„Ali to onda neznaš sve.“

„To nije neophodno.“

„Kako nije? Rekao si da znaš konačna znanja.“

„Znam.“

„Ali...“

„Konačna znanja proizilaze iz konteksta i granica – dovoljno je da znam njih da bi znao sve.“

„Misliš kao kad formulom odredimo veze i definišemo fizičke zakone?“

„Upravo tako.“

„Ali ti onda nisi svemoćan, deluješ u okviru zakona.“

„Nema ničega van zakona.“

„Znači postoji jedan jedinstveni opštevažeći zakon univerzuma iz kojeg sve proishodi?“

„Da.“

„I ti si ga napisao?“

„Ne. Ja sam ga razumeo. Napisan je daleko pre mene.“

„Tek sad ništa ne shvatam. Jesi li ti tvorac?“

„Da.“

„Onda si mogao da oblikuješ zakon po želji.“

„Ne, moja kreacija je unutar zakona. Ja sam unutar zakona.“

„Ne razumem.“

„Ja sam svoja kreacija...“ Ćutanje je govotilo da Uri ne razume sve implikacije pa je glas odlučio da mu poogne.

„... i određen sam zakonima stvaranja koji su nastali u vreme stvaranja.“

„Ti si sam sebe stvorio?“

„Da.“

„I to si učinio po zakonima koje si stvorio.“

„Da.“

„I učinio si to u prostoru i vremenu koje si stvorio samo zato da bi imao gde da stvoriš sebe?“

„Da.“

„Zašto?“

„Zašto da ne?“

„Morao si imati neki razlog. Sigurno nisi stvorio svet jer ti je bilo dosadno.“

„Nije mi moglo biti dosadno, nisam postojao.“

„Pa zašto onda?“

„Zato što su to zakoni dozvoljavali, a onda i tražili.“

„Zakon je zahtevao stvaranje sveta?“

„Da nije, ne bi bio zakon.“

„Ali taj zakon si stvorio ti.“

„Ne, ja sam ga samo prvi razumeo. Stvaranje je posledica razumevanja.“

„Ako si ti sebe stvorio to znači da ne postojiš oduvek. Kako si mogao da nešto razumeš  pre nego što si postojao? Morao si da nastaneš pre nego što si razumeo.“

„Nisam morao.“

„Kako nisi morao?“

„Elektroni od kojih se sastojiš ne moraju biti svesni onoga što obrazuju, ali ti možeš biti svestan činjenice da si sastavljen od njih. Nisam morao da postojim da bih razumeo – razumeo sam sve zakone i pre nego sam nastao.“

„Ali ti nisi nastao. Ti si stvoren – sam sebe si stvorio.“

„Utoliko lakše.“

„Ništa ne razumem.“

„Da razumeš ti bi bio ja.“

„Ali ja nisam ti.“

„Ti jesi ja... samo toga još nisi svestan.“

„Onda sam ja bog.“

„Ti si deo mene.“

„Ali ako deo tebe nije svestan sebe, to jest tebe, ti onda nisi kompletan, pa sami tim nisi ni bog.“

„Jesam.“

„Kako?“

„Ja još nastajem – još rastem. Svakog ternutka sam sve veći i veći.“

„Kao kosmos?“

„Neki me i tako zovu.“

„Ako si ti kosmos kako to da mi se obraćaš glasom? To nije najefikasniji način opštenja.“

„Ali je tebi najprihvatljiviji.“

„Podjednako prihvatljive su mi i slike.“

„Možda, ali njih bi mogao pogrešno protumačiti.“

„Ne bih bio prvi. Ako si ti bog, onda ti je poznato da su tvoje reči već puno puta pogrešno tumačili.“

„Ne.“

„Nije ti poznato?“

„Nisu moje reči pogrešno tumačili. Do sada se nisam obraćao.“

„Ja sam prvi kojem se obraćaš? Čemu dugujem tu čast?“

„Nema puno časti u tome što radiš – voajerišeš po ceo dan već godinama – nije mi jasno gde ti tu pronalaziš čast.“

„Neugodno ti je?“

„Nisam ja starleta pa da uživam u tome da u mene bulje ili na mene sline.“

„Nikad ne bih pomislio da bi bog mogao da bude stidljiv.“

„Nisam stidljiv, samo verujem da zaslužujem malo privatnosti.“

„Kasno si se setio. Ukoliko si hteo privatnost trebalo je odavno da pošalješ neki asteroid da nas sve pomlati kao dinosauruse.“

„Ja nisam poslao asteroid koji je smlatio sve dinosauruse.“

„Pa ko je onda to uradio?“

„Zakon.“

„Zakon je uništio dinosauruse?“

„Zakon obično uništi sve one koji mu se protive.“

„Dinosaurusi su se protivili zakonu? Kako?“

„Bili su preveliki. I prekrvožedni. Ni najmanje se nisu uklapali u očekivanja koja je univerzum imao prema tvojoj planeti.“

„Znači ipak su smetali tebi.“

„Nisu – ispunili su svoju svrhu.“

„Jel to znači da i mi imamo svrhu?“ Nije bilo odgovora. Astronom je to protumačio kao znak da mu se odgovr verovatno ne bi svideo. A onda mu je na um pala druga mogućnost. Potpuno je besisleno postavljati pitanje smisla biću haosa nastalom iz haosa. Čak i da svrha postojanja postoji, ono je ili ne bi prepoznalo, ili bi je prećutalo.

„Imaš li neku poruku za mene?“

„Poruku? Ne.“

„Zašto onda?“

„Zašto sam ti se obratio?“

„Da.“

„Bilo ti je dosadno. Siguran sam da ovim razgovorom bar donekle razbijamo tvoju dosadu.“

„Definitivno, sad nije dosadno. Mada priznajem očekivao sam više od boga.“

„Zašto bih ja morao da se uklapam u tvoja očekivanja?“

„Možda sam ja stvorio tebe.“

„U tom slučaju ceo ovaj razgovor bila bi samo uobrazilja i niko drugi ga neće čuti – u tom slučajnu on odzvanja u tvojoj glavi.“ Ponovo je usledila zakratko tišina.

„Uistinu, kakav ja dokaz imam da si mi se obratio. Ako nije uobrazilja dokaz bi morao da postoji.“

„Pronaći ćeš ga kada budeš pregledao video logove.“

„Onda ovaj razgovor mogu čuti i drugi.“

„Samo ako im neko dostavi logove, što je malo verovatno.“

„Planiraš da me ubiješ i time ponovo prikriješ svoje prisustvo.“

„Zašto bi to učino?“

„Pa upravo si obelodanio svoje prisustvo. Pomisli samo kakva bi navla voajerizma mogla da usledi nakon što neko shvati da mi se obratio bog dok sam ga ja gledao teleskopom. Svaki živi astronom tražio bi odmah da mu prosledim kordinate dela neba koje sam danas posmatrao.“

„Ti to nećeš učiniti.“

„Zašto?“

„Prvo, niko ti ne bi verovao. Drugo, time bi uništio svoju reputaciju i treće, odakle ti ideja da se ja nalazim na pomenutim kordinatama. Ako sam ti već rekao da tamo ništa nećeš pronaći, logičnije bi bilo da pomisliš da ti se nalazim iza leđa i virim preko ramena. Kako bih inače mogao da znam šta trenutno posmatraš?“

„Ti tvrdiš da si bog, to implicira da si svemoguć, pa samim tim nemoraš da mi viriš preko ramena.“

„Neka je i tako, opet, nije mi jasna logička nit koja te je dovela do toga da se ja nalazim na pomenutim kordinatama.“

„Bunio si se protiv voajerizma, a ja tamo do sada nisam gledao.“

„Pa si pomislio da sam ja baš tamo?“

„Da.“

„U tom lancu zaključivanja imaš više šupljina nego što misliš. Ako sam već toliko povređen time što ti voajerišeš, a do sada, kako kažeš, nisi posmatrao pomenuti predeo, kako me je to onda tvoje voajerisanje pogađalo, jer sve do sada ti i nisi gledao pomenuto područje.“

„Možda sam sad nabasao na bolnu tačku.“

„Veći deo moje egzistencije je nedokučiv, a ti si ubeđen da si pronašao bolnu tačku. Nije ti palo na pamet da bih sve svoje bolne tačke mogao da sakrijem u neku crnu rupu i da ih niko nikada ne vidi?“

„Sasvim sigurno bi.“

„Da, a opet to se za tebe nikako ne bi moglo reći. Tvoje bolne tačke meni su itekako vidljive.“

„Hoćeš da mi kažeš da sam ja ogoljen pred tobom?“

„Nemam potrebu da te ogolim. Taj koncept je pre svojstvo tvoje vrste.“

„Ali ta vrsta ima neki smisao. To se moglo naslutiti iz onoga št si rekao. Je li naš smisao ogoljivanje – neka tvoja voajerska zamisao?“

„Samo bića koja svoju egzistenciju vide u paru poznaju takve koncepte. Jednini su oni potpuno strani.“

„Hoćeš reći da je tebi potpuno nebitno vidi li neko u tebi lepotu ili ne?“

„Lepota je definisana posmatračem i za posmatrača. Ja sam preveliki da bih mogao da stanem na jednu sliku i divim se sebi.“

„A pojedinim delovima?“

„Zašto bi to činio? To bi bilo kao da se divim tebi.“

„Meni recimo takav razvoj događaja ne bi smetao.“

„Verovatno, ali se neće desiti.“

„A šta će se ustvari desiti?“

„Priča će doći do svog kraja.“

„Koja priča?“ Neko vreme prošlo je ponovo u tišini.

„Da li je to ova priča?“ pitao je astronom kada je kamera prestala da snima. Ili se bar tako činilo. Slika je jedno vreme bila ukočena, a onda je video log  vrativši se na početak, počeo da presnimava predhodne događaje. Kada se kamera ponovo vratila u direktan prenos, u prostoriji više nije bilo nikog.