Razlozi

Razlozi beskonačnog

Čekao je dvadeset godina, nije imao nameru da ih straći na neko besmisleno lično pitanje. Pitao je velikog učitelja: „Univerzum nema razloga da se širi, zašto to radi?“

„Univerzum u kome živimo odgovara na naše misli.“

„Bojim se da ne razumem.“

„Kako se širi naše znanje i naše spoznaje o tome šta smo, tako se širi i svet u kojem počivamo. Kako bude rasla naša svest, tako će rasti i naš univerzum.“ Lice gurua bilo je bezizražajno, to je ohrabrilo učenika da postavi još jedno pitanje.

„Znači li to da je univerzum naša svest?“ Guru se osmehnuo, bilo je očigledno da mu se dopada naivnost i upornost mladog monaha.

„Fizičari bi sigurno tvrdili suprotno, a ti si naklonjen fizici, možda bi trebao sam da otkriješ odgovor na to pitanje.“ Učenik se naklonio učitelju i zauvek napustio krug Tibetanskih monaha. Od tada radi na opservatoriji. Još nije pronašao odgovor. 

Tetka

Plakala je kada je čula, radovala se, smejala, strepela, pravila društvo, bila potpora, stub i stena na koji će se osloniti... ponovo plakala kada ga je videla na presavijenom listu papira, kojim se najavio, kojim je obećao da će doći. Isčekivala ga je, osmehivala se, radovala, brinula se, strepela, isčekivala. Pazila da  se slučajno ne zameri bogu ili kojem sitnom demonu. Brinula, jer nije želela da se ona brine.

Položila bi glavu na sestrin stomak i osluškivala. Nije joj se javio. Strpljivo je čekala dok se celom svetu nije obratio grlatim plačem.

Niz lice su joj potekle suze. Bile su tople i žive. Postala je tetka.