PISMO KOJE JE GODINAMA KASNILO

PISMO KOJE JE GODINAMA KASNILO

Došao je dan selidbe. Trebalo je spakovati stvari. Izaći će  stana koji je toliko dugo bio njegov dom. Nikada se više neće vratiti.

Dok je pakovao stvari naišao je na koverat. Prepoznao ga je. Nikad ga nije poslao.  Nije ga poslao na vreme. Nije ga mogao poslati – nije bilo ispravno – te reči trebala je da od njega čuje uživo, a ne da budu prenesene papirom i anonimnim glasnicima. Ne poštarima.

Gledao ga je neznajući šta da sad radi sa njim. U njemu su bila zapakovana njegova osećanja – ona se nikada nisu promenila. Zatvorena tankim papirnim omotom, nevidljiva, nedostupna pogledima i nedodirljiva čekala su godinama da ih ponovo pronađe. Trebao mu je samo tren da se sva ta osećanja vrate.

Nije joj rekao kada je trebalo, verovao je da ima vremena da joj kaže. Nije želeo da je uplaši kada prizna svoja najtajnija osećanja, znao je da bi je to moglo unervoziti. Nije želeo da vrši pritisak. Želeo je, ali nije smeo da prizna... ne na vreme... a posle nije imalo smisla govoriti bilo šta, jer su im razgovori postali  iskidani, mučni... tuđi... Kada je otišla stvari su postale još gore. Život im se menjao brzo i duboko, a njemu više nije bilo mesto u njenom. Postali su stranci. A strancima se ne govori o najličnijem delu sebe – makar to značilo i da taj deo zauvek ostane neispunjen i prazan...

Otvorio je kovertu i počeo da čita:

Jedina,

Ti si mi otkrila mene, bez tebe bio bih ljuštura bez sadržaja, senka onog što sam postao. Bez tebe bio bih prazan, a fantazije jedino moje delo. Hvala ti prijatelju jedini i izvini za ljubav. Sad znam da sam te povredio. Sad znam da nisam trebao da te poljubim i dozvolim da se zaljubiš jer ljubav je prijateljstvo sa obavezno tužnim krajem. Volim te, a znam da si i ti mene volela i sad nas ta ljubav razdvaja. Voleo sam prijatelja, a sad i njega gubim i to boli više od svakog drugog bola koji sam ikada osetio, a bol mi makar nije stran ali baš zbog toga moram ti reći koliko mi značiš. ...

Nije video reči koje su sledile. Nije ni morao. Znao ih je...

Suze su navirale. Osećanja su isplivala i ništa ih više nije moglo zadržati. Plakao je iskreno i dugo. Sam. U tami doma koji uskoro više neće biti njegov. Sve stvari koje su ga sačinjavale već su bile u kamionu. Samo je još jedno drvo života ostalo,  a njega nije mogao poneti – ostalo je naslikano na zidu kao jedino svedočanstvo da su tu nekad živeli neki vrlo osećajni ljudi  koji ta osećanja nisu znali pokazati ni na koji drugi način osim freskom naslikanom na zidu.