Priča jednog ružinog cveta
Kada su posekli druge odlučio je da ne može da
živi bez svih koji su ga okruživali pa je zamolio cvećarku da i njega poseče.
Ruka cvećarke… ili sudbine… ta ruka, prišla je nežno ga pridržavajući dok je jedan
nož presekao svaku vezu sa zemljom na kojoj je rođen. Zatim ga je podigla i
ponela sa sobom. Onda ih je stavila u sud, sve njih, posečene tog dana i uronila
u vodu, dodala kocku šećera, okrenula suncu…
Bili su izloženi pogledima stranaca, kupovali su
ih i prodavali, a jedina uteha moglo im je biti to što su neki od njih, bar na
dan ili dva, mogli oplemeniti živote onih koji su ih uzimali.
Dani su prolazili brže nego pre, vremena je bilo
sve manje, a on bi na trenutak bio tužan kada odvedu nekog njegovog daleko, a
onda bi pomislio da će mu tamo biti bolje i da će možda tamo sresti neku pčelu
ili osa… kome će dati svoj nektar i koji će možda, nadao se, odneti negde
daleko njegov polen… možda na neku daleku livadu ili planinsku kosu… ko zna… a
onda bi uranjao u tmurne misli… jer njega niko nije izabrao… i ko zna da li će…
i čemu onda život ako nikada ne bude izabran…
… i jednoga dana došao je on…
podjednako usamljen, podjednako drugačiji,
podjednako zabrinut za suštinu svog postojanja…
… ni njega niko nije izabrao… i njega je
zaobilazila ruka one koju zovu sudbina…
… i nije ga skroz zaobilazila… možda je valjanije
reći da je mrsila kosu svojih miljenica i koristila njih da ponekad pomrsi
njegove račune…
… a nije bio ni račundžija… nije znao da živi iz
računa ili se uklapa u svet u kojem nije pripadao iz računa…
… nije znao, nije mogao, nije hteo…
… a hteo je, video se to odmah sa vrata, čim je
ušao u cvećaru… hteo je da kaže nešto intimno nekoj ženi koja je kao i sve
prethodne u njegovom životu već bila zauzeta i tuđa, a on ju je video i osećao
kao svoju…
… i nije mogao da napusti tu misao, ni da napusti
nju…
… da je ona njegova, intimno njegova, onoliko
koliko su njegove misli njegove, onoliko koliko je vazduh koji je izdisao bio njegov…
bila je u svakoj njegovoj pori, u svakoj misli, u svakom čežljivom pogledu koji je upućivao njoj… bilo da je gledao u
pravcu nje, meseca ili sunca…
… i prepoznao ga je… on cvet – njega čoveka… a
opet dva tako bliska bića obasjana istim suncem, uvijena u istu svetlost,
izložena vrućini i povetarcu… izložena svim dodirima sveta…
… i prišao mu je rukom…
… i izabrao ga…
za nju…
i on je to znao…
… i više mu nije bilo žao ni pčela, ni osa, ni
livada, već je osetio potrebu za koju nije znao da postoji negde u njemu. Po
prvi put u životu poželeo je da pomogne jednom čoveku… i prenese poruku koju
samo jedan cvet može preneti jednoj ženi… i da bude lep… i da ulepša… barem na
tren… barem na dan… i njen svet…
… jer kako preneti intimne poruke nego zaviti ih
u lepotu…
a on je bio lepota koju je ona čekala… kojoj se
potajno nadala… čak i kada mu je govorila da preteruje… jer može li se
preterivati sa lepotom… ili naterati oko da ne krene ka njoj… takva je priroda
lepote… imala je toliko razloga da zna za to… jer i ona je bila lepota… znao je
to po želji, po strahu, po potrebi koju je namirisao na njemu – čoveku još
onoga trenutka kada je ušao u cvećaru…
… i znao je da će se sad sa njim odnositi sa
pažnjom… znao je to kada ga je cvećarkina ruka zavijala u uvelu travu… po
dodirima tela i mirisu trave mogao je da
nasluti skriveni znak u koji ga vešti prsti pretvaraju… i znao je da neće biti
sam… jer skriveni znakovi moraju imati ključ da budu otkriveni… a ključ je
ležao u još dva cveta… za koga su oni… kome su bili namenjeni… ili je njihova
svrha bila samo da zamaskiraju poruku koju je nosio… ili je sve bila igra
skrivalice…on poruka, a oni ključ… ili je postojalo neko drugo značenje, koje
nije mogao da otkrije, tek znao je da je tri preveliki broj cvetova na jednom
mestu… možda je i to poruka… ko zna… ako dva cveta formiraju znak koji ljudima
simboliše srce, koje onda simboličko značenje ima treći cvet… nije imao
odgovore na ova pitanja… ali znao je da će uskoro da ih sazna… znao je, jer ga
je sudbina sada vodila ka njoj… i on joj je sa radošću nekoga ko nikada nije
mogao da pređe ni samo par koraka žurno prilazio… svojoj sudbini i svom
konačištu…
… i znao je još nešto… da će on biti uručen njoj…
osetio je to po načinu na koji ga je čovek držao… mogao je da oseti lagano
podrhtavanje ruke u ritmu dobovanja srca koje se pojačavalo kako se
približavalo mestu susreta… mogao je da sazna… i saznao je sve ono što reči
nisu govorile, a usne su skrivale… sve neizgovorene reči… svu čežnju i žudnju…
njega… za njom…
… kako je samo bila divna ideja, začeta u
njegovim mislima… ona o njoj… ona o njemu i njoj… ona kojoj je i on mogao da doprinese…
… i želeo je da doprinese… jer razumeo je tog
čoveka i njegovu želju… i njegov san…
… jedna drhtava ruka koja se trudila da ostane
mirna predala ga je u njoj… primila ga je srdačno i sa osmehom… onako kako se
prima jedan intiman i vredan poklon, onako kako se razmenjuju najlepše skrivene
misli i želje… onako kako se na nemuštom jeziku ljudi prima poruka zavijena u
lepotu… kako se daje i prima ljubav…
… i oboje su to znali… i oboje su ćutali… i vešto
izbegavali da govore o tome…
… jer ljubav izgleda nije baš uvek umesna – kada se
desi između ljudi… barem onih koji do tad veruju da već imaju neku ljubav…
… ali kao da ljubav mari za umesnost… i pristojne
geste… nije joj to u prirodi… kao što ni u prirodi ruže nije da bude bez trnja…
… i možda je na trenutak poželeo da je ubode… da
joj na taj način skrene pažnju… trgne iz zarobljeništva i zaslepljenosti… ili
možda samo odgovornosti koju je osećala prema nekome koga je do tad… ili nekada
pre zvala ljubav…
… ali to nije bio način na koji cvetovi otkrivaju
svoje tajne i prenose intimne poruke… oni za to koriste lepotu… i mirise…
… znao je da će se otvoriti… i mirisom mamiti
njene poglede… i uzdahe.. i podsećati je da postoji još neko… ko je voli… i ko
ju je oduvek voleo…
… još od prvog susreta… još od onog trena kada je
po prvi put spustio pogled niz njenu kosu i u njenim očima prepoznao njihovu
decu…
… onu koja će voleti cveće…
… onako kako on voli nju…
… iskreno…
… sve je to znao… a verovatno je i ona znala… ili
bar naslućivala… ali on nije stvari više mogao prepustiti slučaju…pa je počeo
da je zavodi… da joj šapuće… mirisima… onako kako to samo jedan ružin cvet ume…
