Zaboravljene slike

Detalj nadvratne grede sa freskama iz bordela u Pompeji

            Oduvek me je preterana letnja žega činila nervoznim i razdražljivim. Nikada nisam mogao da se naviknem na jako sunce. Smetala mi je sva ta svetlost. Posebno kada pogledam u pravcu izvora sa kojeg dolazi. Još kao detetu to je bio očaravajući prizor, ali i bolno iskustvo. Nikada ne bih mogao dugo da zadržim pogled na suncu. Morao bih da zatvorim oči i dopustim da jarko žutu boju sunca zamene druge boje i izvori. Izvorno dečije iskustvo - uzbuđujuće i nezaboravno u isti mah. Taj trenutak kad više ne mogu da gledam u sunce bio je očaravajuć. Tada bi mi se pomutilo pred očima i na trenutak nisam video ništa samo jarko žutu koja bi zatim naglo pocrnela, a onda u potpunom slepilu za sve oko mene moje oči bile bi izložene neobičnom vatrometu ljubičastih i zelenih boja koje bih video kao neke neodređene munje pred očima čak i kad bi ih otvorio. Vatromet. Pravi vatromet izazvan i vidljiv samo mojim očima. A onda i to uzbuđenje koje je pratilo ovo moje saznanje... Iako to tada nisam shvatao, taj pogled izazvao bi niz zaštitnih hemiskih reakcija koje bi mi se ukazale poput pravog kaledioskopskog efekta praćenog nizom malih intimnih vatrometa koji su me koliko oduševljavali toliko i plašili. A plašili su i moju majku kada sam joj jednom ispričao šta ja to radim.

            Zaprešćeno mi je rekla „dete moje pa ti ćeš tako da ostaneš bez očiju, nemoj to nikada da radiš, tako samo možeš da oštetiš vid i ostaneš slep. Nemoj to raditi,“ prekorila me je, ali ja sam već tada znao da odgovorim na način koji bi je samo dalje zabrinuo.

            Pitao bih je, „pa kako onda da vidim lepotu?“ Za mene sunce, ali ne samo ono, već i svi ti propratni efekti bili su opčinjavajuće lep prizor od kojeg nisam mogao odvojiti oči. Majka je negodovala i nadala se da će me to jednom proći i da ću prizor sunca zameniti mnogo prihvatljivijim i poželjnijim prizorom neke devojčice. To se nije desilo. Bar ne odmah. Trebalo je da prođe punih četrdeset godina da bi prizore koji me opčinjavaju, prizore koji me ostavljaju bez daha zamenio. Ko bi rekao da će mi biti potrebno toliko vremena da bi okrenuo glavu i promenio fokus sa nebeskih tela na žene. To mi sad izgleda jednostavno i logično. Ali nije uvek bilo tako. Na kraju krajeva zvezde i planete imaju svoju privlačnost, nije ista kao ona koja me sad vuče ženama, ali gravitaciona sila zna biti podjednako jaka i neumoljiva.

            Kako god, stvari su se promenile, ili sam se ja promenio. Nisam baš siguran u to ko i kako, ali zato jesam u fokus i objekat privlačnosti. Prizori koji me sad privlače mnogo su ovozemaljskiji, topliji i bliži od one tamne sterilne hladnoće skrivene sa onu stranu sunca. I još uvek me privlače sfere. To je valjda još jedini preživeli nagon od onog dečijeg, istraživačkog, u meni, mada moja sadašnja opčinjenost sferama ima svoje druge, intimnije razloge.

 Zamenio sam planetarnu geografiju izučavanjem toplijih i vlažnijih predela intimne geografije ženskog tela. Koronarne efekte zamenio sam krivinama i oblinama, a privlačne sile i među dejstvo? Pa, one sad nisu samo posledica gravitacije, neuhvatljive sile majušnih bozona postale su očiglednije i obuhvatnije, poseno kada me neka od njih obgrli svojim nogama. To nikako nije gravitacija iz koje bih poželeo pobeći. Naprotiv. Uvek poželim da ostanem zauvek zarobljen.

Dakle, promenio sam fokus i predmet istraživanja. Ustvari nisam ih zamenio, bar ne ja, ne intelektualno, zdravorazumskih, pre bi se reklo da je to uradila ugrađena mi biologija. Nešto iskonsko, životinjsko, ugrađeno i skriveno duboko u mene, nešto što sam imao i nosio svuda sa sobom, a čega čak nisam ni bio svestan do pre par godina. A onda me je pogodilo iznenada, bez najave, i pokrenulo neka neočekivano banalna interesovanja.

Tako sam bar tad mislo. Mislo sam da je seksualnost banalna. Da se podrazumeva. I da je urođena svima. Isposavilo se da grešim. To je logično, biologiju i hemiju zaboravio sam još onoga dana kad sam maturirao svestan da je sa tim delom mog života svršeno i da mi neka znanja stečena u to vreme jednostavno više neće trebati. Izuzev možda čisto usputno. Nisam se trudio da nešto naučim o svom telu ili seksualnosti. To je bilo interesantno onima koji su išli prema medicini, meni predodređenom prema tehničkim naukama takva znanja ne bi bila od koristi, zato se nisam previše ni trudio, i kao što rekoh zaboravio sam ih na izlaznim vratima gimnazije. Kasnije, tokom studija, kad sam pomislio da moj mozak nema dovoljni kapacitet neka sam i pobrisao, trebalo mi je prostora za neke bitnije činjenice koje je valjalo nekako utuviti u glavu, to jest zapamtiti. Verovao sam da nemam dovoljno skladišnog prostora i potrudio se da zaboravim i ono malo preostalog znanja iz biologije.

Posledica: postao sam aseksualno biće. Nije da me suprotni pol nije privlačio, već jednostavno za njega nisam imao dvoljno vremena i živaca. Smatrao sam užasnim svo to gubljenje vremena po kafićima, diskotekama i restoranima, svo to sedenje u mestu, slušanje muzike i nalivanje alkoholom koje bi trebalo dovesti do... pa, nisam baš siguran čega, ali svakako stvoriti nekakvu priliku i njoj neophodnu atmosferu kako bih se upozao sa nekom devojkom sa susednog stola i uz neverovatnu dozu sreće uspeo je odvesti u krevet.

Kao što rekoh, u to vreme studirao sam tehničke nauke i bavio se matematičkim proračunima neophodnim da jednog dana odvedemo čoveka na Mars ili napravimo stalnu koloniju na Mesecu. Dovoljno dobro sam znao matematiku da izračunam kolike su mi šanse. Nisu bile ohrabrujuće, čak ni da sam optimista ne bih se preterano pouzdao u njih. Zato sam i odustao od takvih mesta i te vrste provoda kojima su drugi studenti bili skloni. Nisu naravno samo niske šanse bile presudne za moju odluku da ne idem na mesta na kojima su se okupljali moji vršnjaci. Bitnu ulogu igrala je i sva ta besmislena neodređenost, meni potpuno nepojmljiva. Svi su imali isti cilj: da odvedu nekoga u krevet, to naravno nije podrazumevalo da za tako nešto imaju plan, ako je neko slučajno imao i strategiju ona se svodila na iznurivanje protivnika, na kraju krajeva neko jednom mora popustiti... i pristati. Ko, kad i kome nije bilo jasno određeno. Dakle za ozbiljnu matematiku previše neodređeno i pogrešno haotično.

Ko god da je ikada pokušao nešto slično uz pomoć matematike nikada ne bi došao do ikakvog iole ohrabrujućeg rezultata. Dakle, po meni i mojoj matematici, ovo je bilo čisto gubljenje vremena te prema tome potpuno besmisleno. I ja sam se ponašao u skladu sa tim.

Naravno, tada u svoje proračune nisam uneo sva ženska očekivanja, sećate se pobrisao sam biologiju iz glave. Nikako nisam sebi mogao da predočim da i one imaju svoje potrebe i nagone koje moraju utoliti. Sve navodne uspehe svojih kolega smatrao sam ili jeftinim psihološkim trikom dakle, samoubeđivanjem, ili potrebom da se pohvale u društvu. Nikada mi nije ni palo na pamet da možda iza svih tih neuverljivih lovačkih priča postoji i zrnce realnosti. Uostalom, koja bi zdrava i normalna tinejdžerka ikada otišla u krevet sa jednim tinejdžerom. Svi znamo da je to skoro pa nemoguće. U svakom slučaju vrlo redak događaj u vasioni, po svojoj verovatnoći tek malo verovatniji od praska supernove subotom uveče.

Kako je to mnogo banalniji i bezvredniji događaj za čije beleženje i proučavanje nije bilo vredno izdovijti ni sekund sopstvanog vremena. Ja sam mnoge subote uveče proveo u opservatoriji očekujući da se desi neki od onih drugih manje verovatnih čudesnih događaja čije beleženje sam smatrao vrlo važnim ne samo za mene već i za celo čovečanstvo.

Neću da kažem, imao sam rezultata. Zabeležio sam čak dve supernove. Jednu na trećoj, a drugu na četvrtoj godini studija. Peta godina uprkos svim mojim očekivanjima prošla je statistički uredno bez ijednog važnijeg astronomskog događaja. I bilo kojeg drugog...

Tako su manje više prolazile godine. Ponekad, koji uspeh na poslu. Malo njih zaista značajnih, ali nedovoljno malo da bi to postalo obeshrabrujuće. Živeo sam svoj istraživački život predat ubeđenju da će se jednoga dana nešto značajno desiti. I desilo se.

Ne na način na koji sam ja to očekivao. Ne u polju kojem sam se posvatio, već negde drugde... neočekivano banalno, svakodnevno, uobičajeno, skoro poražavajuće uobičajeno, jer uostalom ljudi se jebu svakoga dana, neki i po više puta dnevno, dakle ništa posebno reklo bi se... običan seks... ali nije... mnogo više od toga... daleko od bilo čega običnog....

Posebno. I više od toga. Nezaboravno. Opčinjavajuće. Menjajuće iskustvo koje je dovelo do toga da ponovo sagledam svoj život i pozabavim se izvornim pitanjima mog bistvovanja još jednom.

......

To me dovodi do ovoga gde sam sada. Arheološka nalazišta nisu baš ono što me je oduvek privlačilo, ali ona je arheolog i kakav bih ja to muškarac bio kad joj ne bih pružao podršku.

Ja definitivno nisam valjan muškarac. Bar ne prema uslovima okoline u kojoj sam odrastao i razvijao se. Muškarac, pardon muškarčina na jugu evrope, obično, ne bi li pokazao svoje moderne nadzore i visok stepen emancipacije, svoju slabiju polovinu javno podržava, ili bolje rečeno podržava za javnost. To je civilizacijski iskorak koji nas evropljane čini naprednima i poželjnima gledano sa druge strane sveta. Naravno, naša podrška je pre izraz naše političke svesti, nego izraz dobre volje i spremnosti da se istinski pomogne. Jer, ko je još video da muškarac napusti svoj posao i posveti se porodici ili ženi. Ili još gore da se posveti dostizanju nekog njoj važnog cilja?

Ako je muškarac dovoljno bogat pristojnost nalaže da on stvari omogući, ali, strogo putem novca, poslovnih i političkih veza, ni slučajno ličnim zalaganjem. Lični agažman ovde nije baš dobrodošao. Zavrtanje rukava i rad na terenu nikako se ne mogu okarakterisati kao muškost. Gledano iz perspektive mačo kulture koja se propagira, lični agažman treba obavezno izbeći. Uostalom, to je pre slabost onih mekušaca koji su poput kakve pičkice spremni da slušaju svakojaka naređenja, dakle - koji su beskičmenjaci i prema tome ni ne mogu biti pravi muškarci. Pravi muškarci svoju podršku daju javno, deklarativno i finansijski, dakle može se zaključiti da su i oni poput političara civilizacijski proizvod izložen neprestanoj volji tela koje ga bira, pa kao i oni, ako i iskorače sa nekim ličnim angažmanom to je isključivo iz razloga podizanja rejtinga ne bi li uspešnije prebrodili predstojeće izbore, a ne kao izraz neke unutrašnje potrebe. Stvari treba staviti na svoje mesto, ne treba se zaluđivati reklamnim sloganima. Oni su tu uostalom da nas obmanu. Muškarac je dakle prikriveni političar, ženu podržava javno, ali posredno, ni slučajno lično, jer bi to moglo da mu ukalja ime i ugrozi status velikog mužjaka u muškoj populaciji, a svaki pristojan muškarac o tome itekako vodi računa.

Ova analogija između modernih muškaraca i političara sasvim je prirodna. Ne rade li upravo to mužjaci u prirodi. Pevaju, igraju, šepure se, prave gnezda, tuku se sa drugim mužjacima ne bi li privukli interesovanje i naklonost svojih partnerki, dakle prodali se na izborima...

Ja sam se prodao. Ne samo na ovim izborima. Potpuno neprirodno umesto da nastavim u smeru demokratije ja sam odlučio da napustim svet modernih republika i preselim se u kraljevinu kojom upravlja kapriciozna kraljica. Ne govorim ovde o Engleskoj, iako je izabranica mog srca engleskinja i ponekad podjednako zastrašujuća kao i britanska mornarica. Ima u njoj nečeg imperijalnog i osvajačkog. Nije da vam slomi volju, ali vas nekako natera da poštujete ne samo nju već i njenu volju. Uvek joj uspeva da me natera da je volim, poistovetim se sa njenom voljom i žrtvujem za nju. Ako to nije inperijalni duh ne znam šta je.

A imperijalni duhovi imaju jednu značajnu slabost. Vole istorijsko i arheološko nasleđe trećeg sveta. Uostalom, oni su stvorili kulturu pa je na njima i da je čuvaju. Ako pritom ili zbog toga ponekad i opljačkaju nekog to je isključivo iz viših razloga. Uostalom, kako bi to male zemlje i narodi mogli na adekvatan način čuvati istorijsko blago koje pripada celokupnom čovečanstvu.

Mora da zato ni ja koji sam igrom slučaja rođen kao pripadnik malog naroda i još manje kulture nisam sposoban da uvek sa oduševljenjem prihvatim sve nedaće jednog arheološkog iskopavanja. Arheologija mi se činila zanimljivom dok me je vodila po muzejima. Tamo je uvek prijatna klima i odgovarajuće osvetljenje. Stvari su posložene na svom mestu i vrlo logične. Nešto sasvim drugo je na terenu. Uvek su tu komarci, muve, mravi i drugi sitni insekti koji vam se uvlače pod odeću, protiv kojih ne pomaže ni jedno hemijsko zaštitno sredstvo. Tu je ondas nesnosna vrućina od koje se preznojim koja čini da se osećam nelagodno i lepljivo i kojoj ne mogu da uteknem čak ni besmislenim tuširanjem svaka dva sata. Jednostavno, vrućina je nesnosna, prevelika i neumoljiva. Sva sreća pa su se lokalne vlasti dosetile i poslale nam cisternu i šator za tuširanje nedaleko od mesta iskopavanja. Celodnevno preznojavanje i prašinu sigurno ne bi mogli izdržati... ni zarad vrednih iskopina... ni zarad slave... ni zarad potonjih pokolenja...

Ovako je barem podnošljivo, ni nalik doduše onome kako je bilo po muzejima u vreme dok smo se još muvali, ali podnošljivo i dovoljno udobno da se radi. Ona je neumorna. Ja je pratim koliko mogu. Nisam vičan kopanju, ali vremenom sam naučio kad da koristim ašov, kad mistriju, a kad četku. Kad osetim otpor odmah prelazim na rad rukama. Jagodice na prstima najbolje mogu da osete predmet kad ga jednom napipaju. Na to se sve svodi... na pipanje, na dodir... Realna arheologija se svodi na sposobnost da se napipa, da se oseti fina promena u glazuri, stukturi, tvrdoći.. sve to dolazi mnogo pre nego što se uoče oblici ili prelazi u boji. Dakle, sve je u pipanju. To me je ona naučila. A naučila me je i kako da pipam. I gde... i šta... pa kakav bih ja to čovek bio ako sad zbog nje neiskoristim tu čudesnu veštinu opipavanja.

Pipanje nije isto što i dodirivanje. Pipanje je istraživačka radnja. Dodirivanje, to je već uspostavljanje ličnog kontakta. A kad se kontakt jednom uspostavi dodiri postanu prijatniji, ličniji, nekako važniji... postanu deo vas, deo doživljaja, deo života...

Pipanje je važno u životu. Naročito kada su žene i arheologija u pitanju. A ispostavilo se da sam ja talentovan, možda bolje reći vrlo nadaren kada je u pitanju pipanje. Dodiri mi baš idu od ruke. Ona je to oduvek tvrdila, a sad i ja uviđam da tu ima nečeg. Izgleda da sam u pipkanju baš dobar. Evo ponovo sam napipao nešto.

Tvrdo je, porozno, hrapavo... dakle verovatno keramika. Kad prstima prelazim iznad i ispod linije dodira ona se odmiče od mene, uz malo trljanja palcom i grebanja noktom lako dolazim do ulegnuća, brzi pokreti četkice otkrivaju da se keramički sjaj pojavljuje ponovo samo par centimtara ispod. Dobro pometen i očišćen od zemlje usek jasno svojim izgledom pokazuje da bi ovo mogla biti posuda poput pehara ili krčaga. Trebaće mi par sati da je otkopam. Ili bar ono što je ostalo od nje. Imaću čime da se zanimam do večras. Već je prekasno ići nazad u bazni kamp. Sunce će zaći za manje od tri sata. A onda će ona doći da čita piktografe.  

......

Izgleda da je posuda napukla ili polomljena. Kada prođem četkicom preko keramike jasno se vidi pukotina koju četkica otkrije. Nisam ovo očekivao. Želeo sam da verujem da je posuda čitava, ali sad jasno mogu da napipam oštre ivice naprsline. U najboljem slučaju to je naprslina i posuda je još u izvornom obliku, dakle možda napukla, ali još čitava. Svaka druga mogućnost nije dobra. Ako je ovo samo parče moramo pronaći još dosta njih ako mislimo da je rekonstruišemo, ako ne, biće izvor informacija za profesionalne arheologe, ali ne i verovatan eksponat za muzejske kolekcije.

Neobično je važno imati kolekcije očuvanih ili bar dobro rekonstruisanih predmeta. Samo tako publika može na osnovu jedne kratke dvočasovne posete muzeju stvoriti sliku o tome kako je ovde nekad život izgledao. Muzeji su slični pozorištima. Stvaraju predstave. Tako bih  ja ocenio muzejske izložbe, kao predstave. I mislim da ne grešim mnogo. Šta uostalom čovek može saznati o nečem starom dve hiljade godina samo na osnovu toga što ga vidi. Luvr, Rajh muzej, Gugenhajm, to su turističke ture u stari Egipat, Mesopotamiju, Grčku... samo bez komaraca, sunca, znoja i tamnoputih vodiča koji stalno pokušavaju da vam ispod ruke prodaju neki zaboravljeni artefakt. U početku to je bila tura za siromašne, sad siromašni pre odlaze da gledaju opljačkane grobnice i prazne hramove čije se premeštanje pokazalo neisplativim. Oni bogati koji drže do sebe pre posećuju muzeje, ili rade u njima kao zaštitnici kulturne baštine. Oni znaju koliko je važno rekonstruisati predmete tako da budu prepoznatljivi. Samo tako prosečan posetilac Luvra neće se osećati prevarenim već će sa osećanjem uzvišenosti novog saznanja napustiti muzej.

Zato se i trudim. Ako već pokazujemo izložbu kućnog posuđa onda je u redu da bar damo sve od sebe da sakupimo ono reprezentativno, obojeno, lepo ukrašeno i kompletno. Dakle, nepolomljeno.

......

Dođavola, izgleda da je sav trud uzaludan. Ovo je samo parče posude. Siguran sam da ćemo ih naći još na nekadašnjem podu, ili bar u ravni sa njim. Biće rasuti, ali ako ih bude bilo dovoljno posuda se još može sastaviti i zauzeti svoje mesto u vitrinama nekog muzeja. Dok se to ne desi imamo samo ovaj komad koji sam ja konačno izvukao. Moram da priznam da sam razočaran. Ponadao sam se da ću bar jednom uspeti da pronađem neku kompletno očuvanu posudu koju neću morati nanovo da sastavljam.

Odlažem parče keramike u plastičnu kesu, a zatim i u kartonsku kutiju. Uvijam ga u papir na kojem sam restouratoru napisao par redaka o tome gde je pronađen i u kom položaju. Roberto mi je rekao da mu je ovo poslednje naročito važna informacija pre nego što počne da sastavlja posudu iz parčića. Ima spretne ruke i često uspeva da sastavi posude, šlemove, parčiće vojne opreme tako da postanu prepoznatljivi pa skoro i funkcionalni. To je dobro. Na taj način spasavamo od zaborava i ono što su raniji arheolozi često bacali kao nebitno ili neuporedivo. Izgleda da smo ipak civilizacijski napredovali od vremena Šlimana i Kartera.

......

Imala je svoje planove za večeras i oni nisu uvrštavali mene. Jasno mi je to stavila do znanja još pre par dana, ali ja sam se sve do poslednjeg trenutka nadao da će se predomisliti. Čak sam sam došao danas na iskopavanja i ceo dan se trudio ne bi li pomagao njenim studentima. Istini za volju nisam baš bio siguran u to koliko im mogu biti od koristi, jer, svi su oni znali o ovoj prokletinji mnogo više od mene i svi su se školovali za ovo, a ja sam gledano iz njihovog ugla bio amater i autsajder koji je na nalazištu zalutao samo zato što je protivno uobičajenom kodeksu ponašanja odlučio da ličnim agažmanom zadivi svoju bolju polovinu. Nisu morali da mi govore šta misle o tome. Muškarci su me prezirali, a devojke mi se divile. Neke od njih su to radile i van potaje upućujući mi zavodljive ispitivačke poglede kojih nisam mogao biti nesvestan. Da li su to radile samo da bi iznervirale svoje vršnjake ili kako bi pokazale svoju snagu i odlučnost pred mentorkom nisam bio siguran. Istini za volju nije me previše ni interesovalo. Nisam ovde došao ni da očaravam studentkinje, očijukam sa njima ili da se pravdam studentima. Nije me bilo briga šta pričaju o meni kad nisam prisutan. Nije me briga da li me ismevaju, kuju u zvezde ili me kinje. To je između njih. Nijhov stav prema životu, i nema nikakve veze sa mnom i sa mojim razlozima.

A moji razlozi su vidljivi i jasni. Zavodljivi i neprikosnoveni. O njoj mogu reći da je osrednje visine i osim toga ničeg više nema osrednjeg na njoj. Duge plave kose, tamnih očiju, osmeha koji razoružava, ali i obrva koje jasno ocrtavaju njeno lice kad se ljuti ili čudi. Uokviruju ga i jasno podvlače. Onako dramski, kao lica nacrtana na maskama iz grčkih tragedija. Možda sam se upravo u njih prvo zaljubio. Koliko žena znate kojima se obrve pretvore u prelomljena krila ili strelu kad se naljute. Ja nijednu osim nje.

Viđao sam taj izraz lica na portretima renesansnih majstora ali nikada uživo. Nije ni čudo što njeno lice deluje tako hipnotički na mene. Ona jednostavno razoružava i za to joj nije potrebno ništa od onog bujnog i vijugavog tela često skrivenog ispod bezobličnih crnih haljina koje nosi dok je na terenu. Čak i ovde gde nema visokih potpetica, jake šminke, mirisnih krema i uskih haljina ona deluje potpuno opčinjavajuće. I to ne samo na mene. Ona taj utisak širi među muškarcima gde god da prođe. Dovoljno je da je vide. Ne postoji haljina koja je toliko bezoblična i uzorna da može da sakrije gipke pokrete gazele ili obline tela. Čak i najprostije i najuzornije haljine poput onih koje su nosile vestalke navučene na to telo raspaljuju požudu i maštu.

Ima nešto u stavu, u držanju tela što nijedna odeća ne može da sakrije ili naglasi. Nešto prepoznatljivo kod onih koji ga imaju i tako upadljivo nedostajuće kod onih ostalih. Ana je imala to nešto. Oduvek ga je imala. Mogao sam to primetiti čak i na fotografijama iz njenog školskog albuma. Neki se ljudi jednostavno rode sa tim da su svesni svog tela i načina na koji deluju na druge. Ana je toga bila svesna. Možda se zato poslednjih meseci otkako smo u Pompeji i oblačila ovako bezlično. Možda je to bio njen način da mi kaže da me voli i da nema nameru da ubuduće izaziva čežljive poglede drugih muškaraca.

Godila mi je ova misao. Nisam bio siguran koliko je tačna, ali moram da priznam da mi je godila. I to ne zato što je ona bila spremna da se unizi i sakrije u svojoj lepoti već da me je poštovala i vodila računa i o tim tananim nikad neizgovorenim osećanjima koja je očigledno čitala sa mene bolje no ja sam. Sa druge starane ja nisam želeo da se ona skriva iza naslaga bezlične odeće ili da prestane da bude uzbudljiva. Nisu mi smetali svi ti muškaci koji su je pogledima grlili dok god sam znao da je ona moja i da mi na neki način svojom odlukom i srcem pripada. Na kraju krajeva ona je za mene bila ne samo ljubav već i uzbuđenje koje se ne može sakriti ili umrtviti zatvaranjem iza visokih zidova. Iako sam sa juga evrope bio sam svestan da je srednji vek odavno prošao i nisam previše žalio za njim.

Uživao sam u smelim doskočicama, smelim pokretima, izazovnim haljinama i napadnoj seksualnosti moderne žene koju su danas od malena učili da nam gurne svoju seksualnost pravo pred nos očekujući od nas nekakvu reakciju na to. Kao što rekoh nekada kad sam bio mlad nisam znao šta ću sa njom, sad sam znao i želeo mnogo toga... a ona je bila spremna da mi to da. Pa kako da je onda čovek ne voli. Koliko često neka boginja, vila ili ninfa siđe među ljude. Za ovih par meseci intezivnog učenja arheologije shvatio sam koliko je to redak događaj i kad vam se konačno desi ostaje samo da mu se prepustite. Uživanje i zadovoljstvo su vam zagarantovani.

Dakle moja Ana...najnovija inkarnacija Afrodite, prerušena u arheologa, teška oko 65 kilograma, tamnih očiju, duge plave kose povremeno vezane u rep ili punđu kako joj se vlasi ne bi oštetile od prašine prošla je pored mene nezaustavljajući se preterano dugo. Rekla je samo da noćas mora da radi i da idem u kamp ako sam umoran. Odgovorio sam, „nisam“ i krenuo za njom.

Naravno nije je bilo lako pratiti. Posebno jer je ona već unapred znala koje će stene obići i šta traži na njima. Iako prostoji osvetljenje tražila je da ga danas isključe. Kretaćemo se isključivo uz pomoć baterijskih lampi i mesečine. Za ovo naravno postoji razlog. Piktografe je lakše čitati kada na njih svetlost pada sa strane pod tačno određenim uglom. Zato je bitno čitati ih noću sa što manje nekontrolisanog osvetljenja.

Posmatram je kako se sa dva studenta smešta iznad jednog porušenog zida. Leže na zemlju licem okrenuta ka svetlosti lampe kojom vešto upravlja njen asistent. Tokom godina uvežbali su se u čitanju sitnih reljefa tako da se razumeju i bez reči. Drugi student i ja smo tu samo da zapišemo ono što nam kažu. Eventualno da dodajemo opremu za fotografisanje. Uigrani timovi postaju nespretni kada im se priključe novajlije. Ja to znam, a zna i ona. Zato me je i zamolila da im ne smetam. Kaže, lakše će i brže završiti ako im se ne vrzmamo okolo i ne stvaramo buku. Ovo je pipljiv posao i ja to razumem. Razumem i njenu potrebu da ga odradi kad smo već došli dovde.

Ostaviti voljenu ženu da leži pored drugog muškarca na mesečini daleko od drugih ljudi nije prva misao o tome kako treba da funkcioniše večna ljubav, ali jeste ispravno ako to znači podržavati je u naporima da izgradi sopstvenu karijeru. Uostalom on ne radi  ništa drugo do drži sveću to jest lampu i zapisuje ono što ona uspe da pročita. Nije da me vara sa njim i sad još traži da se udaljim i pustim ih na miru, ali nekako neugodno mi je što je ostavljam. Možda zato što se brinem, što je volim, što mi svakoga trenutka provedenog bez nje nedostaje...

Ostavljam ih iza sebe i odlazim da lutam usnulim gradom. Ne palim lampu da joj ne bih zasmetao, uostalom nije mi ni potrebna. Mesec je pun i dovoljno visoko da se svaki kamen može raspoznati i jasno uočiti. Kome još treba svetolst pored ovakvog prirodnog osvetljenja.

Lutao sam ulicama Pompeje. Sam. Mesec je bio visoko, a vazduh još vruć. Samo po neki slučajni nalet vetra. Nedovoljno postojan i jak da mi rashladi telo. A upravo to mi je trebalo posle celodnevnog izbivanja na suncu. Rashlađenje... ili bolje rečeno rasterećenje...

Moja mrzovolja bila je očigledna. Nije bilo potrebe da me neko upozorava na nju. Nezadovoljstvo, tako bih na kraju opisao današnji dan. Nezadovoljstvo koje je celoga dana raslo sa naletima topline, beskrajnim preznojavanjem i žegom. Nezadovoljstvo dnevnim uspesima koje potkopava veru da je sve ovo deo jednog velikog plana unutar kojeg idem u pravom smeru.

Znam, ne mogu svakoga dana pronalaziti cele posude, mačeve ili nakit. Arheologija nije lov na blago već dosadna i istrajna veština sakupljanja i proučavanja materijalnih ostataka. Nekad zna da bude uzbudljiva i da obraduje ponekim neočekivanim otkrićem, ali većinu vremena je dosadna i ponižavajuća. Bar ja to tako vidim. Svo to valjanje po zemlji i blatu. Kad malo promislim šta sam sve video u zadnjih par meseci, znam da nije u redu, ali ako već pravim analogiju sa životinjskim svetom,  arheologe mogu da uporedim jedino sa svinjama. Jedino ove dve vrste imaju tu usiljenu potrebu da sve prekopaju i preruju ne bi li našli nešto zanimljivo. Da se odmah razumemo, ne mislim pod ovim ništa loše. Uostalom pored čoveka  svinje su još jedini svaštojed koji je u potpunosti dostigao evolutivni razvoj. Na nivou biološkog neverovatno su nam slične, tako da ovo ne smatram uvredom, pre opisom... dobrim opisom. Ne smeta mi ni kad bi mene neko poredio sa svinjom. Jedino mi smeta što ova svinja danas nije iskopala svoju količinu tartufa. I treba mi neko blato da se uvaljam u njega i ohladim. Mora da su i ovi ljudi ovde imali neko mesto gde su se rashlađivali. Mislim mimo javnog kupatila...

Ako je nešto postojano u Rimu to je onda želja da se ugađa svim potrebama i prohtevima tela. Ana mi je pričala da je zgrada bordela jako dobro očuvana i da je svakako treba obići. Do sad nisam imao prilike, a potajno sam se nadao i da će me ona odvesti da je pogledam i eventualno uputiti u neke nepoznate rimske veštine, ali sad kad već lutam mogao bih da je potražim. Na kraju krajeva ovo je mali grad i prepešačiti par ulica nije neki napor. Voleo bih da vidim kako je to tad izgedalo i kako su dođavola bili sigurni da su baš to pronašli. Mislim, istini za volju bilo koja rimska vila izgleda ili je služila kao bordel po čemu se onda ovaj toliko razlikuje da je jasno prepoznatljiv?

......

Otkrivanje seksualnosti. Eto tako mogu nazvati ovu noć. Kad budem svodio životne račune mislim da bih ovo bio dobar naziv za ono što sad vidim i osećam. Nekada sam stvari prihvatao intelektualno i apstraktno bez emocija. Mislio sam da nauka može da se oslobodi neodređenosti. Sada vidim da postoje nauke koje nisu takve, u kojima je čak i poželjan upliv emocija.

Arhelogija se ne može pojmiti samo rauzmom, za dublje razumevanje stvari potreban je osećaj, lični kontakt sa objektom istraživanja. Ovo nisu samo zidine, ovo su izrazi ljudskih potreba i karaktera. Ovi ljudi verovali su da životom upravlja mnoštvo bogova i svoj svet doživljavali kao pozornicu na kojoj se igra predstava života. Oni su imali lični stav prema svakom od njih. Za njih bogovi nisu bili samo misaone imenice već nešto opipljivo i blisko. Gledajući u Vezuv ne mogu da se otarasim jedne misli. Šta se to uzdiže prema zvezdama, koja je to moćna slila koja stvara i razara svet? Da li su je bili oduvek svesni? Ili su je postali svesni tek kad se nepovratno uzdigla?     

Ovi ljudi su Vezuv smatrali običnom planinom. Nikada im nije ni na kraj pameti palo da ispod njega ključa more lave. Mogu da zamislim kako im je izgledala erupcija. Nije to bio samo zapanjujući prizor prožet strahom i nevericom. Ovi ljudi verovali su u druge bogove. Gledan u pravcu mesečine Vezuv izgleda poput velikog debelog penisa usmerenog prema mesecu. Da sam Rimljanin uzdizanje zemljišta pred erupciju sigurno ne bih shvatio kao nešto loše. Nije li zaštitnica Pompeje još od Sule bila Venera sa svojim mnogobrojnim ljubavnicima. Nisu li se ljudi ovde naselili zbog plodnosti brežuljaka podno Vezuva? Ne zove li se i danas upravo po ovom brežuljku jedan deo ženskog tela? Da, mnogo toga ostalo je zapisano lingvistički, ali mi smo jezik prestali da smatramo čudnovatim i od simboličkog načinili poptpuno apstraktnim. Ko još Venerin breg može povezati sa vinogradima podno Vezuva. Kome još pada na pamet seksualna analogija, ali ona je ovde neizbežna.

Debeli visoki kameni penis koji se uzdiže prema nebu, koji noću miluje mesec, jednoga dana počinje da bljuje užareno kamenje prema nebu. Siguran sam da su oni tako doživljavali podizanje tla neposredno pred erupciju. Za ljude koji su imali ličan i neposredan stav prema svojim bogovima ovo je bilo prirodno, možda malo čudno ali prirodno i sasvim sigurno opčinjavajuće. Uzdizanje planine pred njihovim očima moglo je da znači mnogo toga ali jedna im se mogućnost posebno dopadala.

Nije li se to uravo pred njihovim očima podigao penis ružnoga boga kovača, onoga kojeg su zvali Vulkan po kojem i danas ova prirodna pojava nosi ime. Ne traži li to on blaženu rupicu boginje zaštitnice grada, i nisu li baš oni počastvovani ovim blaženim prizorom?

Niko ne razmišlja o zlu dok se ono ne pojavi na njegovom pragu. Sigurno nisu ni ovi ljudi. To što je planina rasla njima je pre bio znak žudnje boga vatre nego najava katastrofe. Žudnja im nije bila strana. Znali su za nju i nisu je se plašili, uostalom, niko nikada nije umro od prevelike žudnje za nekim. Ako bi smrt nekoga i zadesila bila bi to slatka smrt. Ali ona je znala da zakači samo dobro probrane uživaoce, bila je potpuno strana običnom svetu i nikad masovna. Podignuti kurac znači život, ne smrt. Nije bilo smisla brinuti se zbog toga. Uostalom boginja Venera, zaštinica grada, nije bila ni nalik Vesti, poznata pre po strasti i bludničenju nego po uzornosti ona bi se sigurno samo obradovala na ovaj znak. Najava požude njoj je bila dobrodošla.

Planina je rasla. Siguran sam da u tome niko nije video nikakvo zlo. Uostalom sve do tad Venera ih je čuvala čak i od Sule. Šta im se i moglo desiti gore od novih osvajača.

Najučeniji rimljanin jednom je rekao: „Muškarac predstavlja vatru, pošto se kod njega nalazi seme, a žena vodu, pošto se plod rađa iz njene vlage, a sila koja ih spaja jeste ljubav.“ Bilo je i onih koji su mislili da je njeno ime sinonim za oproštaj. To mi se čini logičnim. Njen muž morao je istrpeti brojna neverstva i biti uvek spreman da joj oprosti. Možda je zato Hefes postao bog vatre i kovanja. Bežeći od sramote, od podsmeha... možda je pobegao ispod zemlje... daleko od ljudi... ne bi li pobegao od podsmeha pesnika i običnog sveta koji je i dalje obožavao svoju boginju.

Možda ju je potajno mrzeo. Sigurno je mrzeo Aresa, ali nije mu se usuđivao stati na put. Ovaj potonji bio je bog rata, dakle vešt u zadavanju i primanju udaraca. Protiv njega ne bi imao nikakve šanse. A prema drugima? Mora da je podjednaku mržnju osećao i prema ostalim njenim ljubavnicima. Posebno prema onom bednom sicilijanskom pastiru. Da li se naljutio na nju i zato eksplodirao? Da li su njeno neverstvo glavom platili građani Pompeje i Herkelanuma? Ili ih je glave došlo to što su prisustvovali božanskom sparivanju. Oduvek me je fascinirala ta ideja božanskog seksa tako rasprostranjena kod grka i rimljana.

Mogu da zamislim kako su tumačili taj falusni oblik što izbija iz tla. Sigurno su pitali sveštenike. Ovi bi im odgovorili da se to bog ognja uzbudio i da ne treba da brinu, da to znači samo još poroda za njihovu boginju... još plodnosti...

Jesu li joj donosili poklone? Jesu li se radovali novim bebama ili ih je fascinirala ta božanska stvar tako velika i kruta što se uzdiže prema nebu? Dali su i njoj donosili poklone... ne da je umilostive, već osokole... da li su u krajnjim granicama svog voajerizma nadali se da će moći da vide kako taj veliki božanski ud ulazi i cepa boginjinu utrobu.

......

Venera  mi je uvek bila fascinantna boginja. Rođena je iz pene nastale od odsečenih testisa jednog boga zauvek je zadržala seksualnost kao svoje najvažnije obilježje. Bila je poznata i obožavana kao boginja plodnosti, ljubavi, seksualnosti pa čak i zaštitnica braka što je sobzirom na njene brojne ljubavnike i avanture i više nego apsurdno.

Vulkan je morao trpi njene ispade ne samo sa Marsom već i sa Hermesom, pa čak i dva pastira onog poznatijeg Parisa i jednog skoro nepoznatog pastira sa Sicilije. Verovatno mu je bilo dozlogrdilo svo to njeno neverstvo i epski spevovi grčkih pesnika. Stvari se po njega nisu popravile ni kad je na scenu stupio Rim. Pre bih rekao da su stvari samo postale gore. Oni su je smatrali Enejinom majkom i zaštitnicom pa samim tim i prvom Rimljankom. Rimljani su prosto bili opsednuti venerom i njenim seksualnim podvizima.

Ipak ljudi su je voleli i klanjali joj se. Bila je toliko popularna da je čak ni dvehiljade godina hrišćanske dominacije nije isteralo iz misli umetnika i srca ljudi. I danas joj se klanjaju doduše ne direktno, već posredno. Stanovnici južne Italije pretvorili su religiozne  obrede u mnogobrojne folklorne običaje sa kojima su srasli i kojih se ne bi odrekli ni po koju cenu. Pretnja da će zbog praznoverja goreti u paklu kod njih ne prolazi. Možda kad su drugi običaji u pitanju mogu da se prilagode ali prema Venerinim 

......

Kada je zagrmelo čega su se bojali? Njene ili njegove strasti? Ili su uzbuiđeni vikali „o bože kakav veličanstven prizor“ Ili je neko već tad znao za zlu kob? Možda zato što nije video boginju kako se podaje? Ili zato što je shvatio da je nema i da su ostavljeni sami na milost Hefesu... Da li su je i tad voleli... dali su je dozivali... na njihovim licima vidi se neverica, strah čuje se nečujna molitva koja moli za spas...  Strah koji još vrišti u njima. Strah koji neće nestati, koji svaki posetilac koji vidi okamenjene žive sarkofage razbacane po ulicama grada nikada nemože da zaboravi... strah od nesreće tako iznenadne i grube da trenutno i bez nade okonča svaki život, svaku strast...

......

Video sam lavinom zatrpane žudnje koje se više neće ponoviti. Ležale su skamenjene oko mene.

......

Nije bilo toliko teško naći bordel. Dovoljno je bilo pratiti glavnu ulicu. Popločana velikim uglačanim kamenjem ulica je nepogrešivo vodila ka bordelu. Sve rimske ulice spajaju hramove, anfiteatre, javna kupatila i bordele. Kako u Pompeji nema izvora vode onda je stvar utoliko prostija.

 Čak ni na ulazu mi svetlost bateriske lampe nije trebala. Bilo je dovoljno svetla, ulaz je bio delimično oštećen i jedan deo krova nedostajao je građevini. To je dopuštalo mesečini da osvetili ne samo ulaz već i jedan deo hodnika. Svetlost nije bila jaka ali bila je sasvim dovoljna da se u prostoriji razaznaju oblici. Za nešto više trebala mi je lampa. Nisam je odmah upalio. Sačekao sam da mi se oči prvo priviknu. Mesečina baca drugačije svetlo i kad je koristite lakše se navikavate na prostore različite osvetljenosti. To je i razlog zašto je kraljica mojeg srca baš danas otišla da čita piktografe. Vidim ih i ovde. Mada ovi su verovatno manje bitni i sigurno vulgarni. Očigledno rimljani su imali običaj da javno iznose svoja mišljenja gde god bi im se pružila prilika.

Upalio sam lampu, polako pojačavajući svetlost. Iz tame jedna za drugom izranjale su freske. Nisu ni najmanje nalikovale ili zadovoljavale sadašnji pojam freskoslikarstva. Bile su vulgarne, jasne, direktne, možda i previše otvorene ali svakako primerene prostoru. Oslikavale su ga i delile na način na koji samo dobra umetnost može da ispuni prostor.  

Bila je to seksualnost je razdeljena u slikama. Svaka slika jasno je ocrtavala jednu pozu, na svakoj se videla erekcija i vaginalno prodiranje. Na jednoj koja je bila na zidu okrenutom ulazu odmah iza ulaznog hodnika bile su tri gracije. Na glavama su bile okićene vencima i to je jedino što su imale na sebi. Nisu se bojale svoje seksualnosti, nisu se pokrivale i jasno su pokazivale da se ne stide svog tela. Zagrljene, pokazivale su tri ženske figure okupane samo žutom i belom svetlošću. Bio je to dobar prelaz iz hodnika  koji je bio oslikan crvenom pozadinom na kojom su bili mnogo učtiviji ženski prizori. Strateški smeštene otvarale su ulaz u zdanje nadražujući čula i dajući predstavu šta bi se tek iza njih moglo naći. Bilo je to prva slika koju bi videli nakon što pomerite tešku draperiju koja je služila umesto ulaznih vrata.

U glavnoj odaji obično bi blio više manjih zasebnih celina oslikanih na prvi pogled nasumice ali svaka od njih bila je ustvari jasna naznaka šta posetilac može dobiti iza zavese koja je odvajala pojedinačne male prostorije koje su žene koristile za primanje.

Prostor je tad bio podeljen pre platnom i drvenim zidovima pa nema toliko slika ali kad se priblžim spoljnjem zidu prizori antičkog  nestvarno ožive. Na svakom zidu druga slika. Uvek je tu krevet ili neka vrsta ležaja pokrivenog belim ili bordo platnom, na njemu žena koja ugađa muškarcu. Samo na par njih rekao bih bezličnih oslikano je uživanje u hrani, na ostalima eksplicitne scene seksa. Velika bela žena se nabija na tamnoputog muškarca visla je sa tavanice. Nedaleko ot tog, prizor analnog seksa, pa isti par sada u promenjenoj pozi, onoj nezamislivoj ranim hrišćenima u kojima je žena iznad muškarca, čvrsto ga je obuhvatila nogama i zajahala. Negde u visini očiju, mladić sa lovorovim vencem uhvatio je stariju ženu za grudi. Zatim pri dnu prizor dostojan svakog modernog časopisa. Jedan kurati bog pokazuje svoj ponos svima. Okačio ga je na kantar i prvagnuo nad tegovima. Podigavši drugi tas prosuo je voće. Ovde se ne uživa u voću već u ženama. Ovde je reč o drugim slastima i drugačijim sokovima.

Na drugom kraju prostorije još jedna smeđežućkasta slika. Dobro očuvana. Jasno prikazuje mladu devojku godlog poprsja koja u ruci drži klas žita. Govori li to ona da je plodna? Traži li to ona seme koje će neko posaditi u njenu oranicu. Pitam se ko je bio taj koji je preorao prvu brazdu, kolika je bila pukotina, kako je mirisala, na lavandu i cimet ili na životine sokove. Nema ovde mesta prizorima žena pokrivenih maramama, ovde vlada vuglarna golotinja, ovde vlada strast, ovde je prikazan život... brutalan, kratak, prepun želje i strasti...

Prvo što uočim kad zakoračim u tamu jeste prijatna svežina. Prostor je prozračan i ispunjen laganim, skoro neprimetnim strujanjem vazduha. Arhitekta je očigledno vodio računa o prirodi prostorije pa je iskoristio prirodan tok vazduha da rashladi prostorije. Sviđa mi se ovo domišljato rešenje. Posetiocima je valjalo ugoditi. Pa su se svi vezani za ovu građevinu svojski potrudili na tom zadatku.        Iako ogoljen svića mi se enterijer. Kalsičan, vulgaran ali sa stilom... upravo ono što treba da bude. Mesto u kojem žive strast i snovi. Mesto za muškarce.... Da sam pre skoro 2000 godina ovde rođen sasvim sigurno bih posećivao ovo mesto. Čak i sad čini mi se privlačnim. Jedino mi je žao što ga posećujem sam. Bilo bi mnogo bolje da mi moja plavokosa boginja seksa upravo ovde pokaže svoje veštine. U čisto naučne svrhe naravno. Rado bih pristao na tu rekonstruktivnu arheologiju. Moram da priznam da bi se svojski potrudio da eksperiment sa rekonstrukciom uspe. Sigurno bih bio bogato nagređen....

Uz malo sreće...

Možda bi i naše figure mogle krasiti ove zidove.

Ko zna...

Bilo bi lepo videti freske na kojima su naša isprepletana tela. Moje i njeno. U ekstazi.

Bio bi to mnogo interesantniji trag prošlosti od onih koje na nebu ponekad ispišu zvezde. Sada to znam. Zahvaljujući njoj. 

fresco Pompeii: