Esej posvećen Tečnom Romanu

Budućnost pričanja priča ili esej, o tečnom romanu

Može li se uopšte predvideti budućnost sa takvom preciznošću da sa stanovišta današnjeg predviđamo načine kako će se u budućnosti razvijati umetnost pričanja priča? Kao što vidite, već u samom začetku, izbegao sam pominjanje reči kao što su književnost ili proza. Uradio sam to svesno ne bih li izbegao zamku u koju bi sigurno zapao ako suzim oblast onoga o čemu govorim, jer za svaku oblast, ma koliko ona uska ili široka bila, ima niz stručnjaka koji su svakako po znanju, a i čuvenju, daleko iznad mene i kojima bih ja sa svojim, kako ih je jedan od njih davno nazvao - rahitičnim predlozima, svakako zasmetao, ako ne u domenu stručnog, a ono bar u domenu dopadljivog. Dakle, ono što kanim izneti, ni na koji način nije dopadljivo, ali je zato vrlo verovatno, barem ako se pogledaju tehnološke okolnosti kojima svedočimo, a koje će u budućnosti igrati neuporedivo veću ulogu nego danas. I ne odnosi se samo na književonost, već pre na transmedijalno pričanje priča, pa prema tome zalazi i na teren filma, pozorišta, igara alternativne realnosti ili pak običnih interaktivnih video igara jer sve pomenute oblasti ili kao potku ili kao svoju suštinu imaju neku jasno i dosledno ispričanu priču koju pokušavaju preneti krajnjem konzumentu – kao što vidite opet izbegavam reći čitaocu, jer ovde nije samo reč o čitaocu, već pre o nizu krajnje raznovrsnih načina da se konzumentu saopšti priča.

O čemu je zapravo reč? Umesto odgovora, kao uvod u ono što kanim predočiti poslužiću se jednim citatom Orhana Pamuka koji se u svom romanu Bela Tvrđava zapitao: „Može li čovek da smisli takvu priču koja osim zadovoljstva koju bi pružilo njeno čitanje ili slušanje, ne bi imala nikakvu drugu poruku ili smisao?“ i neću se čak ni tu zaustaviti, već ću proširiti zamisli o tome da je možda moguće načiniti je takvom, da je svakom pojedinačnom čitaocu bliska, pitka i maksimalno prilježna, odnosno, da baš njemu, pojedincu, kao takva najviše prija ili ispunjava sva njegova očekivanja.

Pomenuto pitanje zasigurno je vekovima mučilo pisce koji su se na raznorazne načine dovijali kako da svojim tekstom dotaknu što veću populaciju ukidajući pritom sve osobenosti priče bliske pojedincu. Ova strategija popularizacije opstala je do danas, kada je, bez ikakve sumnje, dostigla svoj zenit. Njena načela su jasna, da bi neki tekst bio uspešan, morao je imati što veću publiku, a nikako biti pisan za usku i odabranu populaciju. To je podrazumevalo od pisca da se prilikom pisanja teksta odrekne svih suviše naprednih, suviše šokantnih ili naprosto neprihvatljivih ideja, te da ideje koje obrađuje, obrađuje samo delimično, nikako ispitujući krajnje granice ili kosekvence koje ideja ili događaji iz nje proizašli i sa njom povezani mogu imati. To je podrazumevalo odreći se svega ličnog i učiniti stvari što je moguće uopštenijim, a po mogućnosti koketirati sa kolektivnim svesnim ili mističnim u trenucima kada stvari počnu da izmiču kontroli. Ovakva strategija nije podrazumevala konačnu misao  i nedvosmislenu poruku, bar ne na nivou pojedinca, već je otvarala vrata za brojna tumačenja samoproklamovanih stručnjaka, koji su zasigurno znali da procene kako umetničke dosege tako i duboke poruke samog dela. Većina dela iz oblasti bilo koje svesne umetnosti danas je ovakva.

Postojali su istina i oni pisci koji su zastupali elitistički pravac i koji ni najmanje nisu marili za to što njihove tekstove mogu razumeti, pa i čitati, samo uzak krug odabranih čitalaca. Naravno i ovaj elitistički pristup imao je svoje podpravce i nikada nije  u potpunosti ostao dosledan sebi, jer se pod elitističkom strategijom ovde podrazumeva pre tendencija da se samo određeni tumači dela smatraju dovoljno naprednim da delo shvate, ali ne i da ga u potpunosti emocionalno dožive. Ili obrnuto. Elitizam ove vrste pre je intelektualni nego duhovni i u potpunosti se razlikuje od onog verskog elitizma koji je danas neuporedivo ređi, ali koji mora se to priznati, još postoji i prestavlja drugi krak elitističkih strategija pričanja, ali i razumevanja priča.

Dakle, pred pisca se uvek postavljao izbor, ili priču pričati tako da ona dopre do što šire publike ili opseg iste drastično skresati obezbeđujući pritom sve mogućnosti za njeno prilagođeno pričanje nekom izabranom pojedincu čineći ga samim time privilegovanim u odnosu na ostale čitaoce.

Tako je bilo nekad, a evo kako je to danas, ili bi bar moglo biti u najskorijoj budućnosti...

Zamislimo sledeći scenario: Godina je dvehiljadedvadeset i neka, dakle ne preterano daleka budućnost, ali neke tehnološke promene su se već nepovratno desile. Knjiga, u svojoj papirnoj formi, koja je više od dvadeset vekova bila osnovni, i skoro jedini, medijum za prenošenje priča odavno je prevaziđena i zaboravljena. Moderne tehnologije diktiraju i moderan način života, pa se književnost preselila na mobilne uređaje kakvi su tablet, gugl naočare ili mobilni telefon. Ljudi i dalje čitaju. Bar većina, uglavnom, oni starije generacije, jer predstavnici one mlađe više vole da im se knjige čitaju, za to, naravno, koriste gugl glas. Zamislimo dakle da čitamo tekst neke knjige. Knjiga nam se svidi i odlučimo da je preporučimo na čitanje našem životnom partneru ili nekom iz bliske okoline. Iz pijeteta ili ljubavi prema nama, ili samoj priči, oni je pročitaju. Ponekad razmenite po koju rečenicu o pomenutom delu. Ništa neobično se ne dešava, na kraju krajeva u pitanju je ista knjiga, ista radnja, isti ključni događaji, ista osećanja, iste poruke. Zamislimo sad da vam se delo dopalo izuzetno, pa ne želite samo da ostanete na nivou celovečernjeg iskustva, želite više i dublje da prodiskutujete o priči koju ste upravo pročitali. I tek tad saznate da, iako je knjiga ista, očevidno, postoje sitne varijacije u tekstu koji ste čitali. Svaki sagovornik ima bar jednu varijaciju svojstvenu i prilagođenu upravo njemu. Kako dublje zalazite u analizu teksta shvatate da vaš isti roman najednom nije isti. Odnsno, da je pre sličan, nego isti. Pri tome stepen te sličnosti je zastrašujuć, jer roman uistinu prolazi kroz sve iste ključne događaje, ali su oni ispričani drugačijim književnim i duhovnim jezikom. Nepreostaje vam ništa nego da se zapitate kako je to moguće i o čemu je reč.

A reč je o nečemu što već sada postoji kao tehnologija, što se ubrzano razvija, pa samim tim predstavlja i visoko verovatnu budućnost i što ću se potruditi da vam, bar u naznakama, objasnim u potonjem tekstu.

Predhodni scenario predstavlja nam način na koje bi se u budućnosti mogle pričati priče. On predstavlja priču ispričanu na bazi tehnologija koje već danas postoje i koje se sve manje ili više baziraju na korištenju veštačke inteligencije i brzih procesora, mada, u ovom hipotetičkom scenariju, nije bez značaja i udeo novih književnih formi.

 Osnova novog hipotetičkog načina pričanja priče, a slobodno mogu reći i nova forma priče biće nešto što ja nazivam tečnim romanom. Tečni roman je po svojoj strukturi roman, pa prema tome književno delo, ali se od današnjih književnih dela razlikuje po tome što nije jedinstven u smislu priče, već multivarijabilani razuđen objekat zasnovan na informacionoj tehnologiji rada sa bazama podataka u kome se priča spravlja, ispreda i dostavlja čitaocu u zavisnosti od njegovih preferencija i trenutne emocionalne slike. Da pojasnim.

 U budućnosti vi ćete čitati knjigu, odnosno, bolje reći tekst, na ekranu svog mobilnog telefona. Pošto telefoni imaju kamere i sa lica i na poleđini, i pošto je vaš telefon na neki način vaš produžetak u svet digitalnih tehnologija, sasvim je izvesno da će vremenom preuzimati od vas mnoge funkcije kao što je recimo kontrola ishrane, fizičke aktivnosti ili naprosto kontrola zdravlja. Logično je onda da i kontrola teksta koji se dostavlja na čitanje bude pod njegovim nadzorom.

Malo ljudi zna da je tehnologija već danas dostigla nivo na kojem vaš mobilni uređaj može da zna vaše navike i prepoznaje vaša emocionalna stanja. On to radi nepogrešivo i neuporedivo brže od vas ili vaše okoline. Već danas postoje softveri na osnovu kojih neka veštačka inteligencija spojena na vaš računar u vidu usluge može da prepozna ne samo vaša emocionalna stanja, već i da predvidi kako će se ta emocionalna slika razvijati u bliskoj budućnosti. Dakle, kamera mobilnog uređaja podjednako dobro čita vas.

Tu se poznavanje vas samih ne završava. Vaš mobilni telefon takođe može, bez većih poteškoća, bilo da pri ovom posegne za nekim istorijskim logom, bilo da na licu mesta sračuna i napravi predikciju, da sazna šta sve preferirate.

Ali to je samo pola priče o tome kako bi se vaš mobilni uređaj mogao upotrebiti da vam na lično najprijemčljiviji i najbolji način ispriča priču. Drugi deo tehnologije sakriven je u samoj priči. Priča naime nije priča u današem smislu te reči. Ona je pre skup mogućih priča i delova priča, napisane prema zahtevu scenarija od strane različitih pisaca, različitim jezikom, tako da sve sekvence priče zadovolje dve bitne osobine. Jednu koja omogućuje njihovo lako i neprimetno povezivanje sa drugim delovima priče koji uopšte ne moraju poticati od istog autora ili biti ispričane na isti način, i drugu zahvaljujući kojoj se i same mogu dalje deliti na niže komponente sve do najnižeg nivoa varijacije koju priča dozvoljava.

Ovako smišljena varijabilnost sama po sebi ne bi značila ništa do razvejanog, nesređenog i haotičnog koncepta da ne postoji jedinstvena logika po kojoj bi se ovakva priča mogla sklapati i dostavljati čitaocu. Tu nastupa veštačka inteligencija. U zavisnosti od preferencija, emotivnog stanja i predhodnog čitalačkog iskustva agenti za genezu teksta mogu sa velikom preciznošću sklopiti tekst tako da on u potpunosti ili najviše moguće u datom trenutku odgovara čitaocu. Bolje rečeno, mogu mu ga uvek dostaviti tako da njegovo ukupno čitalačko iskustvo, bilo da je u sferi emotivnog ili intelektualnog, bude na najvećem mogućem nivou.

Neophodan tehnički preduslov za ovo je odrediti težinske, odnosno, gravitacione karakteristike pojedinog segmenta teksta i sračunati funkciju mimimuma prema trenutnoj emotivno intelektualnoj slici čitaoca, odnosno, obezbediti maksimum interpolacije ponuđenog teksta sa očekivanjem čitaoca. 

Zarad ovoga, tekstualni segmenti moraju biti posloženi prema masi koja bi se u odnosu na neku neutralnu tačku proračunavala unapred i smeštala u bazu podatka. Pomenuta neutralna tačka kasnije bi se tokom pričanja priče koristila kao reper za računanje i izbor najadekvatnijeg teksta.

Oni koji poznaju veštačku inteligenciju primetiće da ovo umnogome liči na pokušaj da se veštačkom inteligencijom upravlja govornim jezikom, odnosno, na test svesnosti veštačke inteligencije, ali čitaoca ovog eseja moram razočarati, jer je primenjeni nivo veštačke inteligencije u teoretskom konceptu tečnog romana neuporedivo niži i leži pre na algoritamskom nivou problema ciljno orjentisane pretrage nego na višim kognitivnim nivoima inteligencije.

Pokušaću dakle sad da na realnom i jednostavnijem primeru objasnim koncept tečnog romana.

Primarni pisac, vođa projekta, napiše tekst romana i scenario sa ključnim događajima kroz koje moraju proći svi tekstovi. Grupa pisaca koja sarađuje na romanu zatim prvo napiše uslove interkonektivnosti i pravila za boju i ton osnovnog glasa kojim se boji tekst, a zatim svi pisci napišu tekst ponovo, ali ne kao roman, već kao niz samoodrživih i samodovoljnih priča na nivou ključnih događaja. Nakon toga, u produkcijskom smislu, ide postprodukcija gde se pojedini delovi teksta prilagođavaju jedni drugima tako da se mogu bez literarnih udara nastavljati. Sledi testiranje dobijenog produkta, a onda se tekst usitnjava u smislu dužine, pri čemu se istovremeno radnja između ključnih događaja usitnjava. Ovaj postupak se ponavlja onoliko dugo dok se ne dobije željena rezolucija prilagođavanja koju je moguće ponuditi čitaocu, odnosno, veštačkoj inteligenciji koja će za njega izabrati najbolju putanju kroz tekst, odnosno, izgenerisati književni tekst. Tečni roman, dakle, sa stanovišta veštačke inteligencije koja ga generiše predstavlja traženje odgovarajuće putanje u oblaku teksta.

Sa stanoviša mobilnog uređaja i samog čitaoca čin čitanja odvija se na sledeći način.

Čitalac izabere tekst i počne sa čitanjem. Još dok bira koji će tekst uzeti da čita veštačka inteligencija na samom uređaju stvara početnu čitalačku poziciju koja je od slučaja do slučaja različita i zavisi od samog čitaoca kako od njegovog trenutnog stanja tako i preferencija. Tokom čitanja, kako se zainteresovanost i zadovoljstvo čitaoca tekstom menja, veštačka logika bira različite segmente kao bi ili zainteresovala čitaoca ili ubrzala prelazak preko nekog dela teksta. U slučajevima potpune intelektualne budnosti agenti veštačke inteligencije sasvim suprotno dejstvuju proširujući ili bolje rečeno birajući duži i kompleksiji tekst sve sa ciljem postizanja što boljeg iskustva kod samog čitaoca.

Čitaocu je na volju ostavljeno takođe da na izvestan način filtrira i upravlja radom veštačke inteligencije tako što u bilo kom trenutku može pristupiti metaupravljačkom segmentu kojim bi se redefinisali zaključci veštačke inteligencije i nanovo odredile vrednosti parametara po kojoj ista donosi odluke o tome koji tekst i kojom dinamikom da dostavi čitaocu.

Na kraju valja napomenuti da na isti način na koji izračunava stanje čitaoca, veštačka inteligencija i prikuplja niz podataka o samom tekstu od čitaoca smeštajući ih u izveštaj koji sadrži, recimo, zainteresovanost čitaoca po pojedinim segmentima priče, što je od neprocenjive važnosti za same pisce. Na taj način veštačka inteligencija postaje dvojni agent koji sa jedne strane služi podešavanju i približavanju teksta čitaocu, a sa druge kao posebna vrsta povratne sprege nudeći esencijalne informacije o tekstu njegovom tvorcu.

Siguran sam da će sada, nakon što sam izneo i uglavnom samo tehnički izložio moju viziju tečnog romana, mnogi literarni čistunci  biti zgađeni i zaprepašćeni. Ideja priznaću nije lako svarljiva. Posebno ne ako ste pisac, za šta je potreban popriličan ego ili barem odani poklonik dobre pisane reči za šta je u najmanju ruku neophodno naoružati se doslednošću i strpljenjem, ako ste dakle bilo šta od pomenutog, dobro vam je poznato i to koliko odricanja jedno delo zahteva, pa vam je zasigurno i neprijatna ideja o smrti autora kao takvog.

 O smrti autora već se govorilo ali o njegovoj zameni veštačkom inteligencijom ne baš previše. To je uvek bila tek udaljena misao koju smo smeštali u daleku budućnost.  Budućnost koja je izgleda došla mnogo pre nego smo joj se nadali.

Izneo sam ideju tečnog romana u vidu eseja, a ne naučnog rada, jer je ovako prijemčljivija za šire mase koje bi svakako trebale da se pitaju odgovara li im ovakav način pričanja priča ili ne. Na kraju krajeva, ideja da se o ovom konceptu izjašnjavaju samo producenti i vlasnici prava intelektualne svojine svakako može biti zaprepašćujuća i porazna i meni je potpuno strana pa sam upravo iz ovih razloga odlučio na ovaj način prozboriti o njoj.

Na isti način na koji sam je otktio, otkriću i njene posledice, koje bi mogle biti brojne ali ja ću se ovde posvetiti teorijskom razmatranju samo nekih od njih.

Ovako ispričana priča mogla bi da ima brojne pozitivne efekte, a posebno, mogla bi da posluži da se kroz nju stekne osećaj povezanosti sa tuđim ili globalnim problemima, te da se kako to navodi Džejn Mekgonigal, jedna od glasnogovornica tehnologije, iskoristi za spasavanje sveta ili barem rešavanje velikih problema u svetu.

Pošto ovaj način pričanja priče dozvoljava, barem u pojedinim kulturološkim obrascima, nepresrtano meandriranje priče moguće je priču povezati, pa čak i učiniti relevantnom, za bilo koju temu i upotrebiti je za stvaranje empatije prema onima koji su van našeg životnog horizonta.

Takođe, na isti način, pomenuti koncept tečnog romana naslonjiv je na drugi koncept pričanja priče uz pomoć visokih tehnologija, a prvenstveno na takozvane priče kvantnog pomaka. Pod pričama kvantnog pomaka ovde podrazumevam priče napisane tako da se pomoćni i epizodni likovi jedne priče u drugoj pojavljuju kao glavni likovi, odnsno nosioci radnje, te da se radnje pomenutih priča seku pod određenim okolnostima čineći priču dvodomim ili trodomim delom u kojem su delovi samo naizgled nezavisni jedni od drugih, ali se promena bilo kojeg entiteta ili događaja u jednom, automatski referencira u drugom sistemu. Ovo je moguće stoga što tehnologija tečnog romana dozvoljava čitaocu da krene u bilo kom pravcu razvoja priče, kao i da čita priču u bilo kojem smeru i bilo kojim redom što takođe omogućava da se nešto što je inicijalno bilo književno delo bez posebnih prepravki upotrebi kao potka za igru alternativne realnosti, teoriju zavere, političku igru ili naprosto internet slagalicu koja, figurativno ću se izraziti, prati leopardove šare, a ne samu životinju, očekujući od čitaoca, odnosno, gledaoca, aktivno učešće i promišljanje o svim aspektima iste. Dakle, ova tehnologija ima moć da klasično delo prevede u interaktivno.

Iz ovoga proizilazi još jedna bitna posledica kada je u pitanju tehnologija tečnog romana, a to je mogućnost njegove zloupotrebe, koju ću opet, jasnoće radi, dati objašnjene na jednom prilično ilustrativnom primeru.

Zamislimo dakle scenario u kojem je potrebno bez tragova likvidirati političkog protivnika ili bosa suprostvaljenog narko kartela. Za ovako nešto mogla bi poput idealnog oružja da posluži tehnologija tečnog romana.

Znam, reći će neki, mala je verovatnoća da bosovi narko kartela čitaju knjige. To je nesporna činjenica, ali to ne znači da upotrebom upravo ovakve tehnologije ne bismo mogli regrutovati odgovarajućeg kanditata za poslove likvidacije.

Naime, neumitno je pretpostaviti da kako tehnologija bude odmicala bude sve lakše pročitati ne samo emocionalna stanja već zaviriti i u um čitaoca. Ovo se naravno sa lakoćom može preduprediti na nivou podešavanja samog uređaja ali radi uverljivosti scenarija zamislimo da to nismo uradili i da smo dopustili da nas agent veštačke inteligencije neometano nadgleda i proučava. Ako sad prihvatimo još samo jednu konztraverznu tehniku kao što je neuro-ligvinstičko programiranje ili hipnozu koja je svakako uobičajenija i prihvatljivija običnom čitaocu, onda je moguće „narediti“ čitaocu, to jest, isprogramirati ga da učini nešto upravljano prema našoj, a ne njegovoj volji, bilo to nešto samo predmet neslane šale ili ozbiljno krivično delo kakvo je ubistvo. Tu bi se knjiga, to jest, priča, pojavila kao nalogodavac ako ne kao sam ubica. Ova potonja opcija dolazi u obzir jedino ako priča naloži nekome da izvrši samoubistvo. Znam da sam ovim poslednjim scenarijom otvorio apetit svim poklonicima teorije zavere i vojnim analitičarima servirajući im ideju o idealnom oružju ili pre mehanizmu za ciljno i selektivno ubistvo kako na masovnom tako i na pojedinačnom nivou. Istina, na nivou teorije zavere, ovakva se mogućnost ne može prenebregnuti, te je koncept tečnog romana pre interesantan vojnim stratezima i analitičarima no piscima i kritici, ali istini za volju u realnom svetu ovo je malo verovatan scenario jer se sa par jednostavnih klikova mišem filter za upotrebu veštačke inteligencije može podesiti i zaključati na određenom nivou upliva u naše privatno ja. Dakle, skoro samouvereno mogu tvrditi da se tečni roman ne može koristiti u pomenute svrhe. Ova tehnologija će bar za sada ostati van domašaja vojske i bezbednosnih agencija.

Kome je onda ona namenjena?

Ako smem suditi i prognozirati, duboko sam ubeđen - piscima sigurno ne. Bar ne onim etabliranim, poznatim i priznatim. Pitanje je koliko će se onih koji to nisu će pronaći u okviru ove tehnologije. Ona na kraju krajeva ne nudi ni slavu, ni uspeh. Istini za volju nudi zadovoljavajuću, pa čak i prijemčljivu novčanu nadoknadu, kao i satisfakciju da ipak radite nešto što volite. Takođe omogućava i laku tranziciju iz jednog u drugi žanr ili čak umetnost. Dozvoljava piscima da se u ukupnom dijapazonu raspišu od jedne do druge krajnosti i što je možda važnije dozvoljavaju svakome da napiše odnosno pročita priču koja  osim zadovoljstva ne pruža i ne nudi ništa drugo, bar dok to od nje sami ne zatražite. A ukoliko to učinite, upravo će vas tečni roman odvesti na sve moguće pravce razvoja priče i ispitati sve njene kosekvence. Tečni roman je ne samo tehnologija, već pre forma kroz koju će se u budućnosti najverovatnije pričati priče. On, kao ni njegova pojava, ne treba da nas zabrinjava, to je nov i osvežavajući način pričanja priča. I ako do sada niste to još shvatili, odaću vam tajnu. On je stariji od klasičnog romana, i od pisane reči. On je mnogo stariji i nalazi se u samoj srži našeg prapočetka, jer on nije ništa drugo do povratak Homera na književnu scenu, on je, dakle, pripovedač.

I to ne bilo kakav.

Tečni roman je pripovedač najvišeg proviđenja koji vodi računa o svojem slušaocu i čitaocu na način na koji su to nekada vodili pripovedači koji su uz harfu ili gusle pripovedali od događajima iz davnina prenoseći na sledeću generaciju oralno predanje sopstvenih predaka. Prednost ovog novog pripovedača, novog Homera, je samo u tome što on pred sobom ima nesagledivo brojniju publiku kojoj se obraća. I to svakom od njih, pojedinačno, posvećeno, onako kako čitaocu najviše odgovara.

Imaju li nakon ovog otkrovenja ikakvog istinski dobrog kontra argumenta svi oni  koji u novom Homeru vide duhovni, moralni i umetnički pad? Ili oni braneći papirno izdanje Gutembergovog nasleđa ustvari ne brane književnost već svoje prilično zastarele stavove o tome šta umetnost jeste, a šta ne, i kojom bi formom i načinom morala da nam se obraća? Ima li dakle umetnost reči pravo da sama izabere način na koji će sutra da nam se obraća?