Mina

MINA

To nije bila tek obična kafana, a ni ona se svakako ne bi mogla uvrstiti u armiju običnih barmena, šankera, majstora za koktele i koketiranje. Nije bila ni posebno zgodna, imala je kratke i snažne noge i široke kukove, a opet privlačila je goste bolje od bilo koje lepotice pa su se mnogi klubovi grabili oko nje.

Nekažem, bila je upadljivo primetna sa tom kratkom crvenom kosom i  plavim očima, posebno kad se nasmeje, ali to nije bilo ono što je magnetski privlačilo klijantelu.

Njeno tajno oružje bilo je to što je mogla da pronikne u bilo koji lik i bilo koji život već posle prvog pića, a posle bi poput svih holivudskih klišea o barmenima demostrirala najbolju psihoanalizu koja se mogla naći u gradu. Tu se naravno nije stajalo, te bi već sa drugim pićem počela i terapija. Naravno, odbijala je da drži terapije odvikavanja od alkohola ali je zato bila dostupna za sve druge vidove terapije.

Obično, išlo je otprilike ovako – dva martinija presečena izlivom promišljanja o životu još uvek ispunjenog nadom i ambicioznim kalkulisanjem. Onda kafa sa rumom i savet kojeg bi se trebalo pridržavati taj dan. Na kraju dana, naravno, piće za opuštanje i par reči smišljenih tako da podstaknu klijenta da se otvori i olakša dušu. Zatim saučesničko klimanje glavom i poziv na čašicu razgovora za sutra.

A sutra je novi dan, i onda se ciklus ponovo pokrene...

... i tako godinama...

A onda je jednog dana zatvorila ordinaciju i otišla u neki drugi grad i drugu kafanu...

... rekla je samo da su joj dosadile naše kafanske priče...

GRANDIOZNE MISLI

GRANDIOZNE MISLI

Univerzum postoji da bi postojao ja, shavtio sam jednog jutra. Kapricioznom igrom slučaja predhodne noći sam čitao Vitgenštajna koji je pak tvrdio da je svet sve što postoji. Brijući se posmatrao sam svoj odraz u ogledalu i shavtio veliku tragediju tvorca – nivo dela ostao je daleko ispod nivoa reči koje mu je priprisivala verska literatura – bio sam očigledno nesavršen, a broj mojih nesavršenosti ozbiljno je rastao sa godinama. 

Činjenica je da se svet milijardama godina pripremao za moje postojanje i isto tako da ja u tom smislu sigurno nisam ispunio očekivanja. A opet, ko zna kavi su planovi ili estetika univerzuma. Možda me on... ili ona... ili možda to... gleda drugim očima. Ko zna kakvi su nivoi postojanja njemu primereni?

Kao detetu sve mi se činilo grandioznim počev od mene... sada sam shvatio svoju ništavnost – dovoljno je bilo da uputim jedan ponizan pogled prema nebu, a opet, svest o posebnosti i jedinstvenosti nije nestala i idalje me je je ispunjavala, a ja sam se opet nadao da ću sresti barem jedno biće koje tako misli, ali vremena je bilo sve manje...

Nada me ipak nije napuštala – ako je svet ovoliko čekao na mene neće onda ostaviti glavnog junaka usamljenim i lištiti priču ljubavne drame. Ko god da je kosmički dramaturg sigurno će pratiti pravila dobre naracije. Ja sa druge strane, sa svim svojim nesavršenostima, to nisam u obavezi, evo na primer, primereno vrednosti koju sebi pridajem pokušao sam da sve sažmem u jednu rečenicu, ali mi pobegoše (moje) grandiozne misli i rasuše se po ovom papiru.

TD

Pitaju me zašto ne pišem.

Odgovaram nemam vremena za to.

Ni za kratke priče?

Ni za njih. Moj književni talenat, ako je ikada i postojao, pronašao je mesto svoje validacije – ili su ga bar meni nadređeni menadžeri pronašli – sada pišem žalbe i odgovore na žalbe na tendeske dokumentacije. Svakoga dana državnom organu gomilam na papir istine i laži i ni – istine – ni – laži i teram ih da to čitaju.

A oni kao i svaka odana i verna publika čitaju moja dela – baljezgarije i sa punom susretljivošću odgovaraju na njih. Tako to ide. Iz dana u dan. Razmena je brza, dinamična, dramatična, priče uglavnom unapred prepoznatljive i sa vrlo predvidivim ishodom, jednom rečju, jadne – sramotno ih je prikazivati drugima, a kamo li kačiti na blog, konačno zaključujem, a moja mi publika odano klima glavo na to.

KRITIČAR

„Jesu li vaše priče apstraktne ili apsurdne?“ pitala me tek svršena studentica književnosti sa namerom da postane kritičar.

„Kratke“, odgovorio sam. Klimnula je glavom – razgovor je bio završen.

Nikada nisam pročitao kritiku koju je napisala – nije me interesovalo.

METAMORFOZA

„Kako inžinjer tvog kalibra postane savetnik za javne nabavke?“ pitao me bivši kolega.

„Lako – zameni apstrakciju sa spekulacijom“, rekoh, zatim malo razmislih pa dodah, „i primeni elementarnu matematiku.“ Vidoh da mu je sada jasno – klimao je u znak potvrde, a možda i odobravanja u to već nisam bio siguran.

GLUMICA

Nikada mi nije bilo jasno što toliko uvežbava svoje uloge. Brzo bi ulazila u lik – već u prvom čitanju, a onda ga je kroz probe samo uglancavala. Bez sumlje bila je talentovana i nije se morala toliko zamarati pripremama.

Ona opet nije mislila tako. Jednom mi je rekla da mora da uvežbava svoje uloge jer nije talentovana koliko i drugi glumci, te da se boji da će to neko konačno spoznati, prokužiti je, a nije uredu da se to vidi na sceni.

Vežbala je da bi odložila neizbežno – poniženje pred kolegama i kako bi izbegla da istom prisustvuje publika.

A publika je dolazila da je gleda, nju, a ne njene kolege, ne zato što je bila zanosna lepotica, već što je bolje od drugih prenosila osećanja i ideje, i što je nekako uspevala da oživi tekst koji joj je dat.

STO SE TICE MORALA – MORALA JE

ŠTO SE TIČE MORALA – MORALA JE

Naučena da veruje u učtivu ljubav nikada nije ni pomišljala da pređe granicu dozvoljenog sve dok joj jedan učtivi gospodin nije dao predlog koji nije mogla da odbije. Predlog je, kako pretpostavljate, bio veći i obilatiji od onog neveštog primerka kojem se na venčanju zavetovala na vernost.  I ne samo to – bio je šarmantan i uglađen i posebno voljan da ugađa, a ništa od toga nije krasilo predlog koji je nekada davno uspeo da se izbori za svoj zakoniti status i koji se više ni malo nije trudio oko nje. Tako je u moralnom pogledu posrćući dobijala sve što joj je nedostajalo zadovoljavajući potrebe i stvarajući prijatne navike – odvikavanje, naravno, nije dolazilo u obzir.

Trebao je to da shvati i zakoniti suprug, ali on je bio dovoljno glup i gord da joj preteći postavi ultimatum. Nakon toga izgubio je i status, a uglađeni gospodin učvrstio svoju poziciju.

Bilo je i onih koji su je osuđivali, zbog svega ovog, ali njima bi ona spremno odgovorila – moralo je tako – iz moralnih razloga.

SATANIZACIJA

(ILI KAKO VOLJENI MUŠKARAC POSTAJE NEPRIJATELJ)

Volela ga je zbog njegove sposobnosti da uvek kaže istinu. Zato ga je pretvorila u neprijatelja. Jer samo neprijatelji uvek govore istinu, prijatelji i ljubavnici neprekidno lažu uhvaćeni u mrežu dužnosti i obaveza.

Učinila je to iz ljubavi – volela ga je i nije želela da promeni njegovu suštinu.

A i trebao joj je neko kome je mogla da veruje...

KRIZA SREDNJIH GODINA

Već duže vreme njihov ljubavni život beše ustajao. Noći su bile duge, ispunjene kratkim uzbuđenjima i dugoročnim razočarenjem koje se gomilalo preteći da poruši moralne brane koje su ih još zadržavale u nevoljnom zajedništvu.

A onda se jednog jutra desilo neminovno. Brana je popustila. Već istog popodneva on beše koristio radni sto u svojoj kancelariji, sa sekteraricom naravno, dok se ona opredelila da u radno vreme u pratnji kolege poseti hotel u blizini svog posla.

Tako su skoro istovremeno pronašli način kako da prevaziđu krizu srednjih godina.

ISKRENO

„Zašto mi je propao brak – zbog laži – uvek obećavamo više nego što možemo ispuniti – zato ne laži, budi iskren“

„Onda se neću ni oženiti“, iskreno je priznao prijatelju – njega nije imao potrebu da laže. Obojica su znala da nemaju baš monogo šta ponuditi ženama koje su ih opčinjavale.

BRAKORAZVODNI SLUČAJ VANSUDSKOG PORAVNANJA

Jezici se traže i izazivaju, razmena pljuvačke je u toku,... tada na scenu upada zakoniti suprug. Zaprepašćen je i preneražen. Uviđa da drugi dobijaju više od njega. To mu nije po volji. Posebno ga srdi taj nedostatak stida – ona svo vreme nastavlja sa započetim, polako podižući ili pre spuštajući uloge.

Suprugu je dosta svega. Izlazi iz kuće i zatvara vrata. Više se neće vraćati.

Ona, zadovoljna predloženom pravnom taktikom nagrađuje svog pravnog zastupnika. Oboje osećaju da su dobili ono što su želeli.

SUDBINA

„Sudbina neće doći po tebe – moraćeš se potruditi da ti nađeš nju.“

„A šta kad je nađem?“

„Prati je!“

KAKO SAM POČEO DA ČITAM BESCELERE LIMUNADE FRANCUSKIH PISACA

Nekih navika stečenih u ranoj mladosti teško se osloboditi. Otac me je davno naučio da čitam samo nobelovce, eventualno, kad baš imam vremena, što se skoro nikad ne dešava, one što su dobili pulicera ili bukera. Uopšte uzev ovo je bio dobar savet i zahvaljujući strogoj disciplini stečenoj u detinjstvu i istrajnosti pročitao sam dosta pametnih knjiga prepunih pametnih reči stekavši negde usput nezvanični status pametnog čoveka.

Koliko sam pametan, ili to nisam, nikada sa sigurnosti nisam znao, ali prema reakcijama okoline slutio sam da bi veći deo populacije više voleo kada bi mogao da izbegne bilo kakvu komunikaciju samnom. Bilo je to uglavnom prećutno izbegavanje i samo par puta u životu desilo mi se da mi žene koje sam startovao dobro izvežbanim i uglancanim forama u lice kažu šta i o njima i o meni misle – ja sam se posle trudio da ne mislim previše o tim događajima. Tako je bilo, ali ja se nisam dao omesti i obeshrabriti i ponekad bi mi prolazio koji red Milera ili bi mi koja rečenica Hemingveja omogućila da barem te noći uživam u putenim zadovoljstvima one koju sam u tom trenutku smatrao izuzetno domišljatom i intiligentnom što je baš mene izabrala, a sad, sa ove distance pre o njima mislim kao o milosrdim sestrama i umornim ženama koje iz sažaljenja ili nekog drugog uzvišenog cilja, koji ja čak nisam u stanju ni da prozrem, pristaju da ugode izgubljenim, a opet, disciplinovanim tipovima koji o muško ženskim odnosima znaju skoro sve – iz knjiga naravno – i to onih najboljih.

Tako je bilo prvih 44 godine. Ne baš uspešno, ali ni blizu očajanja – duh, a i telo, još me je držalo. Još sam bio zarobljen u svom svetu i disciplinovano se prdržavao svega naučenog kada se desilo da sa neke konferencije kasno noću putujem kući. Bila je skoro ponoć – ja umoran, preumoran da vozim, preumoran da spavam, odlučim tako da putojem autobusom. Logična odluka nemoram da mislim, mogu da odmorim, a ujutro stižem na posao upravo na vreme. U celoj toj stvari mučila me je samo pomisao kako da ispunim to vreme od par sati, jer kao što rekoh, nisam mogao da spavam. Slušanje nekog audio izdanja nije dolazilo u obzir – ceo dan uostalom slušao sam predavanja, sada mi je odgovarala i trebala tišina, dakle, pravo vreme za knjigu, ali koju, knjižare u to doba ne rade. I tako odlučim da na kiosku kupim neki besceler nekog francuza. Pošto o njemu  i o literaturi koja se nudila nisam ništa znao, odabrao sam knjigu  prema koricama i to se pokazalo kao dobar izbor, jer sam na svoje neverovato iznenađenje na strani 220. našao objašnjenje, pa može se reći i upustvo za razumevanje i postupanje sa ženama. U nekoliko rečenica rečeno je sve što momci treba da znaju:

„Kada ti neka žena kaže ne, to obično znači da, ali plašim se. Kada ti kaže možda, to obično znači ne.“

„A kada kaže da?“

„Kada kaže da, to znači da, možda.“

„A kada kaže jednostavno da?“

„Jednostavno da ne postoji u jeziku žena.“

Zapanjen ovim jednostavnim i vrlo praktičnim upustvima odlučio sam da ih stavim na probu – ispostavilo se da su vrlo korisna i upotrebljiva. Pomažu. Kada bi me neko pitao rado bi mu preporučio da pročita datu knjigu, ali joj se ne sećam naslova. Zapamtio sam samo ime pisca i već sledeći put kad sam dolazio u Beograd na istom kiosku nabavio sam još jednu njegovu knjigu – ko zna kakvih se bitnih životnih saveta može naći u njoj. Već u prvih par strana pronašao sam par zanimljivih redova i odlučio da dotičnog pisca iako nema nijedu od nagrada uvrstim u katalog onih čije knjige čitam.

STRAŠLJIVI UDVARAČ

NASMEJANA

Bila je ubeđena da se smeju sa njom, a u stvari smejali su se njoj – to je primetila tek onda kada joj više nije bilo do smeha.

STRAŠLJIVI UDVARAČ

Uvek se plašio neuspeha i odbijanja – posebno onih izabranica njegovog srca koje su mu najviše značile, a opet, strah je bio najjači upravo kada su one bile u pitanju. Zato je čekao da se desi čudo i one preduzmu odgovarajuće korake  i priđu njemu. Umesto čuda uvek bi se desilo razočarenje.

Tako je bilo uvek do sada, ali sada je rešio da to promeni – ulog je bio toliko veliki. Gubitak Nje jednostavno ne bi oprostio sebi. Bio je svestan da sada mora nadvladati strah. Da mora da pređe sa straha na ljubav. To mu je bila jedina šansa koju je možda imao kod nje. 

OSREDNJI OD PROZAIČAN FILM

Moj život je do tridesete bio holivudski akcioni film, posle je poprimio osobine melodrame, retko i samo retko, postojale su i komične epizode - banalne uglavnom, da bi se na posledku radnja rastočila, drama nestala, a unutrašnji monolog postao dosadan.
Ako sam ikada i bio glavni junak ove drame sigurno je da nikada nisam razumeo šta autor hoće da kaže - smisao sopstvenog života uvek mi je izmicao.
O svemu tome, šta god to bilo, nemam šta više da kažem.