Sočivo za čitanje snova

SUDBINA JEDNOG  ORLA

Stvari se poslednjih dana smenjuju vratolomnom brzinom – ko bi ga znao zašto je to tako. Kao da se vrme odjednom ubrzalo ili se to meni samo čini.

Pre par dana sam ostao bez brata. Pojeo ga je neki ljigavi stvor kojeg je majka uhvatila i bacila na zemlju. Zabadala mu kamdže i kljunom rascopala glavu ali se više ništa nije moglo učiniti za Etona.

Bojim se da to priznam ali možda je tako i bolje. Eton je bio krvoločan i uvek bi uživao u tuđoj patnji. Kako bilo, sad ga nema – progutao ga ljigavac. Kasnije majka uhvatila zmiju i raskomadala je pa je i ja jeo. Bila je ukusna.

Od tada pazim na sebe. Odlučio sam da ne dozvolim da i mene smaže neki gmizavac. Nisam jak pa učim kako da šmugnem kad se opasnost približi. Solidno mi ide.

Majka se juče iz lova vratila sa ribom. Nije mi dala odmah da jedem – morao sam prvo da joj pokažem kako sam ovladao vetrom. Raširim krila i zajašem vetar pa klizam polako, a gnezdo mi se odjednom učini premalim. Majka kaže da je vreme da odem, a ja je pitam „gde ću“.

„Tamo gde te sudbina odvede“, odgovara.

Pitam se ko je ta sudbina, gde je sad i gde to treba da me odvede. Pitam majku, a ona se trudi da zvuči spokojno i samouvereno, ali u glasu joj se oseća tegoba i strah. Pitam čega se boji,  a ona ćuti i ja shvatim da je sva njena bojazan za mene – tad i ja počnem da se bojim – onako neodređeno, ne znam baš od čega, ali znam da me je strah. Pitam je: „Moram li da idem?“

„To ti je sudbina“, kratko odgovara. Ja je nevidim –tu sudbinu o kojoj majka priča, ali osećam da me je već ščepala i nepušta. Pitam majku za sudbinu – kad ću je videti, kad ću je sresti, kako da znam gde treba da odem pa da je pronađem. Na sva moja pitanja majka ponavlja jednu rečenicu: „Tamo gde stigneš tvoja je sudbina.“ Nisam siguran da je razumem, ali osećam da je vreme da krenem. Vreme je da napustim gnezdo. Vreme je da pronađem sudbinu.

BIG BANG

Nekad aje studirala teoretsku fiziku. Zatim je postala istraživač. Oduvek ju je interesovalo šta se dešavalo tokom bigbenga. Izgradila je i sprovela niz simulacija koje su opisivale procese tokom velikog praska.

Iako je bila mlađa od mene na poslu mi je bila šef i mentor. Uvukao sam je u svoje eksperimente i pružio po koji veliki prasak – shvatila je da greši u teoriskom modelu i prepustila se eksperimentisanju s tom razlikom da sam joj šef sad postao ja – mogu priznati poslušno i revnosno je izvodila moje zamisli.

Na kraju su eksperimenti dali neočekivani rezultat. Rodila nam se ćerka – sad pretpostavljamo da je tako bilo i sa elementarnim česticama tokom bigbenga.

LEPTIR

„Da li zavidiš pčelama one mogu da se zavuku u svaki cvet?“ pitala me Ruža. Znao sam da je ona lansirala tu priču po kojoj sam ja nešto poput nestašnog leptira koji skače sa cveta na cvet. Nisam je udostojio odgovora. Žene poput nje vrlo su ponosne na svoje cvetove. Opet, dovoljno je da ih omirišem pa da shvatim dubinu njihove samoće... ili pre praznine... Miris mi otkriva još nešto – pouzdano ukazuje na slast, a koji leptir ne priželjkuje nektar – morao sam zastati pored ovog cveta i polizati sve njegove sokove.

POSTOJI LI ŽIVOT POSLE ROĐENJA

Termin koji su odredili lekari odavno je prošao a od porođajnih bolova ništa. Zabrinuti roditelji su uradili sve pretrage i rezultati su pokazivali da je sa plodom sve u redu samo da iz nekog razloga porođaj još nije počeo. Posle izvesnog vremena lekari su pokušali injekcijama da podstaknu porđaj – opet se ništa nije desilo. Carski rez nije dolazio u obzir pa je otac trudnice otišao i doveo šamana koji je pristao da pomogne. Zapalio je svoje mirisne trave i skoncentrisao se na plod u materici. Nije prošlo mnogo pre nego je uspeo da se duhom zavuče u toplu utrobu u kojoj se nalazila nerođena beba.

„Neobično si nevoljna da se rodiš“, rekao je već formiranoj devojčici.

„Nisam sigurna da bi trebala da sebi učinim tako nešto. Ovde sam zaštićena i srećna, a napolju ne znam šta me čeka.“

„Bojiš se izlaska?“

„Da.“

„Zašto?“

„Do mene su dopirale razne majčine misli. Mnoge od njih nisu ni malo ohrabrujuće:“

„Siguran sam da je tako, a opet tvoja majka je jednom, ne tako davno, kada je bila na tvom mestu, ipak odlučila da se rodi. Misliš da je pogrešila?“

„Kako bi ja to mogla da znam? Ja nisam sigurna ni u to postoji li život posle rođenja“. Tada joj se po prvi put nasmešila nejasna ljudska prilika koja je došla da je poseti i pre rođenja. Duh se smestio pored nje i tiho joj pričao o životu. Bio je toliko ubedljiv da je odlučila da se rodi već sledećeg jutra.

Možda upravo zato, roditelji su joj dali ime Zora.

SOČIVO ZA ČITANJE  SNOVA

„Majka mi je još kao malog naučila da snovi imaju veliki značaj u našem plemenu. To je možda osnovni razlog zbog kojeg sam počeo da se zanimam za ovu oblast. Kad god bi se sreo sa pacjentima oni bi mi pre ili kasnije pričali o svojm snovima. Isto je bilo i sa ženama. Od snova se jednostavno nije moglo pobeći. A i zašto bih? Ja sam voleo snove i poštovao ih. Nikada nisam sebi dozvolio da rušim ili uništavam tuđe snove – poštovao sam ih, jer sam želeo da i moje snove drugi poštuju. To nije uvek išlo, ali je postao princip po kojem sa se ravnao.  Ipak, uvek mi je dah oduzimala primisao da negde postoji neko čarobno sočivo kojim bi mogao direktno da zavirim u tuđe snove – da ih pogledam – tako mi se rodila ideja da napravim ovo“, kaže Marko pokazujući rukom na nekakav uređaj koji je pre par trenutaka izvadio i spustio na sto.

Začuđeni bankari koji su se do sada trudili da ostanu pribrani i da se ne smeju pred klijentom nadjednom su toliko zbunjeni da ne znaju šta da kažu. Pre samo par minuta ideja da pozovu ovog ludaka u privatne prostorije banke da im održi prezentaciju, kako bi mu možda odobrili kredit koji traži, činila im se vrlo naprednom šalom koju bi mogli prepričavati danima, ali sada kada na stolu stoji stvarno parče nekog medicinskog hardvera za koje ova dileja prekoputa kaže da može da im čita snove odjednom cela stvar dobija potpuno drugačiji ton. 

Njihov šef pogledom traži dobrovoljca, ali svi bi da izbegnu da čitaju baš njihove snove. Svesni su šta bi se moglo otkriti. Jedni sanjaju o tome da zamene šefa, drugi da promene posao, a dvojica najodvažnijih čak su se usudila i na takve gadosti kao što su pomisao na pljačku banke i neobavezan seks sa ženom šefa ekspoziture. Naravno ova potonja dvojica nisu se samo zadržali da razmišljanjima i snovima – preduzeli su i konkretne korake koji bi sad mogli biti otkriveni. Zato pronalaze na desetine razloga da oni ne budu „pokusni kunići“ ali oni ne znaju – stvar je odavno gotova. Pre nego što je ušao u banku Marko je uključio uređaj i snimio snove od juče – svakog od njih. Sada ih drži na malom USB stiku koji čvrsto stišće u desnoj ruci, svestan da ima najače karte i mogućnosti da podigne ulog.

Uskoro toga postaju svesni i bankari koji kao da se utrkuju koji će mu dati povoljnije uslove za kredit koji traži.

Kada ih šef prekori da daju prevelike olakšice i ustupke bankari ne haju bitno im  je da Marko dobije traženo –ne mora da ih podseća da do sada nikome nije rušio i uništavao snove. Iskreno se nadaju da će tako ostati. To im je jedina garancija koju dobijaju za svoj novac  a oni se ni ne usuđuju da traže još neku.

URD

Nisam očekivao da će biti tako direktna, ali šta sam ja znao o vilama, čak ni to da postoje... Crvenokosa nikako nije pripadala ljudskom – siguran sam u to, a opet došla je zbog mene, a da je nisam ni zvao. Pronašla me je kaže ona koja me je nekada ostavila i koja mi se najzad vratila. Sad je odlučila da i mene vrati sebi. Zagrizla je moje srce i već prvim ugrizom omađijala me – postala je deo mene – proširila se svud po meni, u meni, kao što se otrov širi po telu...

Sada smo jedno, a ja sam joj zahvalan što me je ponovo pustila u sebe i što ponovo mogu da vidim svet njenim očima. Gledam korz njih i smejem se – ponovo sam srećan.

PISMO KOJE JE GODINAMA KASNILO

PISMO KOJE JE GODINAMA KASNILO

Došao je dan selidbe. Trebalo je spakovati stvari. Izaći će  stana koji je toliko dugo bio njegov dom. Nikada se više neće vratiti.

Dok je pakovao stvari naišao je na koverat. Prepoznao ga je. Nikad ga nije poslao.  Nije ga poslao na vreme. Nije ga mogao poslati – nije bilo ispravno – te reči trebala je da od njega čuje uživo, a ne da budu prenesene papirom i anonimnim glasnicima. Ne poštarima.

Gledao ga je neznajući šta da sad radi sa njim. U njemu su bila zapakovana njegova osećanja – ona se nikada nisu promenila. Zatvorena tankim papirnim omotom, nevidljiva, nedostupna pogledima i nedodirljiva čekala su godinama da ih ponovo pronađe. Trebao mu je samo tren da se sva ta osećanja vrate.

Nije joj rekao kada je trebalo, verovao je da ima vremena da joj kaže. Nije želeo da je uplaši kada prizna svoja najtajnija osećanja, znao je da bi je to moglo unervoziti. Nije želeo da vrši pritisak. Želeo je, ali nije smeo da prizna... ne na vreme... a posle nije imalo smisla govoriti bilo šta, jer su im razgovori postali  iskidani, mučni... tuđi... Kada je otišla stvari su postale još gore. Život im se menjao brzo i duboko, a njemu više nije bilo mesto u njenom. Postali su stranci. A strancima se ne govori o najličnijem delu sebe – makar to značilo i da taj deo zauvek ostane neispunjen i prazan...

Otvorio je kovertu i počeo da čita:

Jedina,

Ti si mi otkrila mene, bez tebe bio bih ljuštura bez sadržaja, senka onog što sam postao. Bez tebe bio bih prazan, a fantazije jedino moje delo. Hvala ti prijatelju jedini i izvini za ljubav. Sad znam da sam te povredio. Sad znam da nisam trebao da te poljubim i dozvolim da se zaljubiš jer ljubav je prijateljstvo sa obavezno tužnim krajem. Volim te, a znam da si i ti mene volela i sad nas ta ljubav razdvaja. Voleo sam prijatelja, a sad i njega gubim i to boli više od svakog drugog bola koji sam ikada osetio, a bol mi makar nije stran ali baš zbog toga moram ti reći koliko mi značiš. ...

Nije video reči koje su sledile. Nije ni morao. Znao ih je...

Suze su navirale. Osećanja su isplivala i ništa ih više nije moglo zadržati. Plakao je iskreno i dugo. Sam. U tami doma koji uskoro više neće biti njegov. Sve stvari koje su ga sačinjavale već su bile u kamionu. Samo je još jedno drvo života ostalo,  a njega nije mogao poneti – ostalo je naslikano na zidu kao jedino svedočanstvo da su tu nekad živeli neki vrlo osećajni ljudi  koji ta osećanja nisu znali pokazati ni na koji drugi način osim freskom naslikanom na zidu.

Sunce

Zamolio sam svoj um da mi te ne pominje.

I on je zaćutao.

Više se ništa nije začelo u njemu.

Umro je – ili sam bar ja tako verovao

I bio sam sretan jer više nisam mislio na tebe,

O tebi, o nama, o onome što smo mogli da budemo

I nije me brinulo što više nisam mogao misliti ni o čemu

I što vreme lenjo prolazi pored mene

I što se smenjuju godišnja doba

Živeo sam u blatnjavoj jeseni i ciči zimi koja je okovala moje srce

Nesposobno da u sebe primi ikog, osim tebe, koja si ga napustila

I radovao sam se kiši, jer ona me podsećala na tvoje uplakane obraze,

A znala si tako lepo da plačeš

I da prigrliš utehu – kakvu god da sam ti pružio

Ja ti već dugo ne pružam ništa

I ne znam da li postojiš

I da li si onakva kakvu pamtim

Ili si se promeila

I ko ti sada pruža utehu

Podigneš li još po nekad pogled ka nebu

Potražiš li pogledom Sunce

Osetiš li kako te iz daljine svojim pogledom miluje

I kako ti se nada...

Gledam planine ispred sebe i nadam se Mesecu

Samo mi on može preneti glas Sunca koje sam molio da te miluje

Iz daljine, nepoaženo, diskretno, nenametljivo...

Onako kako su to radile  moje misli pre nego što sam zamolio um da ih stiša

Ophrvana strahom

BILI SU MODERAN PAR

Suprug ju je varao, na mahove, diskretno i prilično samouvereno. Smatrao je taj povremeni vanbračni seks kao zasluženu nagradu što se uopšte privoleo konceptu braka. Ona je njegove avanture smatrala nevažnim i često bila zahvalna njegovim ljuvbavnicama što je oslobađaju bračnih obaveza jer i ona je imala svoje obaveze. Njene su vremenom postajale sve zahtevnije pa ih je morala otkačiti.

Onda se ispostavilo da nešto mora popuniti prazninu koju je za sobom ostavio ljubavnik kojeg je oterala. Kupovina joj se činila kao dobra polazna osnova za ubijanje čežnje i rešavanje melanholije posle raskida.

Već od prvog trenutka nije mogla obuzdati nagon za trošenjem.  Vremenom poriv je postao tako jak da ju je osrednji zavodnik u godinama, kako je od milošte zvala supruga morao napustiti. Pobegao je od nje sa dvadeset godina mlađom  - razume se. To je nije sprečilo da i dalje troši njegov novac – sada je imala i opravdanje što u trošenju uživa.

BAŠTOVAN I NESTAŠNA DECA

Skromni baštovan nikako nije voleo kada mu deca oberu plodove bez pitanja. Jednom ih je ukorio, ali pošto to nije pomoglo, sledećeg puta kada se ponovilo izbacio ih je iz (svog) vrta.

A deca ko deca – nezahvalna kopilad – na kraju su i ona njega izbacila iz svojih misli i srca. I više niko ne misli na skromnog baštovana.

PROLIVENI MOZAK

Na stolu za autopsiju leži leš. Patolog otvara lobanju i vadi mozak ili ono što je od njega ostalo. Zrno je prednji režanj pretvorilo u kašu koju jedino sisaljkom može da prikupi. Kao uzrok smrti utvrđuje potpunu degradaciju frontalnog korteksa. Nakon što utvrdi uzrok (smrti) ostatke smešta na metalnu tacnu.

Zatim prilazi detektiv koji vrlo pomno posmatra izvađenu sivu masu. Vrlo dobro zna da je nešto, tu unutra, pokušalo da se uobliči – misao možda, i to verovatno neka od onih opasne prirode koja često ima fatalne posledice – ideja. Pita se koja bi to ideja mogla da bude. Zna da neće biti lako da je nađe. Ljudske motive je uvek najteže razotkriti, a sad mu je upravo to postao zadatak.

Gleda u bezobličnu masu još trenutak dva, a onda shvata da je dovoljno video i istog časa baca se na posao.

LOGIKA PRAVNOG ZASTUPNIKA

Iva je već neko vreme radila u advokatskoj kancelariji. Nije joj išlo dobro. Nikako. Moglo bi se reći da joj je čak išlo loše ako se uzme u obzir da je jedva sastavljala kraj sa krajem i borila se da se prehrani i plati račune za režije. To nikako nije bilo u skladu sa njenim postignućima u sudu. Tamo je brzo postala strah i trepet od kojeg zaziru sudije i kojeg se plaše svi protivnički advokati. Lako je dobijala parnice ali nije znala kako da te svoje pobede naplati. Zahvalnost klijenta i sreća oslobođenih krivice bili su joj značajniji od honorara. Nije da ga nije očekivala, pa čak i priželjkivala, nego nije znala kako i kad da ga traži. Osećala se neprijatno kad god bi trebala da zatraži svoj pošteno zarađeni novac.

Starac je već dugo posmatrao svoju nekadašnju pripravnicu. Kada ju je jedan od zahvalnih klijenata ponovo nasamario odlučio je da je posavetuje: „Sine, ništa te nisu naučili na tom tvom fakultetu. Ja možda nikada nisam diplomirao i radio sam čitav život na osnovu jednog davnog administrativnog propusta ali ovaj posao radim toliko dugo da još ponešto mogu naučiti žutokljunce kao što si ti. U advokaturi postoji jedno pravilo – pare se uzimaju dok suze teku.Ako ih ne uzmeš tad, nikad nećeš. A ako misliš da su ti zahvalni, varaš se. Ništa nije kvarljivija roba od ljudske zahvalnosti. Koliko je samo bilo vladara koji su verovali  da će im oni što ih poštede biti zahvalni. Skoro svi do jednog su završili obezglavljeni rukom zahvalnih. Takva je ljudska priroda i naš zanat.“

Iva se zamislila nad ovim rečima. Alija je bio dobar parničar i od njega je puno naučila ali nikako joj se nisu sviđale ove poslednje njegove cinične opaske. Opet, instiktivno je znala da je starac u pravu. Tada je uvidela da ona možda ne bi ni trebala da se bavi advokaturom – možda bi trebalo da bude sudija.

 OPHRVANA STRAHOM

Iznenadila se kada ga je prvi put čula. Glas je bio njen i dolazio je iznutra ali ona je znala da nije njen. Da pripada nekom drugom – i da taj neko drugi ima svu moć nad njom. To ju je, iako nije bila plašljiva po prirodi, istinski prestravilo. Pitala se ko može da ima takvu moć, ali nikakvog odgovora nije bilo. Zato je odlučila da ga zove Strah.

„Ti si lak plen“, šapuće joj strah. Ona ne čuje ni jedan drugi glas koji bi to opovrgao. Neveruje mu odmah, ali strah je uporan. Ponavlja svoje pretnje bez predaha usađujući joj sve veću nesigurnost u kosti.

Strah ne popušta, napada je sa svih strana, danima. Izmorena je od pokušaja da mu se odupre i ne misli na ono što joj šapuće. Toliko umorna da bi zaspala na otovrenom ali se boji da joj se strah ne privuče i u snu. Tada je najjači. Zato svesno iznuruje sebe. Sve je bolje od susreta sa strahom uverava sebe.

Kada ni to ne pomogne sklupča se na zemlji, obgrli noge i drhti. Strah tad napada najače i ona veruje da će umreti – da umire, da je došao kraj.

Svet prestaje da postoji – u njenoj svesti postoji samo strah – srce počinje da bije svom silinom a pluća ne mogu da udahnu dovoljno vazduha. Trese se i znoji. Moli se da sve ovo prođe. Ne pomaže. Iako glasno izgovara reči molitve nečuje ih, damari srca su glasniji. Vrištala bi ali nema snage – vrištanje u njenoj glavi je ionako glasnije. Ne ostaje joj ništa do da se prepusti strahu i nada da će je ovaj put poštedeti... ali kad se ponovi toliko puta njena nada se promeni... i molitva... sada se moli da je ne poštedi... da umre... da sve ovo prestane... samo da sve ovo prestane....

Umorna je, iscrpljena... samo je još strah jak u njoj...

A onda posle toliko meseci provedenih sklupčana u strahu jedna plava tableta menja sve. Strah je još tu ali i on kao da se boji antidepresiva. Prozak ga otera, bar privremeno, pruži joj par dobrih sati. Uskoro se vraća i san. Nesmeta joj što stvara zavisnost, ona i jeste zavisna od tih pilula. Svesna je zavisi od hemikalija, i prizva ih svaki put kad oseti kako se njen stari neprijatelj približava. I briga je što je zovu zavisnicom. Otkrila je da uz pomoć njih još ponekad može biti srećna.