Sunce

Zamolio sam svoj um da mi te ne pominje.

I on je zaćutao.

Više se ništa nije začelo u njemu.

Umro je – ili sam bar ja tako verovao

I bio sam sretan jer više nisam mislio na tebe,

O tebi, o nama, o onome što smo mogli da budemo

I nije me brinulo što više nisam mogao misliti ni o čemu

I što vreme lenjo prolazi pored mene

I što se smenjuju godišnja doba

Živeo sam u blatnjavoj jeseni i ciči zimi koja je okovala moje srce

Nesposobno da u sebe primi ikog, osim tebe, koja si ga napustila

I radovao sam se kiši, jer ona me podsećala na tvoje uplakane obraze,

A znala si tako lepo da plačeš

I da prigrliš utehu – kakvu god da sam ti pružio

Ja ti već dugo ne pružam ništa

I ne znam da li postojiš

I da li si onakva kakvu pamtim

Ili si se promeila

I ko ti sada pruža utehu

Podigneš li još po nekad pogled ka nebu

Potražiš li pogledom Sunce

Osetiš li kako te iz daljine svojim pogledom miluje

I kako ti se nada...

Gledam planine ispred sebe i nadam se Mesecu

Samo mi on može preneti glas Sunca koje sam molio da te miluje

Iz daljine, nepoaženo, diskretno, nenametljivo...

Onako kako su to radile  moje misli pre nego što sam zamolio um da ih stiša