PRED OGLEDALOM

MODEL, NAPUŠTEN OD UMETNIKA

„Zašto nisi došao na izložbu?“

„Umorio sam se. Sva ta bolumenta intelektualaca koji se dive domišljatosti umetnika koji je improvizovao kojekakve fleke po papiru i koji stojički i beskrajno traga za smislom  dela – sve to umara. Čini mi se da sam došao u fazu kada divljenje i potragu zauvek treba prepustiti drugima.“

Klimnuo sam glavom, u znak odobravanja, shvatio sam koliko mu je jedan od tih intelektualaca oduzeo time što mu je ukrao nju.

ZA KAFANSKIM STOLOM

Za stolom, dok čekamo konobara, on lista meni i oblizuje se. Znam to – i sam sam to uobičavao ponekad.  Nema potrebe da gledam jelovnik, opredelio sam se za tanjir supe.

„Smršao si“, konstatuje u formi poluznatiželjnog pitanja.

„Sada na drugi način gledam na hranu. Konačno mogu da razumem upozorenja koje su mi davale voljene žene, koje su opet, nekako uvek bile previše osetljive  i uviđajne prema mojoj opcesiji za hranom.“

„Koliko znam one su te uvek kritikovale u vezi sa prehrambenim navikama.“

„Ne znaš ih sve“, odgovaram, „mislim na svoju babu rođenu u Osmanliskoj Turskoj, vrednu i ponositu ženu koja je naš hleb mesila svojim rukama i koja nije imala naivne predstave o poreklu šnicle koju mi upravo servira.

Ja sam verovao da šnicle dolaze iz marketa, a ona je tu životinju volela, hranila, brinula se o njoj, onda je zaklala, istranžirala, na najbolji način pripremila i tek onda poslužila na tanjiru. Ona je to zvala hrana. Ono što ja jedem kad sam sam zvala je bolest – eto vidiš bila je u pravu.

Iz nekog opskurnog razloga mi verujemo u razdraganu prehrambenu bajku koju nam reklame predočavaju. Verujemo u sofisticiranost jela i pristojne količine hrane koje nam serviraju najbolji kuvari. Niko ni ne pominje da te pristojne količine godinama narastaju poput kvasca.

Postalo je užasno bitno ukrasiti pretrpani oval i ozbiljno pristupiti konzumaciji. Toliko detalja i priče posvećeno je ovom poglavlju bajke kao da se u našim tanjirima razrešava neko od najvažnijih pitanja univerzuma...“

„Razrešava se pitanje gladi“, prekida me uz osmeh.

„Ne – razrešava se marketing problem. Gladi je sve više i sve se manje ljudi bavi njom. Prepuni tanjiri ne služe da bi odagnali glad, ne služe ni komunikaciji za stolom, ni prehrani, oni su samo loše marketing rešenje.“

„Imaš li neko bolje?“

„Manje jedi – višak hrane podeli sa onima koji su gladni, bilo da su u pitanju životinje ili ljudi.“

„To je sad tvoja mantra?“

„Ne. Samo onako kako se osećam.“

Klima glavom i naručuje. Obilno...

PRED OGLEDALOM

Šta bi ljubav videla u ogedalu? Ili mržnja...

videle bi svoj odraz, sebe, prepoznavanje, onakve kakve jesu...

a šta ja mogu da vidim u ogledalu...

koje su laži i zablude koje mi odraz može otkriti?

Na šta danas ličim?

O SMISLU RATA

Rat služi da uništi neprijatelj i da bi smo se mi uništavali, treba li onda u njemu videti ikakvog smisla... a opet tako često ratujemo...

ILIJADA

Žene vole pogled koji im govori o njima, a ne pogled iz kojeg mogu pročitati onog što ih gleda, Muškarci sa druge strane najčešće nisu ni svesni pogleda ili njegovog značenja, oni su prečesto opčinjeni objektom koji očima gutaju.

Tako nastaju epovi i tragedije. Jedan Herin pogled na Parisa. Jedan Parisov pogled na Jelenu – to je dovoljno za rat. Uništenje. Lutanje. I sve bi to pokrio zaborav da jedini slepac na sceni ne zapazi i ispriča priču koju do danas prepričavamo.