Popravni – Crvena
(poglavlje iz romana Govor cveća)
Samouvereno je prišao crvenokosoj. Nije je video
par godina, ali ona nije bila od žena koje se zaboravljaju. I dalje je bila
zanosna i svesna načina na koji deluje na muškarce. Sedela je sa plavušom koju
je njegov mozak prepoznao kao njenu kumu. Da, dobro je se sećao sa jedne od
fotografija objavljenih na društvenim mrežama…U dobru i u zlu… tako hrišćani
zamišljaju kumstvo... Brak je očito bio prošlost obema… raspad istog očigledno
nije bio razlog da se poput njihovih majki zatvore u kuću i izbegavaju susede…
Ne, one su odlučile da nastave da žive i na tome im se moglo samo zavideti.
Imale su taj stav – imam jedan život, dobiću ono što želim i nisu se baš
previše obazirale na prošlost. A i što bi. I dalje su bile više nego zgodne.
Posebno crvena. Godine i bračno iskustvo joj nisu naškodile. Bar ne onoliko
koliko naškode nekim drugim ženama. Izgledala je zanosno i bila svesna toga. Pogledi
muškaraca završavali su se za njihovim stolom veselo poskakujući sa jedne na
drugu. Bar dok se u kadru nije pojavio on kojem tu očigledno nije bilo mesto.
To mesto upražnjenog muškarca okruženog sa njih dve u glavama muškaraca koji su
se zadesili u kafani, slučajno ili sa namerom, a namera je bila očita,
pripadalo je njima, a nikako ne njemu. I ko je uostalom on. I odakle dolazi sva
ta drskost i samouverenost u nastupu – jer on je očigledno bio samouveren i
rešen da sedne za njihov sto.
I to mu je pošlo za rukom. Sa malo reči uspeo je
da izmami iskreni osmeh kod crvenokose koja je ustala i poljubila ga u obraz. Nešto
je progovorila svojoj kumi i on je seo na upražnjenu stolicu naspram njih. Uradio
je to oholo zagrađujući svojim telom pogled na njih.
„Nismo se dugo videli. Dobro izgledaš“, rekao joj
je.
„I ti. Smršao si.“
„Pa kad te odbaci žena kao ti onda se zapitaš šta
si pogrešno radio i trudiš se da to ispraviš.“
„Misliš da sam te odbacila zbog toga što si bio
debeo?“
„Mislim da si to uradila iz mnogo razloga, a ja
sam imao dovoljno vremena da ispravljam svoje nedostatke.“
„I jesi li ih ispravio?“
„Ne bi bio ovde da nisam. Ne bi zalud trošio ni
tvoje ni svoje vreme. Ionako smo dosta vremena potrošili uludo.“
„Ja ne mislim da sam svoj život uludo trošila.“
„To se vidi. Sa godinama ti sve bolje i
poželjnije izgledaš.“
„O, pa ti si naučio da laskaš.“
„I da budem iskren. A sada sam iskren.“
„Šta da kažem na ovo?“
„Hvala?“
„Onda, hvala.“
„Ne moraš se zahvaljivati, siguran sam da ti
mnogi laskaju i da si već navikla na ovakve, kako se kaže uigrane rečenice.“
„Ti nikada nisi išao na uigrane kombinacije.
Rekla bi da si spontan ili bar nedovoljno iskusan da bi imao uigrane
kombinacije.“
„To je mana?“
„Ne nužno. Bar ne ako imaš moje iskustvo.“
„A kakvo je tvoje iskustvo?“
„Ne uvek baš najbolje. Imala sam i ja svojih
promašaja.“
„Imala?“ nije odgovorila ništa samo je podigla
šake i par puta ih okrenula neprestano mašući prstima. Tamo nije bilo prstenja.
Bar ne onog zaručničkog, ili nečega što liči na burmu. Bio je to jasan znak. Više
nije bila udata. A to je otvaralo mnoge mogućnosti. Oboje su to znali.
„Znači sad mogu da te muvam.“
„Ne. Ne volim muvadžije. Više mi se sviđaju iskreni
muškarci.“
„Sa tobom sam uvek bio iskren.“
„Samo ne baš uvek direktan i odlučan.“
„Zameraš?“
„Zamerala sam. Nadam se da si to promenio.“
„Zar bi bio ovde da nisam?“
„Ne znam. Da li bi?“
„Nisam prešao hiljadu milja da bi se dvoumio i
snebivao. Mislim da je red da budem direktan pa šta bude.“
„I ja mislim da je vreme da budeš direktan.
Predugo si okolišao.“
„Pa da ne okolišam više. Ovde nisam slučajno. Ovde
sam zbog tebe.“
„Direktno, nema šta, sviđa mi se početak.“
„Meni se sviđaš ti. Ali i to znamo već godinama u
nazad.“
„Zašto? Nikad mi nisi rekao zašto ti se sviđam. Ti
me nisi upoznao kao drugi, kako znaš da ti se toliko sviđam da posle par godina
pređeš hiljadu milja samo da bi seo za moj sto.“
„Imam oči, imam mozak i imam još po nešto… i svo troje
mi kaže da im se sviđaš… i da bi da te detaljno i temeljno upoznaju…“
„Tvoj nastup prebrzo postaje vulgaran.“
„Vulgaran znači prirodan. Nikada mi se nije moglo
prebaciti da se pridržavam bontona ali jesam lepo vaspitan. Ne govorim ono što
ne mislim i ne lažem. Nekada sam prećutkivao istinu, ali čemu sve to
pretvaranje kad oboje znamo šta iznutra osećam.“
„To je dakle sekusalno. Nisam dostupna za
seksualne maštarije nedoraslih muškaraca.“
„Ja nisam muškarac i ti to znaš.“
„A šta si?“ ubacila se u razgovor plavuša. Na trenutak
je bacio pogled na nju pa se vratio na crvenu.
„Muž.“
„Čiji?“ ponovo je pitala plavuša. Očigledno joj
nije prijala ideja da neki oženjeni kreten spopada njenu kumu dok je još rovita
i oporavlja se od razvoda.
„Vaš. Svih ovih ljudi ovde. Ali ti to još ne
shvataš, kao što ne shvataš ni šta sam upravo rekao. Ne brini. Biće ti rečeno.
Shvatićeš, kad za to dođe vreme.“ Sad se crvena zainteresovano smešila. Znala
je o čemu je pričao. Bila je to jedna od stvari koje mu je zamerala – to što je
izabrao sve te ljude umesto nje, to što su mu oni koje nije ni poznavao bili
bitniji od nje, to što ju je zaboravljao i nikada imao vremena za nju, a uvek
bio spreman ostaviti i otići sa svojim ljudima… i što nikada nije znala da li
će se i kad vratiti… ipak nešto joj je govorilo da se nešto promenilo ne samo
kod nje već i kod ovog čoveka koji ju je još davno osvojio i koji ju je izgubio
samo zato što nikada nije bio onde gde treba – pored nje. Dovoljno bi bilo da
je bio prisutan, nikada se ne bi udala za svog bivšeg supruga… ali njega nije
bilo… a neko drugi bio je tu spreman da ispuni prazninu koje neispunjene želje
ostavljaju na tkanju ljudskog bića…
„I šta kao muž imaš da mi kažeš?“ izazivački ga
je pitala. Nije bila spremna na igre zavođenja i laži. Ako ima nešto nek joj
kaže odmah, nek ne odugovlači i skriva se u nekim dvosmislenim aluzijama.
Osmehnuo se.
Sad nije imao gde na nazad. Valjalo je ići napred i reći sve što je ostalo
nedorečeno pre par godina, ali opet, nije znao kako, on nije bio od onih koji
bi prvo dobro osmislili šta će reći pa tek onda prešli sa reči na dela. Trenutak
oči su mu preletale po prostoriji dok se u mozgu začinjala ideja o tome kako
započeti, a onda su mu se spustile na njene šake, kojima je upravo spuštala
šolju kafe na sto. Setio se svoje bake koja je verovala u sudbinu i proricala
mu je u talogu kafe ostalom na dnu šolje. Sto je bio od crvene trešnje, slabo
brušen, ne previše uglačan – baš onakav za kakvim je sedeo kao dete. Voleo je
kafane sa retro ambijentom, podsećale su ga na jednu ženu iz njegove mladost. Jedinu
koja ga nikada nije napustila, njegovu baku. Podigao je pogled ka crvenoj i
shvatio koliko ga podseća na nanu. Sada je bilo lako započeti, lako govoriti…
„Postoje žene za krevet… i žene za pod… ti ne pripadaš
njima… ti si žena za sto i ja sam sebi dao reč da ću te imati na stolu.
Tvoji muškarci to nisu mogli da razumeju – da si
ti žena za sto i da se najbolje osećaš na stolu. Nije to fetiš direktora i
sekretarice, to je mnogo dublje. Turci nemaju sto… jedu na zemlji, tucaju se na
zemlji i to je dobro za one koji tako vole… ali negde u najskrivenijem delu
tvoje svesti stoji jedna ideja – hleb se pravi za stolom, hleb se jede za
stolom, onda mora da je slično i sa decom – gledamo ih kako odrastaju dok ih
majka hrani pored stola, ako je tako, onda mora i da se prave na stolu… i ti bi
da te neko uzme na stolu da šakama mesi tvoje grudi dok ti kukovima mešaš… da
osetiš slast i zadovoljstvo kuvarice dok praviš decu… ili samo da osetiš strast koja za tebe ne može
u svojoj potpunosti nigde drugde do na stolu… Ti si žena stola i ti to znaš, i
ja to znam i jedva čekaš da te uzmem na stolu…
Misliš, ovaj zna šta priča, možda zna i šta radi…
i misliš koliko vremena treba da protekne pa da možeš pristojno da mi se podaš
ili možda pre zajašeš, jer ti znaš da si moja gospodarica i da ja služim tebi i
da ću uvek služiti tebi…“ Plavuša ga je zabezeknuto slušala, od kume je čula po
nešto o njemu ali nikada to što je čula ne bi moglo da je pripremi na ovo što
je slušala sada. Najgore od svega bilo je to što je osećala kao da priča njoj,
a ne kumi. Mogla se prepoznati u njegovim rečima i pitala se da nije zalutala u
neki loše napisan Almodovarov film u kojem likovi govore prave stvari pogrešnim
osobama, ali sve ju je ubeđivalo da nije. Svet je još bio tu, sto za kojim su
sedele, bio je tu, i ranije su znale da sednu za njega, i gomila poznatih
likova bila je tu… konobara, gostiju, čak i domaćica na ulazu… sve je bilo na
svom mestu umesto što je neko govorio njenoj kumi ono što bi trebalo da kaže
njoj… bila je zbunjena… a on je primetio njenu zbunjenost… i nije bio ni malo
zabrinut zbog toga…
„… i ti si žena stola, ali nisi moja žena… zato
možeš bezopasno da slušaš moje reči, jer one te neće pogađati kao onu koju
treba da pogode…“
A nju su pogađale… bilo je to očigledno… i bila
je radosna zbog toga… i spremna da se na trenutak isključi kako bi omogućila
ovim ljudima da se pronađu i kažu jedno drugom ono što treba da kažu… Verovala
je u dubini duše da ako to uradi, neko će jednoga dana i za nju učiniti isto…
Nije ni slutila koliko je blizu taj dan.
