Pokušavajući da uhvatim lepotu

Lepota

Lepota uvek umire. Svejedno je umire li u nama ili oko nas. Predodređena je da umre.

Ni kao detetu nije mi se sviđala ta činjenica, a nisam bio posebno obdaren za nauku pa da izumim način kako da lepotu zauvek izlečim od smrti.

Preostalo mi je samo da pokušam da je očuvam zarobljenu u slikama i mislima, te da je se sa setom sećam,.. i ponekad, samo ponekad, sa ponosom pokažem.

Imao sam bagljave ruke nimalo sposobne za vajarstvo. Ni za slikarstvo nisam bio nadaren. A za fotografiju i film? Pa i tu su drugi bili bolji od mene. Nepreostade mi ništa drugo no da počenem da pišem.

Pubertet

Uvek besprekoran, tih. Povučen kao dete. Nikada nije voleo da izlazi na bučna mesta. Užasavao se pomisli da sa društvom obilazi splavove i diskoteke. I onih par puta koliko su vršnjaci uspeli da ga nateraju da krene u provod sa njima osećao se odvratno. Galama, larma, nejasna graja okruživale su svaki kutak prostora u kojem su se međusobno gurali znojavi pripiti tipovi sa sa nekim čudnim, ručno motanim prilično smrdljivim cigaretama, a jedino što se moglo razgovetno čuti bio je urlanje nekog dripca koje je dopiralo kroz zvučnike. Drugi put bilo je još gore, buka je bila takva da je pomislio da je neko strpao zvučnik u njegovu lobanju i pojačao ga do kraja. Jedva je dočekao da izađe napolje i šmugne nazad kući.

Tako je bilo...

A onda se nešto promenilo. Dečak je odrastao i postao nalik onima kojih se do tad užasavao.

Sad veruje da život van klubova i nije neki život nego  pre čekanje da počne život, a život, zna se, počinje kada se ufura u klub.

Njegova majka pita se gde je nestao njen sin i hoće li se jednom vratili... njoj... onaj, kojeg je poznavala... kad ga sve ovo prođe...

Zaboravila je da je i ona jednom prošla kroz pubertet.

Poslednji dani izgradnje Vavilonske Kule

Pieter Bruegel - The Tower of Babel (Beč)

U redakciji ga nisu dobro pripremili za interviju. Tek na gradilištu saznao je za svađu glavnog arhitekte sa bogom. Trebalo mu je čak četri dana da pronađe nekog ko govori njegov jezik kako bi ga ovaj odveo do arhitekte sa kojim je ranije ugovoren interviju. Zatim je pred njegovom palatom čekao još jedan dan ne bi li se razjasnili sa čuvarima, srtažarima i na kraju poslugom. Tek petog dana uveče dospeo je tamo gde su ga poslali.

Ni tu njegovm mukama nije bio kraj. Arhitekta ga je mogao primiti tek sutra popodne što je nesrećni novinar iskoristio kako bi se što bilje pripremio za razgovor.

U početku je pokušao da čita dnevnik radova ali ništa iz njega nije razabirao. Onda se potrudio da se upozna sa projektom ali bitnijeg pomaka nije bilo. Pomislio je da kletva deluje i na njega i da će tokom čekanja zaboraviti reči, te da će progovoriti nekim novim samo njemu poznatim jezikom koji niko ne razume. Prestravljen ovom idejom trudio se da bitne reči stalno ponavlja kako one ne bi izlapile iz njegovih sećanja, sve sa nadom da će ih ostati svestan barem do kraja razgovora sa arhitektom. To bi za redakciju, a posebno njega, bio veliki uspeh, pa je morao učiniti sve što je u njegovoj moći kako bi iskoristio šansu koja mu se pružila.  

Nije spavao, ni na trenutak nije dopustio da mu koncentracija popusti, imao je čeličnu volju i spremanost nepohodnu za drastične mere kao što su tetoviranje dlanova i podlaktica, i to se pokazalo kao dovoljno da očuva razum i maternji jezik do kasnog popodneva kada ga je konačno arhitektin pomoćnik uveo u prostoriju predviđenu za primanje gostiju.

Bio je to prilično prostran salon sa visokim lučnim plafonima oslikanim bojama noći čije su se tamne senke spuštale duž potporinih stubova podražavajući smenu svetla i tame koja se upravo dešavala napolju. Novinar je na trenutak pomislio da ga je upravo zbog ovog efekta arhitekta ostavio da čeka ceo dan pre nego što ga primi ali ga je gomila razbacanih papira koja je stajala pred arhitektom uveravala da nije tako.

Arhitekta je na njima nešto pisao, križao, zaokruživao, a tek ponekad i to baš u nuždi i skicirao, što je novinaru bilo dovoljno da zaključi da on upravo putem njih iznosi svoje zamisli i upravlja radnicima, dizalicama, transportom, te celim projektom. To ga je prilično začudilo jer su na projektu radili radnici iz svih poznatih civilizacija, pa je bilo malo verovatno da neko zna sve njihove jezike. Opet neko je morao znati sve te jezike, kad malo razmisli učini mu se logičnim da to bude upravo glavni arhitekta.

„Vi znate sve ove jezike?“ upitao je.

„Ne. Skoro da ni jedan od njih ne znam. Znao sam par narečja iz okoline Ura ali sam sada i njih dobrano pozaboravljao.“ Ovo je bio potpuno neočekivan odgovor dovoljan da novinar zaboravi na sva pitanja koja je pripremio i odluči da se bliže ispita ponuđeni odgovor.

„Zar na tablicama i papirusima ne pišete upustva svojim brigadirima,  nadzornicima, kalfama?“

„Da. Upravo to radim, samo, ne pišem to na njihovom jeziku jer ga ne znam. Uostalom tako nešto bilo bi opasno. Ljudi bi se podelili na tabore kada bi znali da nekima pišem na njihovom jeziku, a drugima ne. Ne, to izbegavam koliko mogu. Trudim se da ne pišem ni na jednom jeziku.“ Arhitekta je očigledno bio svestan da veličina projekta koji je započeo diktira da jezik, a ne sam projekat dobija primat i da se bog nije slučajno opredelio da baš tu napadne njegovu zamisao. Bio je primoran da na neki način očuva komunikaciju sa podređenima i trudio se koliko je to u njegovoj moći da u tome i uspe. Bio je primoran da u skladu sa vavilonskom tradicijom postane prirovedač i vešt narator. To je garantovalo da će ga ljudi slediti. Bio je primoran da postane pisac – makar i nasilno. A baš to je ono što je interesovalo novinara koji se umesto na delo usresredio na rešavanje tekućih pitanja gradnje.

„Vi ste čudan tip pisca. Ne pišete ni na jednom jeziku, a opet vas izgleda svi razumeju. Kako  to postižete?“

„Trudim se da koristim brojeve i slike, reči kad baš moram, strogo kontrolisano i bez rasplinjavanja.“

„Je li to vaša tajna taktika kako da preupredite i zaobiđete božiji plan da osujeti gradnju kule?“

„Ne, efikasnije je, a ima i drugih razloga.“

„Kojih ako smem znati“, radoznalo će novinar.

„Iritira me kada moram da mislim rečima. To je tako dosadno, tako nedelotvorno. Priznaćete to bi bio popriličan hendikep za jednog pisca.“

„Da, ali ja sam video da ste pisali. Pa zašto ste onda pisali?“

„Ne znaju još svi da čitaju formule i grafike. Prosečan čovek nije u stanju da uvidi lepotu neke jednačine ili razume njenu poruku. Potrebna je neka poštapalica koja bi im pomogla u tome, a živa reč je nešto na šta smo sviknuti još od rođenja. Reč je moćno oružje i izuzetan alat. Čak i kad sam se sa njima rvao znao sam da ih cenim, a onda bi one za mene uradile ono što nijedna jednačina nije bila u stanju. Doprle bi u umove i srca i tamo budile nadu. A nada nam je potrebna ako želimo da izgradimo kulu do neba.“  

„Znači li to da ste svesni da je nikada nećete izgraditi?“

„Svestan sam da je moguća. A izgleda da je toga postao svestan i bog koji sad sve čini ne bi li onemogućio njenu daljnju izgradnju.“

„Zašto to čini? Kako vi gledate na to da vam najveća opstrukcija dolazi od tvorca?“

„Rekao bih da on po svaku cenu želi da očuva svoje jedinstveno mesto. Rekao bih da se uplašio.“

„Vas?“

„Ljudi.“

„Zašto?“

„Vavilonski kraljevi su već naterali prirodu da im se pokorava na način na koji se nikada nije pokoravala njemu. Naterali su trave da procvetaju onda kada oni to požele, a ne kada je to bog rekao. Možete li i da zamislite kakav je to udarac na ego jednog sujetnog boga?“

„Zar vi niste podjednako sujetni kad gurate čovečanstvo u raskol zbog svojih zamisli.“

„Da, siguran sam da je tako. Verovatno se u budućnosti niko neće sećati veličine mog dela ali sa nekako uveren da će se svi sećati veličine mog ega. Ubeđen sam da će me buduće generacije upoznati samo kao oholog i sujetnog, ali tako valjda mora biti. Pobednik se potrudio da moju istinu neće imati ko da prenese, a ni ko da razume . Prekasno sam shvatio da su reči moćnije od građevina. Ako i sagradim kulu nju će vreme srušiti. Ako ne, ostaće zaboravljena u gomili nerazumljivih tekstova, koji će vremenom biti izgubljeni, a možda i uništeni. Na kraju će ljudi ispredati priče o našoj oholosti i mudrosti božijoj. Kako reći bilo šta u svoju odbranu kada vam neko oduzme reči i učini ih neprepoznatljivim drugima?“

„Priznajete li vi to svoj poraz?“

„Samo da sam grešio u izboru načina kako da ostanem zapamćen. Opet, ja i dalje verujem da će jednog dana univerzalni jezik matematike nadjačati i potisnuti govorni jezik običnih ljudi. A tada će neko opet sagraditi kulu.“

Dok je to izgovarao arhitekta je bio pun sebe. Bio je to možda i poslednji trenutak njegove uverenosti u ono što govori. Poslednji mali trijunf čovečnog nad božanskim.

Samo trenutak kasnije obojica su postali svesni da ništa od njihovog razgovora neće biti objavljeno. Novinar je još par rečenica ranije prestao da zapisuje njegove reči. Sve teže je uspevao da razabere i zapamti reči. Ruka mu je postala kruta, a pokreti nekontrolisani.

Potrajalo je samo tren a onda su reči izgubile smisao. U prostoriju sa visokim plafonima nagrnula je svetlost zalazećeg sunca, a čovek koji mu je nešto govorio konačno je digao ruke i otišao dalje. Novinar je sa čuđenjem posmatrao nerazumljeive škrabotine koje je samo par minuta ranije ispisao.

Nije imao nikakvu predstavu šta znače. 

Arheološki ostaci - Vavilon