Poslednja nada

Nada

Osudili su me na smrt. Pozvao sam nadu i ona je hodala sa mnom dok sam izlazio pred streljački stroj. Nije me napustila do poslednjeg daha.

Pogubljen sam verujući, uz osmeh svojoj nadi, koja je poljubila moj leš, kada sam pao… i otišla nekom drugom… Nije se ni osvrnula.

Lepota

Svet jednog dana može umreti, ali lepota će nastaviti da živi. I bez nas.

Postojala je pre nas.

Postojaće i kada nas više ne bude.

Ali hoće li biti nekog da je primeti.

Lutalica

„Moje srce lako oprašta, a moja je ljubav nezadrživa i vodi me ka tebi. Gde god da si“, izgovorim u vetar, svakoga jutra. To je jedina molitva koju znam, a opet, meni je dovoljna. Molitva i vera da ću ti se jednoga dana vratiti… i da ćeš me ti prihvatiti… i oprostiti mi moja lutanja…

Savetnica

„Ovo je telo bilo sretno prodati se za osmehe i sitne radosti, a ti si ga bio voljan kupiti, pa zašto ga onda ne upotrebiti za tvoju radost“, rekla je i ja sam je poslušao. Nisam zažalio. Od tad redovno slušam njene savete.

Pravnica

„Izloži mi tvoj slučaj“, rekla je, i ja sam joj ga pokazao. Zainteresovala se za slučaj i poradila na njemu. Dobro je obradila pojedinosti i odbranila me. Od tad je moj advokat i vadi me kad zapadnem u nevolju. A ponekad me i ne vadi.

Pravničko nadmudrivanje

„Nevinost je ubeđenje posmatrača. Krivica takođe. Opet na sudu postoji samo presumpcija nevinosti, a krivica se dokazuje. Govori li to o našoj humanosti ili naivnosti. Želimo li da verujemo u nevinost i dobre namere ikakvih bez dokaza“, pitao sam.

„Da“, odgovorili su svi u glas.