Zasto je bog dozvolio da ljudi umiru

Zašto je Bog dozvolio da ljudi umiru


"Suviše ljubavi će te ubiti", reče Bog Adamu, a onda naredi ljudima da ga vole.

Poruka kodirana u svetlosti zvezda

Poruka kodirana u svetlosti zvezda

U svetlosti zvezda kodirana je poruka umu da život ima smisla. Zato život bira da se nastni u svetlosti – da napusti preegzistencijalnu tamu. A kada naum izađe na svetlost rodi se lepota koja je uzrok i posledica stvaranja. I tek kad ugleda lepotu koja izranja iz svetlosti um postane svestan i sebi postavi pitanje „šta je to biti“.

Od kad se to desilo osnovno iskustvo života postala je obuzetost uma temeljem svega, izvorom i poreklom svake reči pa i ovih par reči koje nam donese svetlost udaljenih zvazda.

O, kruženju materije i energije

„Ja sam svetlost – vreme je da osvetlim tamu“, pomislio je foton. Nije znao da će njegov put koliko god dugačak bio na kraju završiti u tami.

Da mogu ispričao bih ovu priču iz groba

„Kada imaš šansu govori istinu – govori istinu sebi, govori istinu drugima i nemoj se stideti onog što kažeš“, rekao je motivacioni govornik. Posle je dodao: „ništa ne ostavi za sobom.“ Onda je govorio o tome kako ništa ne možeš sa sobom poneti kada zauvek odeš. Govorio je o konačnom rezultatu – o onome što za sobom ostavljaš, šta sa tobom nestaje onda kada umreš. O sramoti. Uverio me je da su mi ideje koje me zaokupljaju celog života tu sa razlogom. Da su mi date da ih iznesem na svetlost, i da će, ako im ne pomognem da ugledaju svetlost dana, i one umreti samnom, a ja sam ih tako dugo potiskivao, odlagao, zanemarivao... toliko toga drugog mi je bilo preče – sve do tad... a onda se sve promenilo... shvatio sam da su ideje koje me ne napuštaju ustvari najesencijalniji deo mene i istoga trenutka postale su mi preče od svega. Da bi se promenio i posvetio sebi sastavio sam spisak onoga što želim da opstane – što ne želim da povedem sa sobom na groblje. Na parčetu papira napisao sam:

•  Ideje u koje verujem 
•  Žene koje sam volio 
•  Svoju ljubav 
•  Svoje ambicije 
•  Svoje snove 
•  Ono što sam želeo 
•  Ono što sam dostigao

Na dnu spiska sam dodao – ne želim da zamnom plaču oni koje sam ostavio...

Duh zeljan sveta

Lepota i ljubav u pokušaju spasavanja sveta

Rodio sam se u svetu mnogo lepšem, slobodnijem i naprednijem od onoga kojem sad pripadam. Narušiti lepotu i sklad bila je sudbina mnogih moje vrste. Lepota je bila retka i obožavana... i iskorišćavana do mere totalne degradacije. Posebno od onih koji je nikada nisu ni imali.

Degradacija lepote – degradacija sveta  - sebičnost – imanentna propast bila je sudbina našeg sveta. To je bila sudbina koja nam je određena. Bila nam je potrebna nova lepota. Molio sam Veliku Majku da nam pošalje spas, i ona nam ih je poslala.

Prvo je došla lepota. Dara[1] ju je donela sa sobom – i mi smo je pratili gde god da bi krenula. Ali ovoga puta ona nije bila sama. Uskoro za njom došla je ljubav... i otrovala nas ili začarala – zar je bitno... ovoga puta ljubav je bila usmerena ka lepoti ne ka sebbi.

Prevazići sebičnost bio je uslov opstanka sveta. Ljudi su to vremenom shvatili. A kada su prihvatili tajnu postanja svet je ponovo postao lepši.

Očevi našeg sveta

Bili su  naoružani samo svojim duhom i idejom koja ih je vodila, a razorili su sve što im je predhodilo i stvorili učenja koja prkose vekovima. Svi su bili Jevreji bez skoro ikakvih šansi po onima koji su ih okruživali ali su Isus, Marks, Anštajn i Frojd ipak naprviavili najveći haos koji je svet ikada video... i svaki od njih pojedinačno doprineo da se uzdignemo do mesta na kojem se sad nalazimo...

A kako smo im mi zahvalili? Kako smo se odnosili prema njihovim učenjima i plemenima koji su ih iznjedrili... Pitam se hoće li nam doći i jedan novi mesija nakon svega što smo učinili protiv plemena Izrailjevih...

Filozofija religije

Religija je umetnost onih koji ništa ne stvaraju. Zato je Bog i insistirao na celibatu svojih poslanika.

Izgleda da nije znao da će zato  sveštenici postati najveći kritičari bilo kojeg ljudskog pokušaja da svet učine boljim.

Ili je možda znao – i time štitio svoje delo od „poboljšanja“

Ili se možda bojao da ga čovek ne nadvisi

Ili su pojnajpre sve ove pretpostavke smislili ljudi koji su se trudili da razumeju svet

Ambiciozna

Veličina žene počiva u odsustvi ambicija tvrdili su naši stari. Ivana se nije slagala sa ovom zastarelom paradigmom. Sve je učinila da se sa njim nikada ne pomiri, da je ne prihvati. Na kraju je uspela da je promeni  - samo snagom svojih ambicija.

Duh željan sveta

Smrt je otpor koji telo pruža sopstvenoj želji da proguta svet. Ali smrt koliko god bila konačna za telo ne utiče ni na želju, ni na duh. Zato se duh iznova vraća po novo telo – u novom pokušaju da razume, pokori i proguta svet. Tolika je njegova glad za onim što postoji van i mimo njega.

Psihologija ljubavi

„U planu Stvaranja nije zabeleženo da čovek treba da bude srećan“, tvrdio je Frojd. Adler i Jung nisu imali nameruu da se pridržavaju plana... čak ni voljena Lu.

Podmlađen

Voditi ljubav sa mnogo mlađom ženom – to iskustvo je iscrpljujuće i obogađujuće – shvatio je to konačno kada je nakon toliko godina uronio ponovo u mladost. Svoju i njenu.

---

[1] Dara – ime Vavilonskog porekla, doslovan prevod sa Persiskog – Prelepa i često se je titula koju nose boginje u politeizmu Mesopotamije i Vavilona.

Naum jednog korisnika mobilne telefonije

Naum jednog korisnika mobilne telefonije

Kada mu je stigao SMS znao je da je od Nikoline. Kratko je pisalo: „Imaj na umu da te imam na umu.“

„I ja tebe imam na umu“, odgovorio je na njenu  poruku, a onda sačekao par minuta – pre nego što se zaputio ka njoj u nameri da sa reči pređe na dela. Smatrao je tih nekoliko minuta sasvim pristojnom pauzom dovoljnom da devojka protumači njegov naum i pripremi se u skladu sa istim.

Obostrano prilagođene želje

Želeo ju je – samo ne za uvek, što nije bilo loše – ni ona nije želela da se skrasi sa njim – seks bez obaveza već je bilo nešto drugo – odgovarao je oboma.

Logika

„Bog i mi nemamo istu logiku – zašto bi je imali mi i vanzemaljci? Ako mi želimo da upoznamo i sretnemo njih to uopšte ne znači da oni žele da upoznaju nas“, rekao je profesor. To me je ponukalo da sedeći u zadnjoj klupi razmišljam o tome da li su bliznakinje iz prve klupe  boginje ili vanzemaljci, jer i pored svih mojih pokušaja da im se približim, ni one nisu imale nikakvu želju da se upoznaju ili druže samnom.

Propitivanje

Znale su se od malena. Bile su kume – ili su bar njihovi roditelji bili kumovi. Zajedno su otišle na studije, pa i učile zajedno, često, propitujući jedna drugu. Kad sam ih prvi put sreo vodile su ovu vrlo zanimljivu prepirku...

„Etika upozorava kakav bi svet trebao da bude kada bi se pridržavao vrline“, tvrdila je Biljana.

Željka joj se odlučno suprostavila sa stavom da: „Etika upozorava svet, kakav bi trebao da bude – kada bi se pridržavao vrline.“

Više mi se sviđao Željkin direktan pristup, pa sam zajedno sa njom, napao Biljanin indirektan pristup. Bio je to zaobilazni način da priđem Željki – za direktan pristup nisam još bio spreman.

Suočeni sa strahom

Strah

Obadvojica smo imali svoje strategije kako da preživimo ratne strahote. On je imao veru, ja ubeđenja. Retko kad bi dale rezultate – i jedna i druga. Strah bi često nadvladao nas, našu veru i ubeđenja... i tad smo mogli samo da se nadamo da će brzo da prođe. Bila je to uzaludna nada – strah nas nikada nije napustio – samo je posle puno godina promenio svoje ime... Sad ga zovemo posttraumatski sindrom

Mali kamicak

MALI KAMIČAK

Mali kamičak, rođen u tami, čeka čudo koje će se izdignuti iznad sveta u kom postoji. Čudo, koje će mu pomoći – da zablista... ali čuda nema – samo nema tama...

I moli tamu kamičak mali – snagu, energiju da mu da

Jer...

Više od svega, kamičak mali ima želju da zablista

... i ubedi tamu – masu da mu da

... i energiju

... i krenu prašina i magla za njim

I poče da igra i vrti se

I usisa sve što mu se na putu nađe

Sve dok ne naraste dovoljno u zvezdu da se rodi

I zasija

Kao zvezda tek rođena.

I sijaše kamičak mali

Vekovima... eonima...

A onda, poslednjeg dana života njegovoga

Istrošen, ispražnjen u Novu se pretvori

I posla svetlost na sve strane sveta

Da vekovima o zvezdi jednoj svedoči

I davno, u noći zvezdanoj

Kroz okular mali ugledah svetlo njegovo

I svetlost mi reče

Srešćemo se...

Ponovo...

I isčekivah ga četrdeset godina

Ko Izrailji u pustinji, što put u zemlju obećanu tražiše – ja tražih mali kamičak

Da me obasja – svetlost da mi da

A on mi se ne javi

Nikada

I svetlom me svojim ni jednom ne obasja

A onda najednom, bez povoda ikakva, sretoh je, na mestu neočekivanom

I pustih je da govori

I mašta

I gleda tim srnećim krupnim tamnim očima

Negde iza mene, negde kroz mene,

Kao da me nema, kao da me ne vidi

Zagledana u budućnost i prazninu

Gorda, neustrašiva, željna da budućnost sustigne i prstima svojim oblikuje

Ali ja je vidoh i pogledom svojim razodenuh

I prepoznah u njoj mali kamičak

I dok prstom uvojak vrti

I o snazi želje svoje zbori

Snovi joj sa usana silaze

A ja na licu tom ozarenom 

Prepoznah lepotu jedne nadnaravne dame.

Dok mi zbori Ivana mi otkriva

Snagu jedne Nike i odlučnost furije

Ali sve su to trice i kučine

Jer ja znam

Da ispod svih velova sadašnjih

I prošlih

Duboko negde u njoj

Živi kamičak mali

I žarko želi ponovo da zablista

I ja ga spoznadoh

I proželeh snagu, energiju da mu dam

I zauvek ga pratim.

Priznadoh joj želju svoju

A ona mi se nasmeši – naivnim me imenova

Ali bi joj drago

I pozva me da uđem u svetlost njenju.

I ja joj se predah

A ona zasija jače no ikada pre