Istraživačka istorija
zasnovana na putovanju kroz vreme imala je svoja ograničenja. U prošlost se
naime moglo putovati tek nešto više od 75.000 godina. Svaki pokušaj dublje
penetracije u praistoriju bio je osujećen nepostojanjem ljudskog bića u vremenu
u koje bi istraživač bio poslat.
Posledice po one koji
su bili slati u to prehumano vreme bile su mnogostruke, od degradacije tela,
promene morfologije i fizijologije, do potpunog gubitka razuma vremenskih
putnika. To nije sprečilo par vrlo
odvažnih mladića u svojoj nakani da
ipak penetriraju dublje u drevni period predpovesti.
Ja sam jedan od njih.
Poslednji. Na poslednjem zadatku istraživanja prošlosti – na putu u vreme pre
vremena.
......
Kao i sva druga velika
otkrića i otkriće nematerjalnog usađivanja svesti u bilo koju tačku strele
vremena bilo je posledica velike katastrofe i niza srećnih okolnosti da jedna
svest preživi nezamislivo. Naslućujem da ste već shvatili da se radi o meni – misli, svesti, elektronskom oblaku i pražnjenju, kolekciji... svemu
onome što sam sada, a što ni malo ne liči na ono što sam nekada bio.
Sve je počelo klasičnim
telesnim putovanjem u prošlost koje je krenulo po zlu. Neko od saputnika je
neoprezno stupio u interakciju sa stvarnošću i izazvao njeno urušavanje. Znate
već – Butterfly effect.
Zarobljen u trenutku
urušavanja sveta uspeo sam da se transcedentalnom meditacijom odvojim od tela
samo par trenutaka pre nego što ga je gravitacija novonastale crne rupe
progutala i ostanem dovoljno dugo iznad horizonta događaja da shvatim šta se
događa, te, konačno naučim kako da iskoristim svoj povoljan položaj i
korištenjem hladne emisije vratim u ovozemaljsku realnost. Vratim možda nije
dobar opis jer vratio sam se u obliku misaonog toka ili ti svesti ako ćemo tako
nazvati ono što je od mene ostalo.
U suštini bio sam talas
i mogao da se krećem kao talas, a zahvaljujući obilju antena i wifi priključaka
i da se učitam u bilo koji sajberprostor i naselim unutrašnost bilo kog
računara ili internet lokacije. Od moje materjalne stvarnosti nije ostalo ništa
– telo nisam imao, niti sam imao ikakvu ideju kako bih ga ponovo stekao.
To me nije sprečavalo
da se ponašam kao da ga imam. Nisam mogao da podnesem pomisao da u mom
prisustvu neko drugi bude pored žene koju volim. Prvih par udvarača isprepadao
sam onako kako to jednom duhu i prikazi priliči, a onda sam odlučio da joj se
obratim.
To nije dobro prošlo.
Ako sam za života i imao neke šanse potpuno sam ih upropastio u smrti. Ništa bolje nisam prošao ni sa
ubeđivanjem prijatelja. Bilo je to jedno prilično frustirajuće i razočaravajuće
iskustvo. Tek tad sam shvatio koliko njih i u šta veruje. Bili su spremni da
poveruju u natprirodno, onostrano, sopstveno ludilo, skoro sve, samo ne u to da
im se ja obraćam. Za njih, ja nikako nisam mogao biti živ. Istini za volju, ja
i nisam bio živ. Priroda egzistencije i života se razlikuju, ali činjenica da
nisam živ, odnosno nemam telo, koje je nosilac i esencija života, nikako nije
umanjivalo činjenicu da sam i pored tog značajnog ograničenja, ja i dalje
prisutan i svestan.
Sve što mi je trebalo
je da i oni poveruju u to. Kao što rekoh, to nije bio ni malo jednostavan
zadatak, ali sam ga nekako već obavio.
Onda je došla slava i
nebrojeni zahtevi za saradnjom. Brojni naučnici su se prosto utrkivali u tome
kako bi mogli da iskoriste moje novonastale okolnosti, ali moja posvećenost
istoriji prosto me je navodila u istraživačku istoriju.
Nematerjalan, mogao sam
otići bilo gde u prošlost i prikupiti značajne informacije pružajući naučnicima
uvid ne samo u istoriski tok ne ometajući ga i ne menjajući ga svojim
prisustvom, već i uslove pod kojim bi nastajao kao i pojedinačne živote
istoriskih ličnosti. Na tom polju moje mogućnosti prestavljale su posebno
otkrovenje, jer sam pored suvoparnih činjenica, bio u stanju iz prve ruke
posvedočiti o svakoj ideji koja je nekoj od njih prošla kroz glavu, kao i
svakom osećanju, pa i telesnoj senzaciji koja ih je znala zadesiti u nekom
odsudnom trenutku.
Zahvaljujući meni, a
mora se priznati da je kasnije bilo i drugih sličnih meni, istoriske ličnosti i
prilike dobile su svu živopisnost ljudskog bića suočenog sa sudbonosnim izborom
i događajima koji su oblikovale ne samo njihove već i sve potonje živote.
Moja nematerjalnost
imala je još jednu bitnu prednost nad klasičnim humanim putnicima kroz vreme.
Usled talasne prirode bila nam je za putovanje potrebna neuporedivo manja
energija. Da bi poslali nekoga ko ima recimo osamdeset kilograma u 1900-tu potrebna
je sva energija jedne omanje zvezde, mojoj egzistenciji dovoljno je i ono malo
energije koju pri uključenju potroši sijalica.
Sve ovo, navelo je
naučnike da započnu jedan obiman projekat koji bi proučavao prehumanu istoriju.
Nas
nekoliko hrabrih momaka, usuđujem se tako nazvati svoje
prijatelje i sebe, svi odreda nematerjlne prirode odlučili smo otputovati u
ključne periode drevne kosmološke prošlosti i dobro ih proučiti.
Ovakva ideja morala je
biti propraćena brojnim političkim govorima, teškim rečima, velikim obećanjima
i podjednako velikim budžetima koji su već negde volšebno nestali, što sve nama
nije bilo potrebno, jer bili smo vođeni samo ličnom znatiželjom, a mora se
priznati i dosadom i nije nas bilo potrebno dodatno motivisati, ali bilo je
potrebno drugima, pa smo iz učtivosti pristali učestvoavti u toj pompeznoj
komediji.
Što se nas tiče stvari
su jednostavne. Kad nemaš telo jedino što možeš da radiš je da razmišljaš i
voajerišeš, a u našoj zajedničkoj prirodi slkonost ka onom potonjem uvek će
preovlađivati.
Jednog po jednog slali
su nas u duboku prošlost da proverimo zašto su nestali dinosurusi, kako je
nastao život, šta se desilo sa trećom unutrašnjom planetom – zemlja je nekada
bila tek četvrti kamen od sunca, te kako je nastao mesec, planete i sam solarni
sistem. Bila su to velika otkrića, ali i velika razočarenja koja su znala u
potpunosti uništiti neke vrlo obećavajuće naučne karijere. Da je u meni ostalo
makar i zrnce materjalnosti rado bih sa pojedinim otkrovenjima trgovao – bilo
je tu i par vrlo zgodinh naučnica, recimo ona Amy... ali sve to je bilo daleko
od mene i moje sadašnje egzistencije, da osim istine nisam imao ni šta da
ponudim, ni šta da uzmem... tako je i ta poslednja nada da u meni ostane nešto
ljudsko vremenom isčilila i ja sam se pretvorio u istrument....
Tako sam proveo
vekove...
Istražujući vekove...
A sve to nije imalo baš
mnogo smisla... bar ne meni... Ostala je još samo jedna stvar koju sam mogao
uraditi ne bi li pronašao smisao... ili ga sam sebi dao...
Dalje nisam mogao...
morao sam to uraditi!
Odlučio sam da pređem
poslednju granicu. Da pređem sa one strane velikog praska.
......
I to me dovodi ovde i
sada... gde god to bilo...
putujem uzvodno uz
maticu vremenskog toka kršeći sve poznate fizičke zakone.
Samo moje prisustvo
ovde zasigurno vređa tvorca i unosi nemir u njegovu promisao. Nemam ni najblažu
predstavu o tome koliko i kako će moja sadašnja egzistencija uticati na njegov
naum ali svestan sam da će ostaviti posledice. Ovako rano u streli vremena,
svaka, pa i najmanja, materjalnost može dovesti do kolosalnih posledica.
Nadam se da ovog puta
ima više sreće. I da se zbog mene i moje namere neće urušiti univerzum. Bio bi
to odveć velik baksuzluk, ali za ugursuza kao što sam ja ništa nije nemoguće.
Već sama energija koju
sam upotrebio da se odapnem ovako deleko u prošlost zasigurno će promeniti
prostrvremenski kontinum iz kojeg dolazim. Nadam se ne previše.
Ono što budem otkrio
verovatno nikada neće dopreti do moje rodne planete ili će se to desiti tek
milionima godina nakon odašiljanja poruke, ali imam potrebu da je pošaljem kad
god naletim na nešto zanimljivo. Ostaje mi da se nadam da će je neko primiti i
razumeti. Ali samo to, da se nadam – nemam nikakvih garancija da će se to odista
i dogoditi.
Usamljen sam.
Ovde u prapočetku ne postoji
ništa što bih mogao prepoznati i razumeti, a kamo li poistovetiti se sa
objektima o kojima ne znam zasigurno ništa osim neumitne činjenice da ću se upravo
od njih, u dalekoj budućnosti, razviti deleki iskonski neuhvatljivi pretpotopni
prapočeci moje sopstvene egzistencije. Ovako daleko u prošlosti nema ničeg
smislenog mojoj svesti, a upravo ovde počiva sva osnova svakolike egzistencije.
Nerazumem ništa. Nisam
kadar. Više se i ne trudim. Prestao sam sa pokušajima da razumem ili opišem
događaje kojima prisustvujem. Prepustio sam se samo osećanju koje raste u meni
kako se približavam izvoru sopstvenog začetka.
Pitam se je li to ono
što osećaju lososi dok plivaju uzvodno uz maticu reke u kojoj su rođeni.
