Snaga sudbine

Snaga sudbine

Mir odavno od sudbine tražim, a ona me stalno nemirom hrani.

Šta god da radim, idem putem koji im je ona odavno utabala.

Novo lice sudbine

„Sudbino, koji ćeš lik uzeti kada mi se sledeći put budeš obratila“, pitam i za odgovor dobijam tišinu.

Skrivena je, ali slutim, da će me obradovati… svojom pojavom i likom… i da ću je lako prepoznati…

Još mi se ne otkriva, ali slutim da ću joj se obradovati… kao neko ko se konačno svojoj meti vraća, ko pronalazi sebe i svrhu… i sa radošću prvog trenutka vraća se obećanju života…

Prtina

Više ne gazim novu prtinu u snegu.

Kažu da sam odustao i počeo da se ponašam kao svi ostali.

Kažu, a ne znaju, da moje stope više neće gaziti nežnu belinu, ne, da bi išle utabanom stazom, već što nemaju srca prljati sneg, jer on je bar na kratko, uspeo prekriti svu prljavštinu ostalu za nama… 

I on će je kada se bude topio, još jednom, oprati sa fundamenta ovoga sveta…

Ponovo svoj

Ponovo svoj

„Zalud patiš, tvoja neću biti“, rekla je. Ja je nisam slušao. Ona mi nije verovala.

Previše puta na papir stavih reči gonjene mukom – one koje svedoče o bolu i patnji koja kao nožem seče čoveka na komade i baca ih zverima ili ništavilu. I zalud sam ćutao. One su govorile više nego što ćutanje može sakriti.

Nije mi verovala, ja sam zalud ćutao, nerazumno mučio sebe.

Jednoga jutra ugledah sunce i setih se da me je tako zvala. I pomislih na sve one kojima uskratih svetlo i svoju toplinu. I proguta me sram. I stideh se dugo.

Zatim pade tama i iz nje izroni mesec i ja se setih obećanja koje mi je sudbina donela. I prestadoh da plačem i mučim sebe. I vratih se sebi.

I danas ponekad koristim reči gonjene bolom, ali one više ne govore o meni.

Negde daleko, jedna žudnja plače. Nije moja.

Znam da ne veruje, zato joj moram to i reći. Njoj, i onima što još za mene brinu.

Poslednja nada

Nada

Osudili su me na smrt. Pozvao sam nadu i ona je hodala sa mnom dok sam izlazio pred streljački stroj. Nije me napustila do poslednjeg daha.

Pogubljen sam verujući, uz osmeh svojoj nadi, koja je poljubila moj leš, kada sam pao… i otišla nekom drugom… Nije se ni osvrnula.

Lepota

Svet jednog dana može umreti, ali lepota će nastaviti da živi. I bez nas.

Postojala je pre nas.

Postojaće i kada nas više ne bude.

Ali hoće li biti nekog da je primeti.

Lutalica

„Moje srce lako oprašta, a moja je ljubav nezadrživa i vodi me ka tebi. Gde god da si“, izgovorim u vetar, svakoga jutra. To je jedina molitva koju znam, a opet, meni je dovoljna. Molitva i vera da ću ti se jednoga dana vratiti… i da ćeš me ti prihvatiti… i oprostiti mi moja lutanja…

Savetnica

„Ovo je telo bilo sretno prodati se za osmehe i sitne radosti, a ti si ga bio voljan kupiti, pa zašto ga onda ne upotrebiti za tvoju radost“, rekla je i ja sam je poslušao. Nisam zažalio. Od tad redovno slušam njene savete.

Pravnica

„Izloži mi tvoj slučaj“, rekla je, i ja sam joj ga pokazao. Zainteresovala se za slučaj i poradila na njemu. Dobro je obradila pojedinosti i odbranila me. Od tad je moj advokat i vadi me kad zapadnem u nevolju. A ponekad me i ne vadi.

Pravničko nadmudrivanje

„Nevinost je ubeđenje posmatrača. Krivica takođe. Opet na sudu postoji samo presumpcija nevinosti, a krivica se dokazuje. Govori li to o našoj humanosti ili naivnosti. Želimo li da verujemo u nevinost i dobre namere ikakvih bez dokaza“, pitao sam.

„Da“, odgovorili su svi u glas.