Iluzija pogonjena željom

Iluzija pogonjena željom

Ja i ti. Iluzija i stvarnost. Moja želja i tvoja nezainteresovanost. Lakše bi podneo odbacivanje – kada bi postojalo. Ali ne postoji, i nema tu više mesta iluziji.

Ali, da li je ijedna iluzija shvatila svoju zabludu? Promenila se? Ikada?

Kad pomislim da sam Niče

Neko od modernih filozofa jednom je rekao: „Čovek koji je pronašao smisao jeste čovek praznine.“ Često mislim o tome.

To me nagoni da verujem da univerzum ima svest – zato se neprestano širi – da nađe smisao. I uhvatim sebe da mislim kako je ispunjavanje praznine put ka smislu, a opet, znam da nešto mrtvo ne može upoznati svoj smisao.

Potom pomislim kako je svemir živ i kako mi samo parazitiramo u njemu. Pratim tu misao sve do spoznaje da širenje kosmosa vodi u termičku smrt univerzuma. A onda se zapitam zašto put traženja smisla jedne svesti mora voditi u smrt.  Postoji li smisao života u isto vreme kad i život ili su te dve stvari uvek odvojene samo mi to ne vidimo.

Uhvatim sebe da tako mislim, da sam napet. Razdražljiv. Nervozan. Istinski uplašen. I onda pobegnem u zabavu i razbribrigu – što dalje od tih teških i opasnih misli. Ali znam, vratiće se, jer čovek mora da pronađe svoj smisao – ma koliko ga plašilo to gde bi smisao mogao da se nalazi.  

Lilit

Potrebne su mi nove reči za tebe. One koje imam ne pristaju ti poput široke haljine. Potrebne su mi reči oštre i kliske, na nekom drevnom jeziku izrečene, takve da te mogu opisati. Potrebne su mi reči koje niko nije čuo i dodirnuo. Baš kao što ja tebe nisam dodirivao – još od drevnih vremena. Još od onda kada sam pomislio da sam bolji od tebe. I da trebam biti iznad tebe.

Tražim te nove reči – netaknute – da ti kažem izvini, i pokajem se. Da ti priznam – bila si u pravu.