Priča jednog ružinog cveta

Priča jednog ružinog cveta

Kada su posekli druge odlučio je da ne može da živi bez svih koji su ga okruživali pa je zamolio cvećarku da i njega poseče. Ruka cvećarke… ili sudbine… ta ruka,  prišla je nežno ga pridržavajući dok je jedan nož presekao svaku vezu sa zemljom na kojoj je rođen. Zatim ga je podigla i ponela sa sobom. Onda ih je stavila u sud, sve njih, posečene tog dana i uronila u vodu, dodala kocku šećera, okrenula suncu…

Bili su izloženi pogledima stranaca, kupovali su ih i prodavali, a jedina uteha moglo im je biti to što su neki od njih, bar na dan ili dva, mogli oplemeniti živote onih koji su ih uzimali.

Dani su prolazili brže nego pre, vremena je bilo sve manje, a on bi na trenutak bio tužan kada odvedu nekog njegovog daleko, a onda bi pomislio da će mu tamo biti bolje i da će možda tamo sresti neku pčelu ili osa… kome će dati svoj nektar i koji će možda, nadao se, odneti negde daleko njegov polen… možda na neku daleku livadu ili planinsku kosu… ko zna… a onda bi uranjao u tmurne misli… jer njega niko nije izabrao… i ko zna da li će… i čemu onda život ako nikada ne bude izabran…

… i jednoga dana došao je on…

podjednako usamljen, podjednako drugačiji, podjednako zabrinut za suštinu svog postojanja…

… ni njega niko nije izabrao… i njega je zaobilazila ruka one koju zovu sudbina…

… i nije ga skroz zaobilazila… možda je valjanije reći da je mrsila kosu svojih miljenica i koristila njih da ponekad pomrsi njegove račune…

… a nije bio ni račundžija… nije znao da živi iz računa ili se uklapa u svet u kojem nije pripadao iz računa…

… nije znao, nije mogao, nije hteo…

… a hteo je, video se to odmah sa vrata, čim je ušao u cvećaru… hteo je da kaže nešto intimno nekoj ženi koja je kao i sve prethodne u njegovom životu već bila zauzeta i tuđa, a on ju je video i osećao kao svoju…

… i nije mogao da napusti tu misao, ni da napusti nju…

… da je ona njegova, intimno njegova, onoliko koliko su njegove misli njegove, onoliko koliko je vazduh koji je izdisao bio njegov… bila je u svakoj njegovoj pori, u svakoj misli, u svakom čežljivom pogledu  koji je upućivao njoj… bilo da je gledao u pravcu nje, meseca ili sunca…

… i prepoznao ga je… on cvet – njega čoveka… a opet dva tako bliska bića obasjana istim suncem, uvijena u istu svetlost, izložena vrućini i povetarcu… izložena svim dodirima sveta…

… i prišao mu je rukom…

… i izabrao ga…

za nju…

i on je to znao…

… i više mu nije bilo žao ni pčela, ni osa, ni livada, već je osetio potrebu za koju nije znao da postoji negde u njemu. Po prvi put u životu poželeo je da pomogne jednom čoveku… i prenese poruku koju samo jedan cvet može preneti jednoj ženi… i da bude lep… i da ulepša… barem na tren… barem na dan… i njen svet…

… jer kako preneti intimne poruke nego zaviti ih u lepotu…

a on je bio lepota koju je ona čekala… kojoj se potajno nadala… čak i kada mu je govorila da preteruje… jer može li se preterivati sa lepotom… ili naterati oko da ne krene ka njoj… takva je priroda lepote… imala je toliko razloga da zna za to… jer i ona je bila lepota… znao je to po želji, po strahu, po potrebi koju je namirisao na njemu – čoveku još onoga trenutka kada je ušao u cvećaru…

… i znao je da će se sad sa njim odnositi sa pažnjom… znao je to kada ga je cvećarkina ruka zavijala u uvelu travu… po dodirima tela i mirisu  trave mogao je da nasluti skriveni znak u koji ga vešti prsti pretvaraju… i znao je da neće biti sam… jer skriveni znakovi moraju imati ključ da budu otkriveni… a ključ je ležao u još dva cveta… za koga su oni… kome su bili namenjeni… ili je njihova svrha bila samo da zamaskiraju poruku koju je nosio… ili je sve bila igra skrivalice…on poruka, a oni ključ… ili je postojalo neko drugo značenje, koje nije mogao da otkrije, tek znao je da je tri preveliki broj cvetova na jednom mestu… možda je i to poruka… ko zna… ako dva cveta formiraju znak koji ljudima simboliše srce, koje onda simboličko značenje ima treći cvet… nije imao odgovore na ova pitanja… ali znao je da će uskoro da ih sazna… znao je, jer ga je sudbina sada vodila ka njoj… i on joj je sa radošću nekoga ko nikada nije mogao da pređe ni samo par koraka žurno prilazio… svojoj sudbini i svom konačištu…

… i znao je još nešto… da će on biti uručen njoj… osetio je to po načinu na koji ga je čovek držao… mogao je da oseti lagano podrhtavanje ruke u ritmu dobovanja srca koje se pojačavalo kako se približavalo mestu susreta… mogao je da sazna… i saznao je sve ono što reči nisu govorile, a usne su skrivale… sve neizgovorene reči… svu čežnju i žudnju… njega… za njom…

… kako je samo bila divna ideja, začeta u njegovim mislima… ona o njoj… ona o njemu i njoj… ona kojoj je i on mogao da doprinese…

… i želeo je da doprinese… jer razumeo je tog čoveka i njegovu želju… i njegov san…

… jedna drhtava ruka koja se trudila da ostane mirna predala ga je u njoj… primila ga je srdačno i sa osmehom… onako kako se prima jedan intiman i vredan poklon, onako kako se razmenjuju najlepše skrivene misli i želje… onako kako se na nemuštom jeziku ljudi prima poruka zavijena u lepotu… kako se daje i prima ljubav…

… i oboje su to znali… i oboje su ćutali… i vešto izbegavali da govore o tome…

… jer ljubav izgleda nije baš uvek umesna – kada se desi između ljudi… barem onih koji do tad veruju da već imaju neku ljubav…

… ali kao da ljubav mari za umesnost… i pristojne geste… nije joj to u prirodi… kao što ni u prirodi ruže nije da bude bez trnja…

… i možda je na trenutak poželeo da je ubode… da joj na taj način skrene pažnju… trgne iz zarobljeništva i zaslepljenosti… ili možda samo odgovornosti koju je osećala prema nekome koga je do tad… ili nekada pre zvala ljubav…

… ali to nije bio način na koji cvetovi otkrivaju svoje tajne i prenose intimne poruke… oni za to koriste lepotu… i mirise…

… znao je da će se otvoriti… i mirisom mamiti njene poglede… i uzdahe.. i podsećati je da postoji još neko… ko je voli… i ko ju je oduvek voleo…

… još od prvog susreta… još od onog trena kada je po prvi put spustio pogled niz njenu kosu i u njenim očima prepoznao njihovu decu…

… onu koja će voleti cveće…

… onako kako on voli nju…

… iskreno…

… sve je to znao… a verovatno je i ona znala… ili bar naslućivala… ali on nije stvari više mogao prepustiti slučaju…pa je počeo da je zavodi… da joj šapuće… mirisima… onako kako to samo jedan ružin cvet ume…