Dok plovim ka želji

Dok plovim ka želji

Noć ispunjena drhtavom vlažnosti nemih usana tvojih priziva me sebi kao usud kojem se iznova prepuštam. Noć, zvezdana i topla, od kiše, koja je vlažila zemlju i dušu što sad bi da ode do tebe, u tebi da se probudi. Ne želi da spava.

Gde sam, da sam, noć me uvek polegne kraj tebe. A potom snovi ili mašta i dodiri, krenu nizbrdo, tamo gde je onaj što te voli, što se budi i ne bi da spava, već da te dodiruje i utrobu probada.

Obukla si moje misli i sad zanosna gola čekaš moje usne i ugrize što te žele. Ne očekuješ me znam, ali ja očekujem da se svakog trenutka pojaviš, a kod te nema, bar za tren, misli upregnem, da me tebi vrate, da mi te dovuku dovoljno blizu da čujem šapat tvojih bradavica što ukrućene iščekuju ukrućenost moju.

Noć, poput sna duboka, poput reke nabujala, zadovoljstvom tela i duše, traži ponor dubine da se u njega ulije. Gde si, da si, misao te pronalazi, želja okiva.

Ti što vrelinom jezika pratiš uzdahe nabrekle kože, dođi, ukradi mi noć i zvezde, ili me pusti da ti poklonim srce i seme što proklijaće kada ga zasadimo pod tvoju kožu. To je seme sreće, koje bolje rađa od semena zadovoljstva na koje si se svikla i koje više ne tražiš.

Slatka kožo, skrivena dubino, pusti jezik da te nađe, da u tebi uživa i pretraži vrtoglavu ivicu ponora, u kojem nestaće moj dah, a potom i moja snaga. Slatka kožo što obgrli moj ud, pusti ga da sklizne niz padinu meku, da potraži izvor sreće i upali vatru strasti među nama.

Tišina se njiše između tvojih kukova što klizaju ka meni. Ja udišem tu tišinu. Njome hranim dušu dok telo proždire uzdahe tvoje. Vrištiš, i moja sreća vrišti, iz dubine duše, poput deteta što otvara poklon dobro skriven, a dugo očekivan.

Ako postoji sreća, onda si to ti i ovaj trenutak, zauvek zarobljen u mom pamćenju.

Ti, željo noći, što dozivaš reku strasti iz dubina mojih, da tebi poteče – spremno je iščekuješ. Mamiš i dozivaš.

Žena si prijatne agresivnosti, sposobna da je uključi i prepusti se kad poželi. Postoji jasan znak moći koji si u stanju da probudiš. Uz tebe, ja ne čekam prirodu, grabim tvoje telo, željno ga proždirem. Trčim ispred tvoga daha, željan da ti i njega oduzmem. Za uzvrat dajem ti sebe, kao što sam za beline dana davao svoj dah svakoj pomisli na tebe.

Nabrekla muškost grli te iznutra, ili se ti, grlićem, maziš sa njom. Noć je, tama skriva pogled, ali misao dodir otkriva. Čiji je ovaj dodir? Moj il tvoj? Naš? Čija koža, čiju mazi, ko se kome umiljava?

Željo noći, ti što podižeš jarbole i duvaš u moja jedra, što me vodiš do obala nepoznatih, a dragih, tebi mogu samo da se predam i dam ti zalog sreće što sudbina nameće ljubavnicima nemuštim.

Prepuštam se milovanju tvog daha što telom uvija se nad telom mojim. Poput mornara, što prepušta jarbole barke svoje, ćerci Okeana, što se u peni mora rađa, prepuštam se drhtajima tvojim. Talasima mora nezasitog, toplog, dok dubina me tvoja priziva. Vodi me ruka tvoja, i glas tvoj, i njihanje kukova što talase zadovoljstva stvaraju, vodi me, ka tebi. U ludilu strasti brod svoj nasukaću na hridi tvoje, pod morem skrivene, a kobilicu i pramac razbiti i pustiti da poteče reka slasti ka ponoru što ga drhteć iščekuje. I zadrhtaće tad, tvoj vulkan i moj brod nasukan na hridima tvojim i zalog sreće, biće ti predat, u noći toploj, zvezdanoj, poput ove u kojoj te iščekujem i mislima dozivam, sukubo moja draga.

Dođi, uzmi me i pusti da ja uzmem tebe. Pusti me da te okupam srećom i povijem u bela jedra u koja se uzdam, za beline dana, dok plovim na plavetnilu mora, ka obali dalekoj, gde me zvezde vode, u potrazi za zemljom čudnovatom, gde živi usud naše sreće, kojem sam se zaputio. Da te nađem, na tom skrivenom mestu, daleko od očiju sveta. Da te nađem i telom sreću osetim.

Nadaj mi se… doći ću… da jezikom potražim tajnu tvoju skrivenu… da ti predam zalog sreće tebi namenjen…