Priroda bića

Priroda bića

Fokusirao sam svoju misao na jednu tačku vremena i dao joj ime. Budalsto sam verovao da sam to ja i da je život samo uzani fokus kojim sam se okružio. Bilo je neophodno da umrem da bih se setio da sam ja sve.

String Theories, izvor: http://www.particlecentral.com/strings_page.html

Razlozi

Razlozi beskonačnog

Čekao je dvadeset godina, nije imao nameru da ih straći na neko besmisleno lično pitanje. Pitao je velikog učitelja: „Univerzum nema razloga da se širi, zašto to radi?“

„Univerzum u kome živimo odgovara na naše misli.“

„Bojim se da ne razumem.“

„Kako se širi naše znanje i naše spoznaje o tome šta smo, tako se širi i svet u kojem počivamo. Kako bude rasla naša svest, tako će rasti i naš univerzum.“ Lice gurua bilo je bezizražajno, to je ohrabrilo učenika da postavi još jedno pitanje.

„Znači li to da je univerzum naša svest?“ Guru se osmehnuo, bilo je očigledno da mu se dopada naivnost i upornost mladog monaha.

„Fizičari bi sigurno tvrdili suprotno, a ti si naklonjen fizici, možda bi trebao sam da otkriješ odgovor na to pitanje.“ Učenik se naklonio učitelju i zauvek napustio krug Tibetanskih monaha. Od tada radi na opservatoriji. Još nije pronašao odgovor. 

Tetka

Plakala je kada je čula, radovala se, smejala, strepela, pravila društvo, bila potpora, stub i stena na koji će se osloniti... ponovo plakala kada ga je videla na presavijenom listu papira, kojim se najavio, kojim je obećao da će doći. Isčekivala ga je, osmehivala se, radovala, brinula se, strepela, isčekivala. Pazila da  se slučajno ne zameri bogu ili kojem sitnom demonu. Brinula, jer nije želela da se ona brine.

Položila bi glavu na sestrin stomak i osluškivala. Nije joj se javio. Strpljivo je čekala dok se celom svetu nije obratio grlatim plačem.

Niz lice su joj potekle suze. Bile su tople i žive. Postala je tetka.

 

Barabe

Ciroza

Konačno je otkazala poslušnost i prestala da radi ono što je do sada radila. Dosadio joj je moj otrovni  maraton. Previše sam pića sabio u sebe. Cirka ju je ubila, a sad će ona mene. Oduvek sam znao da će ovako da se završi. Laknulo mi je kad je doktor rekao: „Ciroza.“

Odan, privremeno

Otkako sam se oženio promiskuitet mu itekako nedostaje. Neprestano se priseća nekih prošlih noći. Pita se koliko dugo će još moći da potiskuje svoju prirodu. A nagon mu nikako ne pomaže. Nagon ga nagoni...

Isčekivanje

U njenoj evidenciji bio sam samo jedan od onih niže rangiranih jebača što dolaze na poziv. Nije mi smetalo, ne bi mi smetalo da sam ikada primio takav poziv. I danas kad pomislim na nju bacim pogled na ekran telefona – nijedan propušten poziv.

Dvoje

Bio sam u dobrom odnosu sa tim telom – kad god smo imali odnos. Ostalo nije bilo ni približno dobro.

Prevareni prosac

Kupio sam joj prsten. Nisam se najavio. Želeo sam da je prijatno iznenadim. Ona je iznenadila mene – neprijatno.

(Opet, njoj je to verovatno prijalo. Sigurno više od mojih izostanaka i skromnih poklona...)

Život u prošlosti

Nekim mislima nikada ne smete da dozvolite da vam se nastane u glavi. Nije u pitanju samo memoriski prostor. Sećanja znaju da pobegnu i nastane se u srcu. Gadno je kad sećanja postanu ideje.

Magična

Nerazumljiva poruka

Nije nam išlo. Previše svađa, premalo dobrih trenutaka. Više puta je pokušavala da me ostavi ali bih je uvek odvratio. Poslednji put mi je rekla: „Zar ne vidiš šta nam svemir poručuje?“ Potom je otišla. Definitivno. Ja sam se vratio u prazan stan upalio televizor, isčupao antenu i seo. Dugo sam buljio u ekran.

Ništa nisam razumeo.

……

Danas im je na čas prirode i društva učiteljica dovela astronoma. Pričajući o nastanku univerzuma rekao je da nam se vaseljena i danas obraća. „To su one fine crno bele tačkice na ekranu kada nema signala“, kazao je. Dečak ga je zadivljeno slušao upijajući svaku njegovu reč. Stigavši kući uključio je televizor ono što je video bilo mu je podjednako očaravajuće i nejasno.

Magična

Bila je magična. Neodoljiva. U njihov krevet donela je život, a onda ga je i odnela sa sobom, kada je otišla. Ostao je da čezne, živeći u nadi da će se jednom vrati. Čekao je noći koje nisu došle. Umro je nepribliživši se iznova toj magiji. 

Nevinost, poslednji trenuci

Neprimetna pukotina, uzan procep, svežina nevinosti. Morao sam je imati makar je promenio. Makar istog trenutka nestala.

Bolno se grčila pomažući da se provučem. Zatim je zaplakala, a krv se slila niz mene.

Dino

Bilo je toliko mračno da ništa nije vido. Već neko vreme mučila ga je glad, skučenost. Otkako je postao svestan pitao se šta je iza mraka koji ga okružuje. Od pomisli da je on sve što postoji u mraku nije mogao da diše. Bio mu je potreban vazduh. Odmah.

Pokrenuo se i udario o nevidljiv zid. Nije se zaustavio. Nastavio je da udara dok se nije slomio.

Svetlost. Prvi udah. Neopisiv bol. Nije ga zadržao. Nastavio je da lomi zid sve dok ga više nije bilo.

Izlegao se.

Nadmudrivanje

Ideja o inteligenciji univerzuma oduvek ga je privlačila. Morao je da je ispita.

„Ako svemir poseduje inteligenciju može li joj se doskočiti lukavstvom?“ pitao je svoje studente.

„Zašto? Zašto bi nas to uopšte interesovalo?“  

„Bio bi to lagan način da se zaobiđu ograničenja prirode.“

„To je apsurdno. Priroda se ne može prevariti.“

„Da, ali kad bi mogla? Za odlazak na druge svetove ne bi nam trebale rakete, bio bi nam dovoljan samo iskusan prevarant. Njega je mnogo lakše naći.“

Daleko van kampusa, nezavisno od profesora, do sličnih zaključaka došli su i u Holivudu i Beloj kući.

Objašnjenje smrti

Mučili su se kako da mu objasne šta se desilo. Nikada radnije nije čuo da je neko umro.

Otac je rekao: „Smrt je proces pri kojem od nekog ostane samo sećanje na njega.“

Majka se pobunila: „Nije. Smrt je dvodelan proces. To što si opisao je samo prvi čin procesa, drugi – konačni čin umiranja je trenutak smrti sećanja na one koji su davno preminuli. A on neće zaboraviti svog deku, zar ne?“

Dečak je odlučno klimnuo glavom. I dalje mu nije bilo jasno gde je deda i koliko još puta treba da umre.

Tajna života

„Jesi li uspeo da rasvetliš tajnu života pre smrti?“

„Da jesam da li bih onda umro?“

„Možda ti se nije svidela.“

„Ili sam možda shvatio da nikad nisam bio živ.“

„Znači, ipak si je saznao.“

Čistke

„Kakav kraj si odabrao za njega?“ pitao je Ježov.

„Muški – umreće kao heroj.“

Nije išlo po planu. Događaji su ga preduhitrili. Tuhačevski je morao biti streljan kao izdajnik. Staljin mu to nije oprostio.

Androgeni kadet

Nije shvatao zašto su ga odbili za jedinicu. Ispunjavao je sve propisane kriterijume. Niko nije hteo da ga sasluša. To ga nije sprečilo da danima stoji u stavu mirno na slobodnom delu piste.

Vojnici su ga gledali. U početku začuđeno. Potom ljubopitljivo, a kako je vreme odmicalo, mogao je da primeti promenu raspoloženja, jedni su počeli da ga sažaljevaju, drugi da ga se plaše.

Zabrinut za moral sastava obratio mu se komandant. Tražio je da smesta napusti kasarnu. Odbio je.

„Ne idem nigde bez objašnjejna“, rekao je. Komandant nije navikao da mu se suprostavljaju, na trenutak je pomislio da pozove stražu ili vojnu policiju da ga oni udalje ali odmah je odustao od te zamisli.

To bi samo pogoršalo situaciju, pomislio je. Setio se svog dolaska u jedinicu. Svojih odluka. Pre toliko godina. Ovom žutokljuncu potrebna je lekcija da nauči šta je to posvećenost, kako se postaje vojnik, vreme je da je dobije. Sklopio je  ruke na leđima. Ispravio se. Glas mu je bio strog, zapovedan.

„Problem svih androgenih stvorenja je odlučiti se da li biti muškarac ili žena. Može li se u jedinici trpiti ratnik zaljubljen u drugog vojnika? Kao žena učiniće sve da mu se svidi, a ženstvenost ne ide sa snagom.“

„Brkate snagu i mišićavost. Žensko telo je izdržljivije i jače od muškog.“

„Svejedno. Ne želim takvog vojnika u svojoj jedinici.“

„A ženu?“

„Više bi voleo da si hemafrodit. Onda bi znao da se jednog dana nećeš preobraziti.“

„Zašto su dvopolci bolji od nas?“

„Oni su savršeni vojnici. Uvek mogu da rode svoju zamenu i popune jedinicu posle gubitaka. Vi se samo transformišete u žene i onda ste neupotrebljivi.“ Gabrijelu se nije svidelo ono što čuje od komandanta. Posebno, jer je namirisao njegovu pravu prirodu. Pre nego mu što je okrenuo leđa, dobacio je: „Ubeđuješ li ti to sebe da si napravio dobar izbor pretvorivši se u muškarca?“ Onaj koji je i sam rođen kao androgeno biće ostao je da razmišlja da li je prvo trebao da izabere pozv pa pol ili obrnuto.

Lebensborn

Pre nego što je otišao da upozna majku usvojitelji su ga upozorili: „Pazi šta pitaš. Sa pitanjima se može živeti, sa nekim odgovorima ne.“

„Celog života sam se pitao. Moram da znam.“

Odgovori koje je dobio oterali su ga u smrt.

Bio je dete Lebensborna. On koji je kao dete usvojen i odgajen u jevrejskoj hraniteljskoj porodici, nije mogao da podnese pomisao da je njegov otac Hajnrih Himler. 

Dobar prognozer

Smatrali su ga dalekovidim. Znao je prepoznati ilovaču u ljudima. A onda je i sam postao ilovača.