Leptir i cvet

Leptir i cvet

Ljubav počinje pri susretu dva stranca. Ljubav je upoznavanje. Drhtanje i mesečina. Trenutak koji vrišti. Nežni zidovi, koji se ruše. Udisanje života. Brzo. Halapljivo. Misao koja ne zna za sutra. Mesečina. Igra leptira i cveta.

Ljubav je ono što misliš da je neka druga osoba uništila. Ono što je ona probudila. Vratila. Oživela. Ono što živiš – od prvog susreta, a možda i pre njega, još od prve nade, i misli…

Iscrpljujuća, surova igra dve prirode, u kojoj će leptir isisati sve sokove cveta, a sunce spaliti njegova krila – i on neće moći da odleti. I ostaće tako spojeni trenutkom koji traje, leptir i cvet, željni jedno drugog, okupani belom svetlošću punog meseca. Sve do na kraj noći. Dok Venera ne odvede mesec sebi u neki njihov ples skriven u svetlosti sunca.

Otvaram oči i ugledam nju koja me privlači sebi. Sada više nismo stranci, ili smo to bar manje nego što smo ranije bili, a možda smo i leptir i cvet. Ko zna gde nas je to ljubav noćas odvela, i gde započinjemo dan. Ne znam, ali slutim. I ta slutnja je opojna.

Izlazim ispod njenih čaršafa spreman da se ponovo suočim sa suncem. I nehajem šta će učiniti mojim krilima. Sposoban sam da uzletim i mimo njih.

Izgubljene generacija

Loši dani dolaze, loši dani dolaze sve češće, a mi se nadamo da će proći, a ne prolaze. Sve je gore, i vremena je sve manje, da uživamo u par dobrih dana. I ko zna možda će i oni doći, jednog dana, za sve nas rođene sedamdeset i neke.

Vidimo, ćutimo, čekamo, evo već 40 godina. I niko da se pobuni. 

Praznina

Postoji prostor koji svemir nikada neće ispuniti

Ma koliko se širio

Postoji mesto u srcu koje nikada neće biti ispunjeno

Ma koliko se trudili

Ponekad se pitam da li je to isto mesto

I koliko je uistinu veliko