Mudrost nesputanog uma sa planine Zlatnog Bora

Mudrost nesputanog uma sa planine Zlatnog Bora

Glas učitelja zena zapisan i poslat učitelju mača Mijamotu stigao je do mene u noći belog meseca što je napadao moj san i unosio nemir u postelju. Planinski put što vodi u bespuće zaboravljenog sveta nudio je mir. Ali taj mir nije bio i bez opasnosti.

Moj zaustavljeni um, zarobljen idejom konačnog smisla, predugo je verovao u nužnost poretka stvari koje su me okruživale. Bio je nespreman za napad sa neba, a belina meseca ne prašta.

Ona otvara dušu i zna da ščepa za srce. Zna da umiri svet, protera buku i šapuće. Noćas je šaputala Sohoa. Sve do jutra. Posle sam prihvatio knjigu i nastavio da čitam. Moj nesputani um izašao je iz mesta prebivanja. Nailazila je slobodna misao i ja sam je konačno mogao čuti. Govorila je…

Tragaj za izgubljenim umom. Vrati se na početak svog učenja, pa čak i postojanja i počni da tražiš mesta i događaje koji su oblikovali tvoj um. Ti formativni događaji i ono što si naučio stvorili su strukturu misli i osećanja koja si na kraju postao ti. Ali ti si imao izbora, čak i ako toga nisi svestan imaš ga i sad. Vrati se na izvor svesti. Pij sa njega. Zaroni u reku bez povratka.

Videćeš sebe, pre nego si postao ti. Videćeš, kako te je oblikovao mač života i kako si od panja postao rezbarija. Mač je oblikovao tvoju liniju smisla i spoznaje, dao ti telo, ali šta se desilo sa onim što je odbacio – žive li odbačeni delovi tebe još negde. Postoji li život koji si odbacio, ili ti je oduzet, i prebiva li tvoj um nekada u njemu. Je li zarobljen u nekom od tih odbačenih delova? Živi li tvoja duša u tebi ili u prošlosti i gde je i sa kim ostala zaglavljena?

Ako je nađeš kako te vara sa bivšom ljubavi, oprosti joj, ostala ju je žedna.

Ako je nađeš zarobljenu u idealima, koje je potrošio život, oprosti joj što još veruje, (ima svoje razloge).

Ako je nađeš gde traga za tajnom, na putu davno odbačenom, oprosti joj što je disciplinovana i istrajna, još u njoj ima vrline.

Ako je nađeš gde traga za celinom, pomozi joj, da tu celinu nađe – tako možda pronađeš i sebe i oslobodiš svoj nepomični um.

Pomozi mu i tvoj nesputani um oslobodiće se patnje, baš kao što se Buda oslobodio svog lika u neprekidnoj reci svesti što je tekla ispod drveta Bo.

I vežbaj duh i britku misao.

Jednoga dana, od stabla drveta Bo, bićeš oslobođeni mač, što će izrezbariti jedno novo biće, sad u tebi zarobljeno. Biće to onoga dana kad shvatiš da tvoj koren još pije vodu iz reke sećanja i smisla.  

Dok plovim ka želji

Dok plovim ka želji

Noć ispunjena drhtavom vlažnosti nemih usana tvojih priziva me sebi kao usud kojem se iznova prepuštam. Noć, zvezdana i topla, od kiše, koja je vlažila zemlju i dušu što sad bi da ode do tebe, u tebi da se probudi. Ne želi da spava.

Gde sam, da sam, noć me uvek polegne kraj tebe. A potom snovi ili mašta i dodiri, krenu nizbrdo, tamo gde je onaj što te voli, što se budi i ne bi da spava, već da te dodiruje i utrobu probada.

Obukla si moje misli i sad zanosna gola čekaš moje usne i ugrize što te žele. Ne očekuješ me znam, ali ja očekujem da se svakog trenutka pojaviš, a kod te nema, bar za tren, misli upregnem, da me tebi vrate, da mi te dovuku dovoljno blizu da čujem šapat tvojih bradavica što ukrućene iščekuju ukrućenost moju.

Noć, poput sna duboka, poput reke nabujala, zadovoljstvom tela i duše, traži ponor dubine da se u njega ulije. Gde si, da si, misao te pronalazi, želja okiva.

Ti što vrelinom jezika pratiš uzdahe nabrekle kože, dođi, ukradi mi noć i zvezde, ili me pusti da ti poklonim srce i seme što proklijaće kada ga zasadimo pod tvoju kožu. To je seme sreće, koje bolje rađa od semena zadovoljstva na koje si se svikla i koje više ne tražiš.

Slatka kožo, skrivena dubino, pusti jezik da te nađe, da u tebi uživa i pretraži vrtoglavu ivicu ponora, u kojem nestaće moj dah, a potom i moja snaga. Slatka kožo što obgrli moj ud, pusti ga da sklizne niz padinu meku, da potraži izvor sreće i upali vatru strasti među nama.

Tišina se njiše između tvojih kukova što klizaju ka meni. Ja udišem tu tišinu. Njome hranim dušu dok telo proždire uzdahe tvoje. Vrištiš, i moja sreća vrišti, iz dubine duše, poput deteta što otvara poklon dobro skriven, a dugo očekivan.

Ako postoji sreća, onda si to ti i ovaj trenutak, zauvek zarobljen u mom pamćenju.

Ti, željo noći, što dozivaš reku strasti iz dubina mojih, da tebi poteče – spremno je iščekuješ. Mamiš i dozivaš.

Žena si prijatne agresivnosti, sposobna da je uključi i prepusti se kad poželi. Postoji jasan znak moći koji si u stanju da probudiš. Uz tebe, ja ne čekam prirodu, grabim tvoje telo, željno ga proždirem. Trčim ispred tvoga daha, željan da ti i njega oduzmem. Za uzvrat dajem ti sebe, kao što sam za beline dana davao svoj dah svakoj pomisli na tebe.

Nabrekla muškost grli te iznutra, ili se ti, grlićem, maziš sa njom. Noć je, tama skriva pogled, ali misao dodir otkriva. Čiji je ovaj dodir? Moj il tvoj? Naš? Čija koža, čiju mazi, ko se kome umiljava?

Željo noći, ti što podižeš jarbole i duvaš u moja jedra, što me vodiš do obala nepoznatih, a dragih, tebi mogu samo da se predam i dam ti zalog sreće što sudbina nameće ljubavnicima nemuštim.

Prepuštam se milovanju tvog daha što telom uvija se nad telom mojim. Poput mornara, što prepušta jarbole barke svoje, ćerci Okeana, što se u peni mora rađa, prepuštam se drhtajima tvojim. Talasima mora nezasitog, toplog, dok dubina me tvoja priziva. Vodi me ruka tvoja, i glas tvoj, i njihanje kukova što talase zadovoljstva stvaraju, vodi me, ka tebi. U ludilu strasti brod svoj nasukaću na hridi tvoje, pod morem skrivene, a kobilicu i pramac razbiti i pustiti da poteče reka slasti ka ponoru što ga drhteć iščekuje. I zadrhtaće tad, tvoj vulkan i moj brod nasukan na hridima tvojim i zalog sreće, biće ti predat, u noći toploj, zvezdanoj, poput ove u kojoj te iščekujem i mislima dozivam, sukubo moja draga.

Dođi, uzmi me i pusti da ja uzmem tebe. Pusti me da te okupam srećom i povijem u bela jedra u koja se uzdam, za beline dana, dok plovim na plavetnilu mora, ka obali dalekoj, gde me zvezde vode, u potrazi za zemljom čudnovatom, gde živi usud naše sreće, kojem sam se zaputio. Da te nađem, na tom skrivenom mestu, daleko od očiju sveta. Da te nađem i telom sreću osetim.

Nadaj mi se… doći ću… da jezikom potražim tajnu tvoju skrivenu… da ti predam zalog sreće tebi namenjen…

Prometej

Izbori

Poput sve druge dece na ovom svetu , dok su mali Balkanci veruju u bajke. Kraj detinjstva obično se vezuje za onaj trenutak kad dete prestane da veruje u bajke koje za njega stvaraju odrasli. Tad dete postaje abdolescent sa željama koje rastu brže od vaseljene. Ta preobrazba iz deteta ka čoveku, stvara male ljude koji potom rastu… i rastu… – negde drugde.

Za one nesretnike sa lošom karmom, rođene na Balkanu, to je moment transformacije iz deteta u razočaranu osobu. I ta konstanta se ne menja decenijama.

Poput lošeg zapleta u filmu B produkcije razočarenje, unutrašnjom i spoljnom bedom sveta u kojem se zatekao, Balkanca zatiče i ponavlja se ciklično svakih četiri godine.

Tom kužnom stvoru, kojeg niko neće i svi osuđuju, potom sledi doživotna bitka, da ne padne u provaliju besa koji se pred njim otvara. I ako može, spase od loše karme bar one koji dolaze posle njega.

Izbor je, svi kažu na njemu – pa izaberi kužni stvore… i budi prezren… od onih koje biraš… i onih koje nisi hteo da izabereš…

Donosilac vatre

Ljudi mrze đavola ne zbog toga što je pao, već zato što je svojim padom otvorio ponor koji i njih može progutati. Ljudi se boje đavolove sudbine i osuđuju ga, pred Bogom i ljudima, kako i njih, ne bi zatekla slična sudbina.

Koliko malo njih samo zna, da je tvorac, ljudskog roda i znanja, taj što je pao. I da se svesno zamerio Bogovima, zato što je voleo ljude.

Nije li on čoveku doneo vatru, i među ljudima tražio one koji će postati čuvari vatre? Nije li on upalio iskru koja će nas dovesti gde smo sada?

Pomislimo li ikada na njegovu patnju – mi, kojih bez njegove žrtve, ne bi ni bilo… Zašto i danas veličamo onog koji ga je okovao…

Nije li to isti onaj koji je želeo svet bez nas…. Isti onaj kojeg je upravo posrnuli nesretni vođa titana ustoličio na njegov presto…

Na čijim plećima je sada teret kazne… ljudskim ili Prometejevim…