GRANDIOZNE MISLI

GRANDIOZNE MISLI

Univerzum postoji da bi postojao ja, shavtio sam jednog jutra. Kapricioznom igrom slučaja predhodne noći sam čitao Vitgenštajna koji je pak tvrdio da je svet sve što postoji. Brijući se posmatrao sam svoj odraz u ogledalu i shavtio veliku tragediju tvorca – nivo dela ostao je daleko ispod nivoa reči koje mu je priprisivala verska literatura – bio sam očigledno nesavršen, a broj mojih nesavršenosti ozbiljno je rastao sa godinama. 

Činjenica je da se svet milijardama godina pripremao za moje postojanje i isto tako da ja u tom smislu sigurno nisam ispunio očekivanja. A opet, ko zna kavi su planovi ili estetika univerzuma. Možda me on... ili ona... ili možda to... gleda drugim očima. Ko zna kakvi su nivoi postojanja njemu primereni?

Kao detetu sve mi se činilo grandioznim počev od mene... sada sam shvatio svoju ništavnost – dovoljno je bilo da uputim jedan ponizan pogled prema nebu, a opet, svest o posebnosti i jedinstvenosti nije nestala i idalje me je je ispunjavala, a ja sam se opet nadao da ću sresti barem jedno biće koje tako misli, ali vremena je bilo sve manje...

Nada me ipak nije napuštala – ako je svet ovoliko čekao na mene neće onda ostaviti glavnog junaka usamljenim i lištiti priču ljubavne drame. Ko god da je kosmički dramaturg sigurno će pratiti pravila dobre naracije. Ja sa druge strane, sa svim svojim nesavršenostima, to nisam u obavezi, evo na primer, primereno vrednosti koju sebi pridajem pokušao sam da sve sažmem u jednu rečenicu, ali mi pobegoše (moje) grandiozne misli i rasuše se po ovom papiru.

TD

Pitaju me zašto ne pišem.

Odgovaram nemam vremena za to.

Ni za kratke priče?

Ni za njih. Moj književni talenat, ako je ikada i postojao, pronašao je mesto svoje validacije – ili su ga bar meni nadređeni menadžeri pronašli – sada pišem žalbe i odgovore na žalbe na tendeske dokumentacije. Svakoga dana državnom organu gomilam na papir istine i laži i ni – istine – ni – laži i teram ih da to čitaju.

A oni kao i svaka odana i verna publika čitaju moja dela – baljezgarije i sa punom susretljivošću odgovaraju na njih. Tako to ide. Iz dana u dan. Razmena je brza, dinamična, dramatična, priče uglavnom unapred prepoznatljive i sa vrlo predvidivim ishodom, jednom rečju, jadne – sramotno ih je prikazivati drugima, a kamo li kačiti na blog, konačno zaključujem, a moja mi publika odano klima glavo na to.

KRITIČAR

„Jesu li vaše priče apstraktne ili apsurdne?“ pitala me tek svršena studentica književnosti sa namerom da postane kritičar.

„Kratke“, odgovorio sam. Klimnula je glavom – razgovor je bio završen.

Nikada nisam pročitao kritiku koju je napisala – nije me interesovalo.

METAMORFOZA

„Kako inžinjer tvog kalibra postane savetnik za javne nabavke?“ pitao me bivši kolega.

„Lako – zameni apstrakciju sa spekulacijom“, rekoh, zatim malo razmislih pa dodah, „i primeni elementarnu matematiku.“ Vidoh da mu je sada jasno – klimao je u znak potvrde, a možda i odobravanja u to već nisam bio siguran.

GLUMICA

Nikada mi nije bilo jasno što toliko uvežbava svoje uloge. Brzo bi ulazila u lik – već u prvom čitanju, a onda ga je kroz probe samo uglancavala. Bez sumlje bila je talentovana i nije se morala toliko zamarati pripremama.

Ona opet nije mislila tako. Jednom mi je rekla da mora da uvežbava svoje uloge jer nije talentovana koliko i drugi glumci, te da se boji da će to neko konačno spoznati, prokužiti je, a nije uredu da se to vidi na sceni.

Vežbala je da bi odložila neizbežno – poniženje pred kolegama i kako bi izbegla da istom prisustvuje publika.

A publika je dolazila da je gleda, nju, a ne njene kolege, ne zato što je bila zanosna lepotica, već što je bolje od drugih prenosila osećanja i ideje, i što je nekako uspevala da oživi tekst koji joj je dat.