Susret pred ulaznim vratima

Susret pred ulaznim vratima

Pre nego izađem, zastanem izjutra pred vratima. Znam. Kad otvorim vrata videću sebe ispred njih i shvatiću da sam došao kući, a u stvari, ja tek izlazim. Srešću se tako, na trenutak, sa svojom maštom ili željom što je noću lutala. Možda je noć provela kraj tebe. Slutim to, jer uz mene više ne leže u postelju, a ako to i uradi, iskrada se čim sklopim oči. Odlazi da luta. Možda da te traži… ili već zna gde si pa ti beži pod okriljem noći. Ne znam da li je noć provela sa tobom, ali slutim, jer osmeh koji drugi više nevide, od mene ne može sakriti. Srećemo se tako, na ulaznim vratima, moja mašta i ja, i odlazimo u različitim pravcima - ja na posao, ona na počinak. I tako dan za danom. I ko zna koliko će to još da potraje…

Partija šaha

Nekada sam išao u susret vremenu, a ono je sada krenulo meni u susret. I ne znam koliko još vremena ima, ali slutim da mu neću videti kraj i da ću isteći pre kraja, pre nego padne zastavica.

I neće se tad niko zapitati kakve sam poteze odigrao i kako sam stajao na tabli, ni da li sam igrao simultanku ili izgubio samo od jednog protivnika – vremena.

Kad padne zastavica izgubio si i tu je kraj.

Ali ljudi od vajkada gube od vremena, pa zašto bi ja bio izuzetak. Opet, vredi igrati. I nadati se. Sve dok ne padne zastavica.